8.april…jesmo? април 9, 2011

 

jucerasnji dan ostavio me u osećanju neke uznemirenosti koje nisam nikako mogla da se otresem do kasno.Nisam ispratila sve što je bilo po gradu,dan pre toga Sednica u Skupštini povodom položaja Romkinja,čujem da je teško pala rečenica da će sutra muškarci Romi govoriti da rasizma nema…da je bila rasprava oko toga ko će otvoriti Sednicu, čiji će logo biti u pozadini…da žene, Romkinje, niko o tome nije ni pitao…. sutradan dolazeći sa Dorćola stigla na Trg oko 3.10 I već se okupio neki broj ljudi . Iz daljine videla se prazna bina, pa nisam u prvi mah ni primetila da je performans Romske ženske mreže počeo I da se već dešava. Pretpostavila sam da će biti na bini, ali je ona očigledno bila namejena onome što je sledilo posle performansa u organizaciji nekog drugog, biće da je Nacionalni savet u pitanju.

Performans je bio smislen , možda jedino što je imao veze sa realnošću tog dana. Jednostavan, sažet ali jak, bilo je ozvučenja I nizala se statistika o Romkinjama. Nije bilo toliko ljudi, uglavnom aktivistkinje I po koji prolaznik. ca.

Kasnije se Trg punio u iščekivanju onog što će uslediti u organizaciji Nacionalnog saveta.Uglavnom mladim Romima.kinjama.U šarenim svilenim košuljama I haljinama grupe mladih Roma.kinja čekali.e su da počne fešta.

Standardna dezorganizacija pre početka, pozivaju se ovi ili oni da se jave ovima ili onima preko mikrofona, puštaju se pesme pa se prekidaju na pola da bi se pustile neke druge. Atmosfera  iščekivanja, mladi Romi.kinje čekaju da se popunu na binu, neki već uz muziku igraju .

Trg je sad mogao da bude to mesto na kom ljudi igraju I bar jedan dan u godini mogu da osete da im taj Trg na neki način pripada, da je to što smo Romi.kine nešto što je za nekakvu proslavu, da smo važni.

Ne znam, meni je bilo iznenadjujuće da vidim toliko Roma.kinja na  tom mestu. Iz nekog razloga stalno me opsedala misao koliko njih ide u školu i da li će je završit. Čudno neko osećanje. Ta svadbarsko-vašarska atmosfera podsetila me na život u romskoj mali, na svadbe mladih Roma.kinja . Mlada I mladoženja  od 16-19. godina.upravo kao ti ljudi na Trgu. I posle večita sirotinja, bez škole, bez posla, mlade žene koje propadaju brzo, robija. Vrlo teskoban osećaj. Toj radosti pri svadbama omogućen je prostor na Trgu,  javnom prostoru. Vašarski duh institucionalizovan. To je valjda slika Roma.kinja koji to “najbolje rade”, igraju, pevaju, vesele se. Razmišljala kako se ova scena ponavlja širom Srbije. I da je to sve….

Čudan je to osećaj, osećaj posebnosti I dopuštenog postojanja koji je istovremeno ispunjen doživljajem okovanosti I robije.Kao jedan važan momenat u kom možeš da kažeš samo jednu rečenicu, I jedino što uspeš da izustiš je  nerazumljivi krik… I onda se sve gasi.

Dok sam sišla u REX na tribinu o pravu na stanovanje sve je tamo  već bilo ugašeno , iako je nemali broj Roma.kinja na par stotina metara dalje vrlo živo slavio.Vrlo dramatičan osećaj. Nevidljivi debeli zidovi koji dele Rom.kinje I eksperte .kinje koji se bave njhovim pravima, ili odustvom istih…ne znam…

Možda je bilo 20 osoba u velikoj sali, uglavnom onih koji su neposredno učestvovali u organizovanju samog dešavanja, po neka  aktivistkinja sa strane. Osećaj praznine te prostorije vrlo se čudno dojmio kada sam pre samo par minuta prošla pored još uvek punog Trga sa kog se gromoglasno čula muzika koju su izodili muzičari Romi.

Prazne stolice osvetljene, prikazivao se film o Gazeli, autorka filma predstavlja film, akteri Romi nisu mogli da dodju jer rade, nekome je u pozadini to bilo smešno, delovalo je kao da nisu zaintresovani za priču o njihovim pravima valjda, možda je trebalo pojasniti da ako ne rade taj dan neće imati šta da jedu sutra…Rom koji je pravio muzičku pozadinu filma nije ni pozvan , pa su  valjda  jedini predstavici.ce ljudi o čijim se pravima govori , ako sam dobro procenila, ona koja radi na nekim projektima organizatora skupa… I ja….film Gazela, pa govor ljudi iz Amnesti Internationala, iz YUCOMa, iz Regionalnog centra za manjine…od pola sedam do devet,  nisam mogla više da izdržim.

Govorilo se o tome kako se insistira na donošenju zakona koji se bavi prisilnim iseljenjima, mada ništa detaljno, valjda mi je najjasnije ostalo u glavi da se Amnesti bavi ovim pitanjem I da vrši pritisak na Djelića I Djilasa, a I da kontejneri ne mogu biti trajna rešenja. Nisam znala kako je tekao taj proces kada se raseljavala Gazela, I da li je Amnesti nešto pokušao da uradi I šta….ali je delovalo prilično tužnjikavo slušati to kako se Amnesti sa kontejnerima kao rešenjem ne slaže i još mnogo minuta objašnjavanja procedure koja se sprovodi u toj organizaciji povodom tog neslaganja. Pred činjeicom  da imamo gomile kontejnera I Rome.kinje u njima…. nekako prazno, beživotno proceduralno pojašnjavanje me zaista ostavilo umornom.

 Videli smo I film Amnesti Internationala u saradnji sa Regionalnim centrom za manjine koji se bavi naseljem Belvil koje treba da bude raseljeno.http://www.youtube.com/watch?v=GG_93SUnCOg

Ne bih da umanjujem značaj koji eventualno mogu da imaju međunarodne organizacije u borbi za prava manjina, sve vreme razmišljam da su to ljudi koji nešto rade, koji hoće da ljudima bude bolje, I opet svaki put kad krene taj nevidljivi lik i glas iz off-a u filmu koji svemoguće pojašnjava realnost  ja sedim sa kamenom u stomaku….nakon toga Amnesti poziva  sve koji hoće, od novinara do pravnika, sve eksperte da se bave ovom tematikom, a I romsku zajednicu…. da počne da se bavi ovom temom, to “and to listen to us more “koje je izgovorila žena iz Amnestija, pretpostavljam da se može prevesti kao poziv Romima.kinjama da počnu I oni da se bave ljudskim pravima, da se informišu više I da počnu da saradjuje više sa ekspertima koji se bave njihovim ljudskim pravima, da od njih nešto nauče….iako može I ovako da se prevede ova rečenica me je odvela iz umora I rezignaciju. Sve mi je delovalo vrlo mučno.

Dok se poziva vlast da više uključi ljude koje hoće da raseli u taj proces, da to ne znači samo imati gotova rešenja I prosto obavestiti ljude o njima,  15 ljudi sedi I priča kako radi na rešavanju problema nekih drugih ljudi kojih tu, sem 1 osobe koja radi za njih (I koja by the way napominje da bi htela da vidi još Roma.kinja iz naselja uključenih u proces ),  nema, I tih 15 ljudi valjda poziva te Rome.kinje da se uključe u rešavanje vlastitih problema, dok  su ti ljudi kojih se to možda tiče u isto vreme istog dana par stotina metara dalje na Trgu nešto slave, svoje postojanje valjda. Sami sebi da uvek iznova na ovaj dan dokažemo da u stvari to poništavanje prava kao građana.ki ne znači I biopolitiku, ne znači I poništavanje našeg života, samog postojanja. Bilo mi je strašno što je I taj ma kako patetičan pokušaj po meni bio brutalno poništen istog dana te večeri. Nemam snage ni  da iskažem taj osećaj.