ovo ili ono…ja se ocećam tako i tako….

Ono što je vrlo perfidan mehanizam patrijarhata je podmuklost. U kom smislu? Desi vam se nešto loše, doživite nešto na neki način i to vam ne prija. Problem je što se uvek mora dati mogućnost za različita tumačenja. Postoji sloboda svake osobe da prida značenje. Ako kažem sunce je žuto, mesec je beo tu uvek ima mesta da se kaže da sunce iz ove blizine može tvom nesavršenom oku i sa tvoje pozicije posmatrača da deluje žuto , a mesec beo, no, sunce u stvari ispušta ko zna kakve boje, a belo je nedostatak boja…i ko uopšte može da definiše gde su granice belog i žućkastog i žutog. To su nekakve jezičke igre.

I onda ulazimo u priču o jeziku. O tome kako koristimo jezik. Ili opet kako nas jezik koristi.Moja pozicija je pozicija jednog od feminizama, i ja vidim realnost kroz određenu prizmu. Ja vidim stvarnost kao patrijarhalnu konstrukciju u kojoj su žene naučene da njihova subjekatska pozicija, zapravo nikad nije ni blizu “ispravnog”tumačenja “stvarnosti”, u kom su naučene da njihova stvarnost ne odgovara „stvarnoj stvarnosti”…. „Ne, ne…nije se to desilo..to je ono što si ti mislila da se desilo“.

 I onda je pitanje šta je uopšte stvarnost. Ako se udariš da li te boli? Ima onih koji imenuju taj doživljaj kao bol.

Ako muškarac udari ženu, onda su se oni potukli. Ona je završila na urgnetnom, no, oni su se potukli…jer nikad ne možemo znati da ona možda nije naletela na njegove pesnice svom snagom.

 To me prilično ljuti. Da zanemarimo da li postoji referencijalna stvarnost….

Pošto su to recimo dva tumačenja , dva semantička moda da li možemo da kažemo da je onda samo pitanje toga ko ima veću moć da nametne svoje značenje?

Ako je značenje uvek konstrukcija i zavisi od nekih drugih znakova i značenja, onda se te relacije negde češće prave negde ređe. Kao nauroni. Između onih koji se više koriste veze postaju deblje i impuls se sprovodi brže.

 Ako se značenje nekog postupka stiče tek u sredinskom ogledalu koje će ga reflektovati kao postojeće, onda pitanje dobija enormnu složenst nepreglednih relacija. Stvari su komplikovane. A bol je tako jednostavan…banalan i postavlja pitanje pravde i zakona i zaštite…

 Ne znam za drugi kriterijum, ako radiš ono što većina radi ako guraš svoje ogledalo među sva ta blještava ogledala koja prže žene, onda se upisuješ u patrijarhalni obrazac. Ako kažeš „ ne, to se nije tako desilo, to je samo ono što si ti mislila da se dešava“, onda još jednom utireš put kojim su shvatanja, emocije, mišljenja žena negirana, dijagnostifikovana i na osnovu toga im oduzimana bilo kakva kontrola i moć a one smeštane u ludnice.

 Da li to znači da sam ja kao žena po difoltu uvek u pravu? Nije pitanje da li sam ja u pravu. Baš me briga ko je u pravu.

 Kad ti radiš to i to ja se osećam tako i tako, molim te nemoj da mi govoriš da ti nisi uradio to i to, ili da ja samo mislim da si ti uradio to i to …niti da  ti nisi mislio ništa loše time i time , nemoj me ubeđivati da sa mojim mišljenjem , osećanjem, doživljajem nešto nije u redu….samo me čuj.

 Kad ti radiš to i to ja se osećam tako i tako.

Onda možemo da razgovramo  o tome zašto si to i to uradio i da li postoji drugi način da zadovoljiš potrebu ne radeći to i to, već nešto drugo, a da se ja ne osećam tako  i u stvari da li ja uopšte hoću da izađem u susret toj potrebi.

 Eto tako.Za odnos je potrebno preuzimanje odgovornosti jer je to pokazatelj da postoji spremnost da se ovaj odnos gradi. To je jedini način da budeš u komunikaciji samnom.Nikad nemoj da dovodiš u sumnju moj doživljaj. Suviše njih je uradilo to pre tebe… i pre mene.