trans

Juče sam dobila magnetić. Baš volim magnetiće…ne znam zašto....

Bila u lezbejskom klubu. Svi alternativni klubovi su u podrumima. Krajnje simbolično.To je jedna druga egzistencija. To je jedan mali prostor za uvid u drugu egzistenciju. Neke male ekipe ljudi u malom prostoru. Prijateljica Romkinja lezbejka kaže da su to otuđene male grupe. Ne poznaju su. A tako je mali prostor…Neke žene su mi se baš svidele tu, izgledaju kao da su žene iz druge zemlje. Ne vide se na ulici često, ili su tu, ali slabo vidljive, proguta ih masa “ženstvenih” žena. Imaju nekakvu samodovoljnost. Izgledaju nekako autentično, sposobno, agilno bez izvinjenja za to… bez ljuski ,sve sa svojim ženskim telima.No, to je samo moj prvi utisak…..

 Neke imaju potpuni preobražaj i liče na muškarce, alternativne, ali muškarce…nemam ništa protiv….no moje prijateljice mi skretoše pažnju da i dalje ova osoba dolazi u lezbejski klub….pa mojim shvatanjima teorijski to ne bi trebalo da je problem, to je prostor za različitosti, ne….no, postoji jedan egzistencijalni niovo….tu , koji možda mogu i da razumem…Moja prijateljica lezbejka misli  da su te osobe autohomofobične. Nisam suviše razmišljala o tome. Transseksualnost i tansrodnost sam uvek videla kao nekakve pojmovi potpune alternative i subverzije. Više sa filozofskog stanovišta. Neke lezbejke jednostavno ne mogu da se nose sa tim. Muško-ženski normativi su jaki i rovare u njima i one jednostavno osećaju da nisu ok i da moraju da se uklope. I onda počnu da se preobražavaju. Bilo samo izgled ili i telo..ne družim se ni sa kim ko je prošao.la kroz ovo. Moja prijateljica koja zna osobe koje su prošle kroz to kaže da je transformacija hormonima vrlo mučan proces. Hormoni utiču na strukturu mozga, na rekcije, na emocije, i nekad to bude pravi užas za te ljude….No,u dokumentarcima to ne vidimo. To je pravljeno za senzibilisanje okruženja, logično.

 Lezbejkama je preko glave patrijarhalnih očekivanja da se ukope u muško –ženkse stereotipe, i više nego heteroženama…one odbijaju ove uloge i na tom tabuiziranom polju seksualnosti, što posebno boli patrijarhat…njima je dosta muškaraca koji sebi daju za pravo da nas sve stavljaju na beskrajne kastinge i u pozicije da želimo njihove maestralne organe u sebi…tek njima je to potpuno suvišno i uznemiravajuće…i onda imaju taj mali prostor bez toga, iako patrijarhat radi u nama…ipak, imaju neki mali prostor….a onda i lezbejke  koje hoće da liče na muškarce …i onda to može da bude teško ….kapiram….

 Baš zvuči kao izjava za mis….al ne mogu, a da ne napišem…volela bih da živim u zemlji gde ne bi postojao tako veliki pritisak, gde bih bila sigurnija da osobe koje žele da izgledaju kao muškarci ne rade to iz autohomofobije…