Amy Winehous ,SIIIING!!!

Nema prostora za ljude u  industriji zabave. Nema prostora za stvarne ličnost, za lične stavove, za lične emocije, za lične borbe. Nema prostora za ljudskost, za telo. Nema prostora za vaše vreme, sve što dišete dišete kroz cevčicu, u vakumu jedne mašine koja vas oblikuje. Koja profitabilno oblikuje kad se budite, sta jedete, šta oblačite, šta govorite, šta volite, o čemu mislite, koje su vaše želje, za koje ciljeve se borite.

Ne znate kako radi ta svetlucava mašina baš najtačnije, to su ekspertski sistemi koji sjaje i u čiju lepotu prosto verujemo I koristimo ih.

Masovni mediji su eksperstski sistem. Kada uključite TV ne znate tačno kako radi TV I kako se prenose slike sa koncerta Amy Winehouse, niti kako se prenosi glas voditelja svih vesti na svim Tv stanicama na svakih sat vremena o skandalu I razočarenju ovim koncertom.Ne znate kako tačno to izgleda praviti muziku, izvoditi je, praviti spotove, držati koncerte, da li je to I kako povredjujuće …To i nije posebno važno, važno je da se u tome uživa.

Kao I moda, prostitucija ili gluma….

Ne znate tačno kako se isti dan suluda vest o trci nekih žena u venčanicama u centru grada nadje kao informacija u tom eksperskom sistemu u vestima – bez komentara o skandalu I razočarenju ovim ponašanjem.

U ekspertskom sistemu industrije zabave nema prostora za vašu privatnu ličnost, za lične stavove, za lične emocije, za lične patnje.

Mediji,  socijalni agens i ekspertski sistem, čine barem delom da sve što dišete kao potrošač-dišete kroz cevčicu, u vakumu jedne mašine koja vas oblikuje. Defniše vam emocije, definiše ponašanje, definiše izgled, defniše govor, defniše misao, defniše telo, defniše kretanje.

Industrija zabave definiše vaša očekivanja za zabavom, način na koji se zabavljate, šta vas zabavlja, ko I kada treba da vas zabavlja. Zabavljači I vi, potrošači dišete u vakumu.

Tu nema mesta za ljude, za ličnost, za lične stavove, za lične emocije, za lične borbe. Nema prostora za ljudskost, za telo, ima mesta za ove stvari posredovane profitom, ima mesta samo za zabavu, zabavljače, finalne zabavne proizvode I potrošače. Vakum u kom dišete može da se ispuni svime što je potrebno da definišete lične stavove, lične emocije, lične borbe. Ima mesta I za razočarenje ili gnev pojavom zabavljačice čiju zabavu nisu adekvatno oblikovali  po meri vaših očekivanja. I to je deo procesa ispitivanja tržišta.

Nevidljiva armija  održava  industriju I ekpertski sistem. Nikad ne možete da uperite prstom u jednu osobu , u jednu instituciji koja omogućava da TV funkcioniše, da se slike I zvuk prenose.Tv samo upalite.

Kontam u  industriju zabave isto tako ulazite.Samo ulazite i počnete da dišete na cevčicu.Mislim da možete bespomoćno da gledate šta vam se dešava odozgo, kao iskustvo kliničke smrti.

Ono sa čim ulazite je domaćinsko tkivo za simbiotičku biomehničku tvorevinu industrije zabave koju ćete udisati,koju ste odlučili da pustite možda lagano I nesvesno, možda svesno, na mikroćelijskom nivou u sebe sa idejom da promovišete ono sa čim ste ušli, da profitirate na tome.

Industrija ima svoju predatorsku ekonomiju, ona živi na domaćinima I nastoji da ih održi u životu toliko da je uvek u situaciji da izvuče maksimum onog što nude, da ih oblikuje u skladu sa maskimizacijom profita , a da ih  ne ubije, tj. da ih što duže održi u životu dok ih ne ubije. Ima vrlo malo domaćina koji prežive I profitiraju. Ima beskrajno mnogo sisaljki na mnogo domaćina, sistem radi na maksimumu sve vreme I kad se desi  da domaćini umru, zamenjuje ih drugim, ili prosto odluči da u nekom momentu izvrši “downsizeing” I obavi egzekuciju .

Što više imate materijala koji nudite, to su intenzivniji pritisci da se što pre isisa što više profita.To što se predstavi potrošačima mora da bude ono što može da se uklopi u vakum, što može da se oblikuje I bude na putu zabavljač-potrošač. Nema prostora za ličnost, za lične stavove, za lične emocije, za lične borbe bez toga. Nema prostora za ljudskost, za telo, ako to nije u cilju maksimizacije profita.

Šta mislite, šta jedete, kako živite, kako se osećate, u šta verujete, kako patite, kako ste bolesni, kako umirete  valjda nikada više ne može biti vaša stvar, sve je transponovano I multiplikovano beskrajno puta. Morate da se delite beskrajno puta.Gde su granice nije najjasnije. Gde ste vi, vaše transponovno I multiplikovano ja.

U tom procesu pretpostavljam da možete sebi da olakšate gubljenjem svesti o tome što se dešava uz razne opijate, alkohol, tablete.

U sportu danas nema zakona koji definiše  koliko treninga trener može da održi.Koliko dugo smeju da traju treninzi. Ako završite sa ozbiljnim tegobama jer ste pratili uputstva trenera niko neće odgovarati.

Da li postoji neki zakon o tome koliki je maksimum probi, javnih nastupa I intervjua koje možete kao zabavljač da odradite, koliko bi se smatralo ugrožavanjem nekih vaših prava, bezbednosti  na tom poslu?Ne znam da li tako nešto postoji. Gledajući Amy verujem da tako nešto ne postoji. Koliko bolesni, drogirani I alkoholisani na poslu treba da budete da bi se smatralo da je vaš menadžer u obavezi da se pobrine za vaša prava, zdravlje,bezbednost I kvalitet rada.

Valjda ne možete nikome da namećete da ide na bolovanje, ali da li postoji neki zakon kojim možete da zabranite osobi da radi ako je bolesna,pod drogama ili alkoholom?

Zašto biste to radili? Na kraju trebaju vam zdravi radnici koji će dobro obavljati poslove koji donose proft….Osim ukoliko biste više izgubili odsustvom zabavljača  na neko vreme, osim ako  na duge staze više ni ne mislite,jer ste zaključili da je domaćin spreman za umiranje,  ali vidite da možete da iscedite još koji koncert, još koji album.

Kada više niste u stanju da budete domaćin kada više  nema kapaciteta da se delite, kad nema materijala na kom može da se profitira, kada se ispostavi da je održavanje u životu skuplje od profita koji vaša egzistencija može doneti, nemate više šta da ponudite I nemate više šta da dišete ,onda vas valjda industrija potpuno svarene, istrošene I prazne ispljune.

Onda se najčešće prosto predozirate, obesite ili na neki drugi način prekinete obesmišljenu egzistenciju… kao gomile mrtvih manekenki,glumica, pevača,kao Merlin, kao Elvis, kao Majkl, kao Morison, kao Kurt…..

Ne znam gde je tu razočarani fan I potrošač sa svojih 40evra za veče zabave.

Imam neku posbnu odbojnost prema ljutim ljubiteljima muzike Amy. Liče na bele bogate goste sa orjentalističkim tripovima koji su došli da proživljavaju svoje slike o sebi , svojim nagonima I koji teraju preumorne I presiromašne Rome da im besomučno sviraju do kasno i prete ako im se želje ne ispunjavaju odmah.

Fanovi su imaginarne reducirane potrošačke pojave,  podsistem koji cevči domaćina prikačen I sam na sistem industrije zabave.Ne postoje pravila kojima se uredjuje odnos fanova prema zabavljačima.  Valjda kada više nisu u stanju da dobiju svoj fiks slika o sebi  fanovi  kriziraju I ljute se.Neki prinicip je narušen. Njihov profit je valjda u ponudi ličnosti,  stavova,stilova, emocija koju dobijaju od zabavljača u kojima traže slike sebe.

Kao recimo slučaj sa komercijalizovanim performansom u kom učestvuju mladi siromašni Romi iz naselja koji je od organizatora predstavljen kao aktivistički, a zapravo je još jedna ezoterična muzička I vizelna naslada za orjenalističku belu publiku koja ne razmišlja o robovskom radu tih mladih I politici iza toga koja bi ih eventualno suočila sa vlastitim rasizmom I doprinosom lošem položaju tih ljudi.Ne, ne trebaju im ti stvarni ljudi I njihovi stvarni problemi. Ne trebaju im oni, treba im slika koju oni imaju o sebi.

Neko im je dao lažno obećanje da najbolju vrstu robe koju žele mogu da nadju na koncertu Amy. A ona im nije ponudila sliku o njima nego je ponudila sebe, stvarnu, sjebanu, isisanu, drogiranu, pijanu, nesrećnu, polusvesnu sebe, što nije bilo zabavno, nije slika koju žele da kupe, ona I njeni realni problemi nisu ono  za šta se ljudi intresuju.

 To nije produkt koji se uz lažna obećanja sjebane- ali- zabavne- Amy može prodavati na duže staze. Njena posredovana  sjebanost kao estetska tvorevina, slika koju drugi žele da kupe sve je manje posredovana i sve je manje profitabilna.

Njih ne zanima sjebana Amy, zanima ih da im Amy ili neko drugi peva o sjebanosti. Ona sama sjebana može da crkne, ma koliko da dobro peva o sjebanosti.I može slobodno da se sjebe I da crkne zbog stalnog besomučnog zahteva da zabavlja pevanjem o sjebanosti.To bi u stvari I bilo najbolje da se finishira slika.

Nije neka poenta , al nema prostora za ljude, za njihove ličnosti, stavove, borbe, patnje u  industriji zabave, samo za profitabilne estetizovane slike za odražavanje.

Posebnu vrstu ljudi čine oni koji se sprdaju na račun ove žene. Posebnu vrstu lešinarenja I besvesnosti,  mizoginije I mržnje vidim kao deo folklora u Srbiji. Svaki put je ovako nešto dobra prilika da se jebe I siluje polusvesna nemoćna žrtva I da se dokaže vlastita veličina. Podseća na priče grupno silovanih žena iz rata.Nikad ne znam gde je granica, često mislim da takvi likovi , koji mogu da prave ovakve šale u ratnim okolnostima ne bi bili daleko od toga da ponižavaju I zlostavljaju nemoćne ljude na užasne načine.Isti logički mehanizam, ista besvest I nedostatak empatije…Patetične I žalosne pojave….