Jelena Savic

I am a fuckn artist!

odgovornost….nedostajuća karika November 24, 2010

Filed under: ROMA PEOPLE — Jelena Savic @ 9:07 am

Postoje neki mladi obrazovani Romi.kinje u Srbiji, recimo, sasvim proizvoljno  da ih ima oko 600 trenutno na nekim fakultetima i višim, visokim školama, možda i manje, sigurno ne više…

Postoji veliki entuzijazam nekih postojećih aktera koji se bave što finansiranjem što sprovodjenjem nekih politika koje se tiču rešavanja problema koje imaju Romi.kinje u Srbiji povodom ovih mladih i obrazovanih Roma.kinja.

Iz nekog razloga te dve stvari uvek nose neku famu, neki nerzumljivljiv optimizam i veru-mladost i obrazovanje, kao da zato što su mladi i obrazovani znači da mogu i hoće da se bave rešavanjem problema Roma.kinja u Srbiji.

Ideja je da su to mlade snage koje će valjda da donesu nešto novo, pošto  su oni mladi i imaju obrazovanje koje njihovi prethodnici nisu imali. Često su prva generacija u svojoj porodici koja ima visoko obrazovanje.

Oni su kao beli medvedi. Redak resurs. I to im se valjda stalno ponavljalo  tokom godina.

Isto tako postoje neka manje više neizrečena očekivanja od tih ljudi, često ni u umu onih koji ih imaju ona nisu dovoljno jasna, o tome, meni se čini, se slabo misli i slabo govori.

Nude se prilike.

Da dobijete stipendiju, da se upišete na fakultet, da dobijete studentski dom, da volontirate , da idete na interšipe, da putujete, da se zaposlite.

Čini se da  vam se ukazuju razne prilike ako ste romski student.kinja.

Mnogi studenti.kinje su vrlo siromašni.

No, to ne spori ovu tezu da ako ste romski student.kinja možete to danas da iskoristite na razne načine.

Danas , iako ne dovoljno i proporcionalno , imamo sve veći broj romskih studenata.kinja zahvaljujući  nekim merama za koje imamo da zahvalimo   u najećoj meri dosadašnjem aktivizmu romskih i po kom neromskom lideru.ki i fondacijama.

Danas imamo mnogo romskih organizacija, medjutim, moj je utisak da nemamo romski pokret. To mislim da dokazuju krizne situacije i reakcije romskih organizacija na te situacije.

Tih reakcija skoro da i nema.

Organizovane reakcije sigurno nema.

Zašto je to tako ostaje da se analizira, moja ideja je da smo do sada imali situaciju da iako su postigle određene uspehe i obezbedile ostavrivanje nekih prava, uz podršku raznih  aktera sa strane , romske organizacije su uglavnom mesta socijalne sigurnosti  nedovoljno obrazovanih i vrlo često korumpiranih i neodgovornih tzv. lidera.

Postoje danas mladi obrazovani  Romi.kinje koji , po mom osećaju, trenutno ne znaju ko su , ne znaju gde su , ne znaju šta treba da rade, šta hoće ili neće da rade.

Nisu imali gde da nauče, od koga da nauče.Vide mnogo ljudi koji vide aktivizam kao mesto socijalne sigurnosti  nedovoljno obrazovanih i vrlo često korumpiranih i neodgovornih tzv. lidera.

Pored toga ono što vide jesu razne prilike koje im se nude i ljude koji ih tapšu po ramenu sa neizrečenim očekivanjima.

 

NOVI I STARI OPORTUNIZAM I NEDOSTAJUĆA KARIKA

Uz okvakve prilike i kad očekivanja nisu jasna ni onom ko očekuje, kad se ta očekivanja i u slučaju da su jasna ne nagalase i preciziraju, kada se iz možda i dobre vere ne nagalasi odgovornost kao deo ugovora uz ove prilike verujem da nastaje situacija u kojoj se nalazimo danas.

 Da veliki broj ljudi nema jasan osećaj identiteta, da koristi prilike koje se nude zbog tog identiteta, jer su to prilike koje ljudi teško odbijaju i ne vide zašto bi ih odbili u situaciji u kojoj se nalaze, a uglavnom su u lošoj situaciji,  i imaju žestok problem sa osećanjem odgovornosti za te iskorišćene prilike.

Danas mislim da smo na putu da imamo eksperte.kinje romske nacionalnosti  koji stiču obrazovanje uz pomoć raznih beneficija i smatraju da im te beneficije i pripadaju, da one nisu beneficije već njihovo pravo jer su oni i njihovi preci trpeli i trpe društvene nepravde. I to je valjda u redu. Sklona sam da prihvaim afirmativne mere, jer  ne krećemo sa istih startnih pozicija.

Ono što je zanimljivo jeste da ljudi smatraju da imaju pravo i da postoji obaveza drugih da ih se tretira afirmativno, međutim postoji nekakva nedostajuća karika u tom lancu ka ličnoj odgovornosti i pravu drugih Roma.kinja i  obavezi tih mladih koji koriste te mere, da te iste mere primene prema drugima , osećaj odgovornosti i solidarnosti.

Zapravo, postoji svest da ne bi bilo društveno poželjno da se jasno kaže da se ne oseća odgovornost, ali se ulaže velika energija u to da se ta odgovornost umanji,izbegne,  pa ako može i da se poništi, ali uz opravdanje, kako bi se sačuvao ugled…može da se misli  da je to zbog osećanja odgovornosti i da ljudi ne žele da rade nešto što ne znaju ,ne umeju da rade, a isto tako može da se tumaći i da se uz ta opravdanja nastoji saćuvati pozicija romskog studenta, kome se i dalje imaju nuditi afirmativne mere.

Moramo mnogo da učimo, jer je važno da diplomiramo, pa zar to nije važno?Na kraju time i treba da opravdamo te mere, zar ne?

Mi nemamo dovoljno novca da se bavimo romskom zajednicom trenutno….

Moramo da idemo na usavršavanja i prakse…

Onda kad se završi fakultet….imamo posao, koji smo dobili zahvaljujući tome što smo obrazovani Romi.kinje, ili sad već imamo porodicu..

 

MENTALITET OSKUDICE

Nema se vremena ni novca…..

Jedan opšti mentalitet oskudice. Niko nema ni vremena ni novca…al proslediće informaciju…

Mentalitet oskudice je vrlo zanimljiv fenomen.

Po svoj prilici, nikada se po toj logici oskudice neće desiti da se ima dovoljno da bi se moglo deliti.

 

Kada ma koliko da imate, mislite da nemate i da ste na ivici egzistencije, da ste u oskudici sa svim, sa vremenom, sa novcem , sa emocijama, sa znanjem, sa brigom za druge…postoji jedna ograničena količina koju vi ne možete da trošite na druge jer nemate dovoljno ni za sebe u onom najbazičnijem smislu.

A isto tako druga komponenta je da baš zato što nemate morate, morate morate da iskoristite svaku moguću priliku, ma kako da je ona mala, ma kako da vam ona ruši integritet, ma kako ona bila povređujuća za druge, ma kako to bilo nesolidarno što je koristite, na kakvo nasilje ona značila.

Ali, pošto živimo u socijalnom kontekstu pa postoje i socijalne moralne norme, svesni svega toga razvijamo sjajne mehanizme i neverovatnu gimnastiku opravdanja i racionalizacija , odbrana i napada da uklopimo sve akcije u te norme , posebno ako uz poštovanje tih normi ide i neka beneficija.

 

Druga stvar je da ako hoćete da budete solidarni onda i najvećem broju slučajeva i možete, posebno ako to ne mora da bude ništa preveliko.

Pa sad ako hoćete da nađete vremena za neku solidarnost sa drugima naći ćete. Jer to nije stvar vremena i novca već sistema vrednosti, karaktera,ma koliko resursa imate vi ste uslovljeni tim sistemom vrednosti da ih delite.

Problem je što se od onih u koje se ulaže, od onih koji napraduju dramatično zahvaljujući tim ulaganjima, koji grade svoje kapacitete, očekuje dosta.

Ko ima više moći ima i veću odgovornost.

I uglavnom je to problem, što se smatra da je dovoljno preuzimanje odgovornosti ako se prosledi informacija, što je teško prihvatiti težinu odgovornosti .Delimično na čudan način osećam empatiju za ovo. Jer vidim kroz emociju straha i gubljenja osećaja kontrole i bespomoćnosti i eventualne potvrde nekompetencije koja bi sledila kao udarac na samopoštovanje koje je verovatno ionako godinama narušavano sistemskom diskriminacijom….i sve to mogu da razumem, al na kraju ostaje samo odgovornost prema tome da se rizikuje, posebno ako je već neko rizikovao da nama obezbedi  ostvarivanje nekih  prava u sigurno još gorim uslovima.

Delmično osećam prezir kada pomislim da to nije strah nego prost proračunat oportunizam, nije da hoćeš, ali se plašiš, nego jednostavno nećeš i misliš i da ne treba….

Nekad mi je teško da odvojim te stvari.

 

PREDVIDJANJE KOJE SE SAMOOSTVARUJE

 

Sad da ne bude da niko ne želi da preuzme odgovornost, neki  hoće.

Problem opet nastaje po meni kada se desi nešto što se zove predvidjanje koje se samoostvaruje.

Neki hoće da preuzmu odgovornost, osećaju da treba nešto da urade, međutim, nije im najjasnije šta, osećaju se usamljeno pred gomilom problema za koje se očekuje da ih oni reše, često bez previše iskustva, osećaju da je mesto na kom se očekuje od njih da rade mesto socijalne sigurnosti  nedovoljno obrazovanih i vrlo često korumpiranih i neodgovornih tzv. lidera., ili osećaju oportunizam kolega , mladih i obrazovanih Roma.kinja….

I jednostavno ne veruju. Ne veruju drugima, ne veruju sebi da to što bi počeli da rade ima smisla, da nešto može da se promeni, da poseduju lokus kontrole.I u toj situaciji desi se samorazumljiv mehanizam defetizma, nespremnosti da se preuzme odgovornost, nespremnosti da se pokuša bilo šta sa bilo kim.

I tako, predviđanje se ostvaruje, koliko ulaganja toliko i rezultata.A i dalje prihvatamo i koristimo afirmativne mere…što se na kraju svede na oportunizam, na žalost, na koliko da je proces razumljiv….

I tako opet smo na nekakvom početku, ……i dalje smo romski aktivisti.kinje i tražimo da nam se veruje,  nisamo baš na istom početku,desio se neki proces ….samo bi bilo dobro da smo spremni i da učimo iz procesa.

Advertisements
 

Pokaži mu-uuutuci ga..mamu mu bem huligansku….???? November 12, 2010

Filed under: DESAVANJA — Jelena Savic @ 8:46 pm

http://www.necudamrzim.org/?menu_id=99

Da li ja ništa ovo ne razumem…

….ali evo imam osećanje bespomoćnosti pred nerazumevanjem, pred mašinama prisile društvenih mehanizama borbe i efemernog govora metafizike.

Sasvim subjektivno, ali , evo, možda osećaj žaljenja …sasvim tihe tuge nakon potvrde jedne forme odbacivanja i izneverenog poverenja, više na jednom intelektualnom nivou koji, ipak ,deluje prilično duboko, izaziva nepoverenje i osećanje veće ugroženosti na jednom višem nivou , osećanje atomizovanosti i raspršenja jednog konteksta kroz koje je definisano JA.

Raspšenost ideje SOLIDARNOSTI.Mrežasto tkivo ispolivano kiselinom i svesni napor za opstanak, presabiranje i borbu. U uslovima ekstremno promenljivih uslova trajnost je neizvesna i entropija je stanje u kome JA treba i dalje da postoji…

 problem obrazovanja ?problem psiholgije?problem siromaštva?

sve samo ne upotrebe u političke svrhe…. i tako mislim….

na otvorenoj diskusiji 110 dinara moraš da platiš samo na ulazu da ti pridrže kaput dva sata , ako te se to tiče, ako hoćeš da udješ na nešto što se zove otvorenom diskusijom….mislim o tome….i 200 dinara u dzepu..Banalno možeš sebi da odsečeš prst, ali 110 dinara moraš da platiš ako te se to tiče….Ako nećeš da mrziš……košta da ne mrziš….Institucionalne mašine prisile imaju i ljudske forme, kožu, odela, govore.

Patriotizam je tema.

Srbija.

Zašto?

Nasilje, borba protiv nasilja, patriotizam.

Zašto patriotizam?

Ko je Srbija?

Zašto ko je Srbija?

Valjda svi koji tu žive….

Zašto treba da se bavim ovim? 

Oni kažu mi smo , vi niste, ovi kažu mi smo, vi niste….ja treba da kažem ja sam, vi niste…

Na nivou simboličkog valjda….na nivou metafizike….možda treba da se bavimo Jungom…mi smo ljudi, vi i vaše simboličko niste…vi ste valjda vanzemaljci….

Ko je čovek?

Oni kažu mi smo ljudi, vi niste…

Ako niste onda je sve dopušteno….

išta onda sa ovima što  nisu „Srbija“ ….da  ih isteramo iz Srbije?

Kako onda nećeš da mrziš?

Ratna retorika …..pokaži mu ….pokaži mu, mamu mu jebem, da on nije Srbija…ko? Huligan, Peder, Hrvat, Ciganin, Jevrejin? Jedva čekam da vidim šta će ljudi slati na konkurs sa tom temom…kakva će to veličanstvena umetnost dehumanizacije “prave Srbije“biti…

Jer „Srbija“, tj. „MI“ treba konačno da krenemo čizmom protiv „NJIH“?

Pa to je sve  što je Srbija radila do sad. Ne znam kako je to različito?Sad nije Peder,nije Hrvat, nije Šiptar, sad je neki drugi subjekt…jer on nije Srbija…da mu jebem mamu huligansku koja ga rodila takvog punog mržnje i zla…. „I DRUGOSTI“. Jer ja sam Srbija koja nije on….to je to, sad znam ko sam ja….onaj koji nije on….i što više nisam kao on, to sam više ja….jer ja više ne znam ko sam, ni ko mogu da budem, sem da nisam kao on…a što je on više zao, to sam ja više dobar….

Neprijatelja nikad dosta, al unutrašnjih neprijatelja iz nekog razloga Srbija sad očajnički treba.

I fanfare uz čizme nad slomljenim lobanjama….

Nisu Hrvati, nisu Šiptari…nisu to popovi koji blagosiljaju oružje i  zovu na „veru u gospoda boga“ niti je to veliki Srbin koji poziva na patriotizam.

Sa koje pozicije može da se tvrdi da neko nije Srbija? I šta to u stvari znači?Da neko nije građanin?ili šta?

Opasan koncept. Naivno začudjeno se pitam zašto se igramo metafizičke pozicije moći da dodeljujemo pravo na postojanje i pravo na prava…?Zašto nam to sad treba?

Da li treba nama ili nekom drugom? Kome i zašto? I zašto mi  vi sad prodajete tu poziciju kad znate da uloge uvek mogu da se okrenu?

Ako nam se to već dešava, da nam toliko dugo govore da nismo Srbija,da nam se odriče pravo na postojanje, zašto prihvatamo taj princip protiv koga se borimo?

 ….Ili se zapravo ne borimo protiv principa, već za prostu zamenu uloga, da ovaj put MI upravljamo mehanizmima prisile i da MI kažemo NJIMA da oni nisu Srbija i da MI praktično nekom odreknemo pravo na postojanje?

I tako malo naivno sedim i mislim ako je tako, onda izvinite, jel treba da mi se jebe za VAŠU borbu za SRBIJU, bez nasilja nad VAMA,  za VAŠU SRBIJU u kojoj VAS neće da isključuju, nego u kojoj VI donosite odluke koga treba ISKLJUČITI…..?

I ne mogu da kažem da se ne osećam loše dok mislim o ovome…prilično obeshrabrena….osećam se oslabljeno i usamljeno….i mislim kako  mi je obesmišljen taj nesrećni Prajd…kako je sve to očigledno bilo površno shvaćeno, ispolitizovano,  a koliko sam naivno podržala, preuzela neki rizik ….da bi se to uzelo kao izgovor za jačanje policijske i partokratske države….mašući zastavom duginih boja …..super…