Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Čiji “goli život”? September 6, 2018

Danas na FMK predavanje Maje Stankovic navelo me da mislim o tome kako je Agamben jako referenciran sada. Sad je to nova Butler. Uglavnom, to je kao neki fensi začin, kao da dodaš to parčence tog skupog  fensi šafrana  u vidu Agambena. Dosta ovako rabljen medju predavačkom elitom, a deluje jednostavno ovako kad ga upotrebe, jednostavno ko vegeta, ne moraš mnogo da misliš, svemu doda ukusa i naročito soli, ne možeš da pogrešiš.

Anyway, Tanja Ostojic se pominjala i njen rad u kom trazi muža. Ona gola na velikom platnu. Kontam kako je ženama u publici neprijatno kao i svaki put kad se žene nadju ogoljenih pički u javnom diskursu. Pomislim kako je umetnost uvek kao neko nevidljivo ćebe, nevidljiva odeća koju se ljudi često prave da postoji, da ne ispadnu neznalice.

Ne sećam se tačno gde sam to čitala o antropologiji belačkoj koja je navikla da predstavlja  gola tela žena i devojčica iz Afrike praveći se da ona kao takva nemaju bilo kakvo drugo značenje sem tog nameravanog antropološkog akademskog, koji je kao neupitno nameravan tako isključivo kao akademski. Jer akademija naravno nema drugih sem akademskih poriva, dabome. I tako gledamo golo telo Tanje Ostojić , koju je Tanja Ostojić odlučila da podeli sa svetom.

I onda je njeno telo nazvano Agambenovim aparatom “goli život”. Ne mogu da kažem da razumem i da sam se previše bavila Agambenom, al ono što me je zbunjivalo  jeste na šta se tačno odnosi taj pojam. Kako se vrlo specifično markirano telo il subjekat , šta god, naziva nekakvim “golim zivotom”.  Mislim, može i tako da se tumači rad u kom jedna bela, boljestojeća, obrazovana umetnica odluci da založi sebe, svoje telo, na prilično bezbedan način tj., i da se uda za papire. Može da se vidi da je to neka “gola egzistencija”.

Imam jednu posebnu vrstu odnosa,  nešto kao od neke začudnost,  izmedju tihe sablažnjenosti, neverice, iščekivanja, gadjenja, gneva i radoznalosti prema radovima nekih od vrlo privilegovanih ljudi koji se bave fenomenima iz života onih koji su toliko daleko od njih u vremenu i prostoru. Položaj žene sa semi-periferije u doba bombardovanja je nesumljivo bio težak. Ali to kad se Tanja svojom voljom razgoliti dok radi svoj umetnički projekat , a ne verujem da joj je bila tolika nužda da to uradi za papire deluje kao što inače deluju pokušaji privilegovanih ljudi da transgresiraju svoju socijalnu determinisanost, kao neka igra, igrokaz. Tu je neka kućica za devojčice u sobi, odigrava se po njenoj zamisli. Ona se sada udaje za papire. Sve je super, nadje se mladoženja, dobija papire, obavila i razvod, i eto.

Mnogo mladih Romkinja se udaje za papire, pomislim. Ništa nije tako lako. Ništa nije tako glatko. Ništa nije kao u priči o Tanji Ostojić, beloj, privilegovanoj ženi koja se udala za papire. Za njih je, rekla bih, san snova da mogu da se udaju kao Tanja Ostojić za papire. Da imaju pristup računaru, da kontrolišu način na koji će se predstaviti, da biraju mladoženju, da odmah reše te administrativne stvari, da sve bude bez ikakvog nasilja kad se udaju, da se mirno razvedu i da odu da žive gde bi da žive. San snova.

Eto, nečiji “goli život” , je nečiji “život iz snova”. Ali, život je život. I tako, život bele žene, njeno telo bez invaliditeta, koje nije gojazno, vrlo fit zapravo, dobro uhranjeno, čiju reprezentaciju u “vanrednom stanju”  ova žena može da kontroliše, koja upravlja čitavim procesom jeste po standardima sličnih žena “goli život”.

Trop srpske umetnosti jeste to bogonaličje, univerzalizam,slepilo za vlastite pozicije i privilegije u stalnom ponavljanju utemeljivanja u vlastite marginalne pozicije semi-periferije. Ovo ne negira marginalizaciju, ali je definitivno problematizuje kao onu koja može neupitno da tvrdi ogoljenost i ispražnjenost.

Drugi moj omiljeni rad se isto tako pomenuo. Zoran Todorović. Autorka koja odbacuje kao devetnaestovekovnu ideju da je umetnik društveno odgovoran i da deluje u ime društvene zajednice, ga predstavlja kao doktora koji precizno dijagnostikuje stanje u društvu,daje malu količinu otrova koja izaziva burne reakcije. I pored svog insistiranja na kontekstualnosti i gubljenju granica izmedju privatnog i javnog, jako simptomatičan izbor eksplanatornog instrumentarija. Ni manje, ni više, Todorović je u analogiji sa doktorom. Umetnost je nauka i nauka je umetnost. Filozofija nauke mi je bila naročito zanimljiva na studijama. Nauka i njen metafizički i pozitivistički autoritet su ultimativni argumenti kojima se nesvesno i brutalno treska o sto. Autoritet ovog umetnika jednaka je neupitnom naučnom autoritetu.On dijagnostikuje, on sprovodi terapiju, pacijent histeriše (prepuno značenja isto), al to je sve za njegovo dobro, doktor je mučenik, žrtvuje se, pacijent je nezahvalnik.

Medicina ima posebno mesto u istoriji rasizma. Način na koji su tela romskih žena pre svega kontrolisana ima duge korene, najpoznatiji primeri su prakse sterilizacije širom Evrope tokom i nakon Drugog svetskog rata. Doktori nikada nisu smatrali sebe rasistima. Oni su smatrali da znaju šta su problem Romkinja, koji je najbolji pristup tim problemima, kakve intervenciju su potrebne, i oni su ih izvršavali. Žene koje su sterilisane nisu pitane. One su obično dolazile na porodjaj, njima je rečeno da će im se raditi carski rez i to je sve. Ako su dolazile na preglede, što je retko, bile su zaplašivane i rečeno im je da  moraju da im urade nekakvu operaciju, te da bi njihova sledeća trudnoća mogla biti vrlo rizična, da bi ih dovela u smrtnu opasnost, te da paze da ne zatrudne. U svakom slučaju, doktori su smatrali delom svoje etike da se brinu o pacijentkinjama, i smatrali su da oni znaju kako to najbolje da urade. Ni jedan nije to povezivao sa time što je beli boljestojeći muškarac,doktor, hirurg, potpuna neznalica o životu tih žena. Ne, oni su stručnjaci. Svaki je bio svestan etičkih dilema, u suprotnom oni ne bi zataškavali slučajeve, ali uz jasnu svesto o tome da su mogučnosti da će bilo ko preispitati njihove stručne odluke minoran. Nema posledica za njih. Romska tela su jeftin intervencioni i operacioni materijal. Autoritet belog mantila je neupitan, prestižan i skup.

Todorović nije slučajno doktor u priči. On zna najbolje koji su problemi, kako ih targetirati, kako intervenisati. Sve ostalo je prosto sranje stranih plaćenika. Njegov autoritet je neupitan. On zna sve najopakije tehnike  koje je establišment kulture u kom nema Roma kvalifikovao značajnim, subverzivnim, važnim, društveno važnim. Nejasno je ako umetnik nije taj  koji je društveno odgovoran, kome je i zašto važan ovaj rad, kome je on značajan? Kulturnom establišmentu. Kakve veze ima taj establišment sa životom Roma? Nikakve. Romi u svet umetnosti ulaze isključivo kao pacijenti, ako ništa, onda makar jednako kao i u NVO “post-soroševkom” svetu, samo bez passe društvene odgovornosti, molim.

Romi imaju problem. Problemi se dijagnosticiraju na osnovu eksterne opservacije i smeštanja u nekakve kontekste sa nekakve Arhimedovske tačke.  Oni su nemi. Odlučuje se o tretmanu na konzilijumu kulturnog establišmenta. Oni se drogiraju i sediraju, oni su umrtvljeni, živi mrtvaci u njihovoj umetnosti. Oni kao stvarni ne postoje, postoje samo njihove reprezentacije, umišljeni Romi, koji ne daj Bože da se misli da su samo nečije reprezentacije. Doktori nemaju reprezentacije, oni imaju nauku i znanje iza sebe, ili najnovije teorije umetničke. Nad njima se operiše i izvršavaju intervencije. Oni se zašivaju i šalju svojim ciganskim malama, a da ni ne znaju da su operisani. Oni se ne pozivaju ni na kontrole, ni na javne diskusije , to se sve obavi medju stručnjacima. Oni znaju ko su i u kakvom su stanju Romi i njihi životi i njihova tela. Oni sve znaju zapravo o Romima. O mrtvim Romima. Nepostojećim. Pravi Romi ne postoje, i ako postoje oni su gluvi, nemi, slepi, glupi, ne razumeju umetnost, ne razumeju se u nauku, ne znaju ni o vlastitim problemima ništa, ni kako im pristupiti , ni kako intervenisati, ni zašto uopšte intervenisati. Oni su strain plaćenici.

Razumljivo je da Romi mogu biti strain plaćenici u svom životu. Jer neromi su ti koji žive romske živote, “gole” živote i egzistencije. Sasvim obučeni i kad su goli, uhranjeni, siti, bezbedni, nedodirljivi, suvereni jaki subjekti, u belim mantilima ordiniraju romskim životima, al uz Agambena pod miškom.