Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Naš Racković i naše Rackovićke March 17, 2018

Deluje mi naivno misliti da je Džoni manijak.  Manijaci su ljudi koji imaju manije, koji su otcepljeni od realnosti. Nije on manijak, on je baš naprotiv duboko utemeljen u realnosti. Nazivati njega manijakom prosto je jedna druga vrsta slepila, neznanja za tu realnost koju  živimo.

Jedan od razloga  za ovo slepilo i uverenje da to što je on uradio deluje kao nešto što samo čovek koji nije pri punoj svesti može da učini je to da ste zaštićeni od realnosti u kojoj žive oni koji tu, i takvu, i mnogo brutalniju realnost žive na raznim nivoima.

Možda je još pogubnija stvar da verovatno imate slepu mrlju. Kad njegov čin vidite kao manijakalan i na neki način izuzetkom, mora da  mislite da vi neke takve stvari nikad ne radite, niti biste mogli da radite, a suštinski je nemoguće da to ne radite u nekoj formi, da ne tretirate žene u skladu sa rodnom ulogom i da na neki način niste nasilni.

A onda mnogim muškarcima ne da to nije delovalo kao manijakalno,  nego nije delovalo kao nasilje uopšte. Oni nemaju slepu mrlju nego imaju motivisano kompletno slepilo, neznanje.

Patrijarhat u kom živimo normalizuje ideju da žene služe potrebma muškaraca na svakom ćošku i posebno da su objekti za jebanje. Evo recimo gde god se okreneš žene spremne za jebanje iskaču po trafikama, nude se sa bilborda i tva uz razne produkte,vrište golih sisa sa nekih podijuma, na kraju pornjava vam je na dva klika daleko, u suštini toliko je jeftino žensko telo da je eto  čudno kad ljudi ne vide žene kao lutke za jebanje i kad one same sebe ne vide tako. Evo, zanimljivo je dodatno da i mnoge feministkinje brane pravo da žene budu jebane, ako je to  nešto što se zove „njihov izbor“.  Tako da je naša realnost to da sa mnogih strana muškarci dobijaju lekcije o tome kako žene služe tome, da žene moguće i žele to,  i da tretiranje žena kao objekata i nije nešto strašno.

Štaviše, oni smatraju to da se to što je neki muškarac od svih tih dostupnih tela izabrao baš vaše da ga „poškropi“ svetom svojom delatnošću, čitaj  spermom,  zapravo ima smatrati činom milosti.

Na kraju to je i logično jer u ekonomskim terminima žensko telo je dostupno, devalvirano,  bezvredno, a muško telo i njegovi božanski produkti su vrednost za sebe, poput svete vodice.

Ne trebaju nam ni popovi da kade ubice i silovatelje kad imamo našu inteligenciju, čitaj boljestojeće muškarce, da nam da smernice za bogougodan saživot muškaraca i žena.

Ima jedan poseban „soft snaf“ žanr u kom se žene koje nose majcu sa natpisom „feministkinja“  pitaju o feminizmu,  pa se divljački šamaraju šta god da kažu, pa se divljački kroz grlo razjebu dok ne počnu da se guše, dok im suze ne krenu na oči,  i dok se ne ispovraćaju, a onda dok im isto tako telo ne završi u otocima, krv ne poteče iz cerviksa, pa im se svrši po licu i na kraju moraju da gledaju u kameru pet minuta dok im se sperma zajedno sa povrćkom sliva niz lice, dok su na ivici plača i dok pokušavaju da obave svoj „seksualni rad“ i da što se kaže „perform well“ . Tako nekako kontam taj diskurs u kom muškarac „poškropi“ neku ženu svojim svetim čime god.

E sada, ako ste se, recimo, rodili kao boljestojeća žena iz kruga dvojke koja je i politički angažovana, vi ste od ove pornićarske devalvacije donekle zaštićeni vašim klasnim položajem jer ne morate kao naše „seksualne radnice“ i  umetničke „performerke“  da unovčavate vlastito telo tako što ga neko „poškropi“.

Ne zavisi vam život od toga kolikom se broju, i da li uopšte nekom diže pa bi da vas bogougno i milosrdno „poškropi“ svojom spemom, umetnošću ili novcem.

Ne zavisite od toga koliko im se dopada kako vaše telo izgleda u izlogu mesare i svetskog poretka crvenih fenjera, od zahteva muškaraca koji poseduju moć da vas „poškrope“ na ovaj ili onaj način, te da učine vaš život boljim ili gorim.

Ne morate da se trudite da nemogućim zakonima fizike svoj trodimenzionalni život transponujete što vernije u dvodimezionalnu sliku vaših „poškorpljivača“ , da se pretvarate da ste nacrtano telo sa stranice porno magazina, da „performirate“  za kameru, to moćno dezinfekciono sredstvo  vašeg života, da “uživate sa dostojanstvom u svom radu” dok vas divljački jebe ko hoće i kako hoće jer nemate pare za kiriju.

Ne morate da „performirate“   u industriji za „zabavu“ odraslih „poškopitelja“, u kojoj su žene čije su granice toliko već divljački razjebane, eksplodirane, masakrirane  od njihove, recimo, desete godine postojanja.

Nije vam slika selfa nešto slično arhitekturi rastočenih i raskomadanih tela nakon atomske eksplozije koji pokušavate da osmislite u kontekstu u koji su vas od kad ste se rodili nabili svojim kurčevima svetim krvavim „poškropitelji“ tako da jedino gde možete da ugledate sebe u dvodimenzionalnom ogledalu jeste kontekst atomskog razaranja vašeg tela, jeste svet u kome je valuta kojom jedino možete da trgujete  da bi prežveli  – razranje vašeg tela.

Može da vam deluje da je to što je Racković uradio traumatično. I žena nije mogla par dana da se sabere od toga da joj neko oduzme kontrolu i ponizi je u javnosti i svede je dvodimenzionalno,  i  za nju to jeste bilo traumatično.Nema razloga da se ovo negira.

I lično iskustvo je uvek nešto što su me feministkinje učile da držim kao sveto slovo feminizma. Veruje se ženama. Mi smo na strani žena. Ne raspravlja se o tome šta je žena preživela, ne oduzima joj se ta treća i koja hoćete dimenzija. Isto tako, ne porede se traume, nisu komensurabilne, patnja je patnja, nasilje je nasilje.

Osim što nije. Nikad nije bilo.

Jedna od zabluda belačkog feminizma je da je svako nasilje i svaka trauma jednako važno.

Kad one govore o nasilju nad ženama one suviše često misle o nasilju nad belim ženama suštinski. I treba ti neko vreme da shvatiš u tom svetu ogledala ovo.  Kad one istražuju nasilje nad porodiljama, recimo, one govore o belim ženama. Nema razlike za njih izmedju iskustva „prljavih Ciganki“iz neke „ciganske rupe“ koje se „samo jebu“ i koje „mogu da izdrže to i bez carskog reza i epidurala“  i „neromskih prvorotki “ koji tretiraju kao stoku, al onako, malo vredniju stoku, jer nisu „izmilele“ iz neke rupe, mraka njihove odvratnosti.  Nema je, ne vide je, ne znaju za nju.

Nije meni Racković manijak. Niti mi je strašno što je on uradio. Niti mi je strašna relativizacija tog nasilja. Niti pornićarski stav povodom ovog dogadjaja. Niti mi je iluminativna feministička belačka kritika te relativizacije. Očekivana je. Čak, da prostite dosadna mi je. Zapravo je možda čudno koliko sve deluje kao bacanje kamenja po bari koje tupo odskače po površini. Nasilje nad ženama je svakodnevica. A nasilje ovog tipa u kom neka privilegovana žena gubi kontrolu i biva ponižena na tako kratko vreme bez da joj život od toga zavisi deluje minorno.

Ono suštinki nije minorno. Principijelno je nedopustivo.  Principijelno ni jedna žena ni jednog trenutka ne treba da trpi bilo šta protiv svoje volje. Principijelno.

I saopštenje koje je došlo nakon toga je principijelno. Medjutim, mi svi znamo da u realnosti žene koje su bez ovih privilegija, bez kontrole nad svojim životima i toliko prinudjene ne samo da ih neko „poškropi“, nego da same nude da ih se “molim” poškropi,  „performiraju“  i unovčavaju svoje telo svakog dana i na toliko nivoa da ovakav dogadjaj i da nemate pomenuta slepila i dalje može da izazove – ništa.

Evo i zabrinuti za žene u svojim principijelnim stavovima oduševljavaju se kada žene „performiraju“ dobro kao Pamela Anderson i kad ona podržava njihov rad.

Kad imate jedno habitirano društvo na nasilje  i nasilje nad ženama, i kad neko izabere iskustvo jedne privilegovane žene da na njemu gromoglasno brani principijelno prava žena, to više nekako deluje kao osionost, neka vrsta posebne bahatosti privilegovanih ljudi koji misle da su bolji od drugih, da više vrede od drugih i da zaslužuju više.

Tako to izgleda. Dok vi mislite da branite prava svih žena, i na kraju vi to i radite, ali vi nekako ipak uspevate da radite u intrese posebne vrste privilegovanih žena.  Imenujete to nasilje nasiljem onda kad se ono dešava privilegovanoj ženi, i imenujete potrebu za reakcijom potrebom za reakcijom kad se ono dešava privilegovanoj ženi, i u obliku u kom se njoj dešava.

I tako prima se Metoo kampanja po svetu, i u svakoj zemlji u nekom specifičnom kontekstu. Vi postavljate dominantan kontekst razumevanja. Vi definišete šta je nasilje, kome se i kako ono dešava i normirate tip reakcije na njega, normirate krivicu za reagovanje ili nereagovanje. Normirate.

Čitam onda Remont šta piše i to treba da bude isto skandal.  Čitam i shvatam da ne uspevam da vidim šta je skandalozno. Pitam se da li je sve u redu sa mojim shvatanjem. Šta je skandalozno u tome da se brani sloboda umetnosti od uticaja politike?  Cela umetnička scena je prožeta politikom. Društvo je prožeto politikom. Prožeto je nasilničkom politikom. I levičari umetničkih krugova ubiše se braneći slobodu umetnosti od politike. Kako je sad, meni se tako učinilo, odjednom to nedopustivo?

Setim se rada „Cigani i psi” koji je izazvao komešanje kad su romski i neki neromski aktivisti insistirali da se umetnost i politika povežu pre dosta godina. Iako je bilo zaintresovanosti za ovaj slučaj, mahom su ljudi bili rezervisani u stavovima. Nije bilo pompeznih objava niti tako  principijelnih zahteva, pokušavali su  više ovako akademski da dokuče perenijalna pitanja granica „gde se dva okeana sreću, al nikad ne mešaju“. Govorilo se u krugovima neroma, na poslednjem panelu sećam se, recimo, nije bilo ni jednog Roma ili Romkinje, a oni koji su se oglasili u javnosti ranije bili su kranje bahato, kao da nisu tu, kao što nisu bili, degradirani kao nelegitimni i nekompetentni govornici, epistemički subjekti bez razumevanja delikatne umetnosti i nekakvih umetničkih principa. Suštinski poruka je bila da ako se ne dozvoli umetnicima neromima da kažu iliti da predstave romsku realnost, u ovom slučaju dramatično vulenrabilinih subjekata, na način na koji oni vide da je to adekvatno, onda se time zaustavlja dijalog.

Suštinski pravo boljestojećih belih muškaraca neroma akademske umetničke elite da „poškorpe“ svojim kurčevitim interpretacijama živote Roma nije delovalo kao nešto neodbranjivo, zapravo je bilo prećutno ako ne javno odobravano. „Ima tu nešto“ , neka viša vrednost, istorijski značajna, koja  je sprečavala feministkinje, levičare i naročito umetničku elitu da daju dramatičan i zahtevan legitimitet zahtevima romskih aktivista da se romska deca ne „poškropljavaju“ po volji drugih.

Dosta ovako da kažeš „bezočnog relativiziranja“  kakvo dolikuje visokoobrazovanim privilegovanim ljudima, pre svega muškarcima, sa pravom da nadobudno ignorantski definišu šta je nasilje, nad kim se ono dešava i može da se dešava, u kom kontekstu,  kakve reakcije mogu da budu i kakve posledice mogu biti za reagovanje ili nereagovanje.  Na kraju rad se našao na Bijenalu u Veneciji. A kako bi drugačije.

Šta je drugačije od onoga što Remont piše sada? Ja ne vidim u čemu je skandal u tom tekstu.  Moguće da je do mene, ja sam iz tog slučaja kao i mnogih drugih naučila da je to nešto sasvim prihvatljivo. Možete u umetnosti da „performirate“ i da vas jebe ko hoće i kako hoće,  mogu u umetnosti da se popišaju na vas, mogu da deci nakače kameru na vrat, mogu da vam rade šta hoćete, a i šta nećete.  Gde je ta granica, to smo utvrdili da ne može da se kaže tek tako.  Ni kada se okači kamera deci ulice i njihova realnost ugura u „poškopiteljske“ umetničke kontekste i „osvećena“ pretvori u neku vrstu medijske poverty pornjave sve sa idejom o vlastitoj nevidljivoj božanskoj poziciji i samododeljenoj prosvetiteljskoj misiji.

Tako da ne vidim ja ništa skandalozno, bez presedana u tom saopštenju. Ako ništa, svoj život naučila sam da živim sa tim da  celokupna kultura dolaze od neroma, da nju definišu neromi, da o njoj goovore neromi, da se u njoj radi o neromima, u kojoj su neromi heroji i heroine, a Romi i Romkinje ne postoje, a kada postoje oni su „poškropljeni“ i smešteni u tesne okvire negativnih odijeka vaše neromske fantazije u kojima se patnja i nasilje nad Romkinjama interpelira, ne vidi, niti imenuje, niti se za njega traži društvena pravda, niti odšeta.

To je kultura u kojoj su Romkinje malo drugačije nacrtane figure iz časopisa koje izgledaju uglavnom kao veštice sa proročkim kuglama ili kao prosjakinje sa gomilom dece. To su scenariji kojim ste nas i našu bezvrednu “luzersku” egiztenciju vi privilegovani muškarci i žene širom Evrope  „poškropili“ svojim umetničkim delima u „Malom Cignačetu“,  „Belom konju“ ,  „Koštani“,  „Ciganima“ i bezbroj drugih, koje mi suviše često jesmo prinudjeni i prinudjene da „performiramo“ i  pred vama, pomagačima i pomagačicama, ženama koje ste solidarne sa nama.

Mi smo naučile koje Romkinje vi volite- male, sirote, i večno zahvalne, i koje su vaše omiljene bogougodne podržavalačke aktivnosti, i kako da najbolje budemo kupljene kao takve. Bilo da sedite u vašim solidarnim donacijskim kućama, bilo da ste one koje odlučuju o feminističkoj umetnosti, ili one koje na bilo koji način definišu kada i kolika će nam biti plata i šta ćemo za vas da uradimo da imamo da platimo kiriju.

Ne samo da performiramo nego mi smo naučile da nadjemo svoje ja tu jer šta ima drugo? U vašoj kulturi i umetnosti ja mogu sada lako da vidim da ima vrednosti u radu Todorovića, i da ne osporavam to. Mogu ako ćemo pravo  da se identifikujem i sa besom fašista umetnika jer sam naučila da vidim kroz vaše slepilo i da se „uspešno prilagodim svakoj neromskoj podlozi“.

I više od toga, mogu da slušam bele, debele muškarce kako se dernjaju toliko dok me uši ne zabole, mogu da volim Panteru, da nadjem razumevanja za Anselma sjebanog karaktera, da ustanem i legnem sa gnevom belog fašiste i da me taj bes paradoksalno smiruje kad sam prinudjena da „performiram“ za vas, feministkinje sa pravom da kažete kada, koliko, na koji način je moj život ispunjen nasiljem ili nije, koliko je to stvarno ili je relativno, i koliko ja imam prava da se žalim, na koji način i kome, i da li ja kao obrazovana Romkinja u pordjenju sa decom ulice toplim sestrinskim rečnikom „kmečim“ ili ne „kmečim“ .

Ja mogu i da vidim Rackovićev rad kao vredan. Da kažem da ne vidim nikakav problem u tome da vidim njegov rad kao umetnički jer je on nasilan. To sam naučila od vas. I kudikamo manje problema imam da to vidim poredeći sa serijskim radom Todorovića. Mogu da vidim da je vrednost njegovog rada nezavisna varijabla u jednačini vaše pristrasne, selektivne i  besvesne feminističke pravde, a posebno u jednačini političarske nadobudne ideje o ženskim pravima sve sa Pamelom Anderson kao podrškom.

Nema ništa tako lako, čisto i principijelno u našem društvu. Niti ste vi čiste i princijelne, niti su granice izmedju nasilnika muškaraca i nasilnih žena tako jasne kakvim ih vi predstavljate i kako ih prodajete.

Kao što svaka objava Pavlovića sada deluje kao sprdnja, i kao što svaka objava političara iz kruga dvojke deluje kao otcepljena od realnosti, tako i vaša feministička kritika deluje kao nekakvo nadobudno metanisanje iz of-a, umašćeno iskustvima žena koje su prošle „poškropljene“ vašim iskusnim, privilegovanim feminizmom, kroz vaše organizacije a koje ćute, ponižene.

Dominacija vaših belih obrazovanih nadrkanih , elokventnih, ekspertskih , „civilizovanih“ feminističkih liderki sa divljačkim osećajem ispravnosti i sveznanja poput onog blaziranog  iritantnog govora gospodje koja „lije suze muške“  je formativna.

Ona je otupela i beznačajna kao društvena kritika iz prostog razloga jer je nesposobnost da se izadje iz uloge „ispravnih i master subjekata“ nenadjebiva.  Skoro je jednako nanadjebiva kao uloga „poškropitelja“ spermaša, a sigurno mnogo bolnija i razornija za žene već razjebane istom.

Nema ništa tako potrebito kao master subjektifikacija. Valjda zato bes belih muškaraca i besomučno udaranje njihovih bubnjeva, riganje njihovih instrumenata, urlanje iz njhovih odranih grla i bacanje njihovih tela po bini ima smirujući efekat za mene. Nema ništa tako jako kao droga vlastite ispravnosti i pravednosti. To je osećaj velike utemeljnosti u nečem unverzalnom, smirenosti, kad ste „poškropljeni“  ovaj put zaslužno i božanski, kad vas je sam univerzum validirao. Valjda je zato tako teško skinuti se sa toga.

Koliko ja imam potrebu da tražim smisao i validaciju vlastitog iskustva kroz bezvredne tekstove koje pišem u potrebi da sačuvam kakav takav smisao svog života, toliko je razumljivo da ovu potrebu mogu da imaju i mnogo privilegovanije žene, jedino što one to mogu da rade na potpuno nerefleksivan način i drugi način, imaju više moći da nasilnički podvrgnu druge subjekte ovome, i što nema ko da ih bilo šta pita ili kazni za ovo.

I njihov rad nije kompletan bulshit, feminizam nije kompletan bulshit za mene, ali je jebeno pun bulshita, usran je, govnjiv je, smrdi, pa deluje prosto kao jedno veliko sranje koje nikom ne treba. Naročito kad tako smrdljiv obuče lepo odelo i počne da mlatara manirima kruga dvojke.