Usernameka's Blog

bedno pisakralo!hahahhaaahahahah

Dan ponosa October 14, 2012

Ponos se vezuje za nešto posebno, nešto izvanredno , što niko drugi ne bi mogao. Posedujete nešto , postigli ste nešto, umete, znate nešto, izvanredni ste u nečemu  što retko ko može.

Dan ponosa bio bi dan u kome se slavi neka posebnost  koja je u društvu retka, ona se na neki način povezuje sa vama i zato ste ponosni.

Svaka osoba a i svaka etnička, nacionalna ili bilo koja druga  grupa ima nešto što joj je svojstveno . Nekad ljudi pa i  članovi grupa žele da istaknu ta obeležja i postoje dani, praznici, proslave tih obeležja i tih grupa, neki ustanovljeni sadržaji i načini na koje se slavi. I koga to zabavlja, to je sve u redu, imaju prava ljudi da slave. To su rođendani  i recimo rođendani  grupa.

Rođendani su po meni neki događaji koje ne volim. Formalni su,čestitaju vam rođenje i iskazuju površnim aktima neku čast ljudi koje ni ne poznajete dobro, koji vas ne poznaju dobro, za koje vas uopšte i nije briga. To deluje kao neki formalni čin poštovanja koji zapravo nikada nije garancija i pokazatelj stvarnog poštovanja, taj je čin, skoro iznuđen, čin koji drugi mogu da koriste i da  manipulišu vašim odnosom.  To je prostor kada ljudi odigravaju neke uloge po unapred zadatom scenariju i  svako može da glumi i da sutradan prosto izađe iz uloge.

Zašto postoji dan ponosa?

To ne bi trebalo da bude odigravanje uloga Roma i Romkinja koje će biti slavljenici i slavljenice, koje će na ovaj dan neko tapšati po leđima ili im  aplaudirati jer su tako posebni u svojim karakteristikama, za koje i nismo sigurni koje su, s obzirom na nepoznavanje.

ROMSKA KULTURNA ELITA

Mislim da je ok da se prihvati ta činjenica, da postoji to nepoznavanje.

Niti mnogi Romi i Romkinje imaju jasno izdefinisanu sliku o tome šta to čini njihov identitet  i na šta bi to tačno bili ponosni,   ako govorimo o kulturi, niti drugi znaju mnogo o Romima i Romkinjama zbog kojih bi im čestitali.

Ta posebnost obično se iskazuje kroz kulturu. Pa tako večito imate neke Rome i Romkinje koje dovedu na bine da igraju, pevaju i rade “ono što najbolje umeju”, dese se neke izložbe slika, muzejskih eksponata i sličnog. Na te dogadjaje sa pevanjem i igranjem i sviranjem još i dođu siromašni i slabo obrazovani Romi i Romkinje, zauzmu trg na jedno popodne, recimo, sve ostalo posećuje uglavnom nevladin sektor koji se bavi temom. Sve što ima ikakve veze sa pričom o diskriminaciji, nasilju i borbi za prava siromašnih i neobrazovanih Roma i Romkinja uglavnom ne posećuju siromašni i neobrazovani Romi i Romkinje.

Naravno, registar u kom se govori u javnosti o kulturi krajnje je hermetično romantičarski i “ponosan”.

Vidite, mi Romi imamo neku kulturu, nismo tikve bez korena, nekulturni divljaci,  i to kakvu kulturu. Kulturno umetnička društva koja se bave pevanjem i igranjem i sviranjem, pa slikarstvo, pozorište, književnost, poezija. I onda na taj dan nastupaju ista lica, isti ljudi decenijama izlažu svoj rad u ime romskog stvaralašta i nacije. I to kad pogledam možda u nekom smislu  jeste važno, neki od tih ljudi zaista jesu učeni, svetski poznati, ali je meni otužno i dosadnjikavo shvatanje romskog identiteta u svemu tome.

Godinama  ne vidite neke nove predstavnike romske kulture na tim dogadjajima. I ta kultura je neko polje borbe za moć.

Zapravo, ako će vas prihvatiti, prihvatiće vas kao pevača i svirača i zabavljača. Čak i kada se umetnošću bavite na nekom akademskom nivou, na žalost, očekuje se da proizvodite umetnost koja reprezentuje stereotipne slike romskog života  Roma/kinja. I smešno je što se produkcija u oblasti kulture, čini se, upravo i svodi na to, da se tu Romi/kinje osećaju na neki način dobro. Na kraju krajeva, imate podršku tada za svoj rad i konačno neko priznanje, što vam onda otvara neke mogućnosti. Al da, ništa bez točka, šarenih suknji i logorske vatre, velikih očiju musave dece, očaja i patetike.

Nije da sam neka učena kritičarka umetnosti, ali i to što nema kritičke percepcije u oblasti kulture Roma/kinja uopšte jeste simptomatično.

Svakako, većinu niti zanima kultura generalno, niti zanima romska kultura, niti nešto kao romski ponos, tj. problemi sa kojima se suočava romska populacija. Velikom broju to je povod  da se podsete pretnje od nadiranja stranaca, prljavih i opasnih, da se podsete kako su se prljavi neradnici, pijandure Cigani na leđima poštenih, radnih građana dobro snašli u “njihovom” gradu, ili kako su, upirući prst u oko svojim bučnim Ciganskim pleh prisustvom,” šiptarskom ciganijom i turcizmima”, uznemiravali javnost.

Tu su nekad neki zvaničnici, političare to uopšte ne zanima, oni su tu da iskoriste priliku da se predstave kako žele, nekad neke osobe iz kulture, nekad neki mediji, aktivistička scena, samo tapšanja po ramenu i aplauzi, ustaju ljudi u salama da odaju počast. Naravno, to je uglavnom ono malo aktivističke scene i angažovanih umetnika/ca.  Nekako bi bilo teško kritikovati ako niste i sami romske nacionalnosti, delovalo bi valjda da napadate žrtve, šta znam, a sa druge strane nema neke recepcije kritike i od strane romske zajednice izgleda….

KULTURNA ELITA VEĆINE

Dodatno, postoje i ljudi koji nisu romske nacionalnosti koji se bave ovom tematikom u oblasti kulture,proizvode i formiraju diskurs o Romima/kinjama . Tek tu je pitanje reprezentacije usložnjeno i problematično, teško je proizvesti nešto sa ove pozicije što opet ne bi bilo osporavano na različite načine, tu su ljudi koje se bave angažovanom umetnošču, kao i predstavnici RNVO , imam utisak, spremniji da ove radove analiziraju kritički, mada ne nešto revnosno,  ne sa previše jakih teorijskih pozicija rekla bih, i vrlo često onako interno…tu, kao i inače u aktivizmu vlada često kodeks ne zameranja, što znači nekritikovanja….https://usernameka.wordpress.com/art/integracija-nemoguca/

https://usernameka.wordpress.com/art/integracija-nemoguca/they-watch-and-they-do-nothing/

https://usernameka.wordpress.com/poetry/desavanja/cigani-i-psi-posluzite-se/

https://usernameka.wordpress.com/poetry/desavanja/putovanje-u-svet-nasih-zelja/

Hermetičnost romskog  identiteta u oblasti kulture i politike koje neguju stereotipne modalitete ostaju  neupitne mada  je, eto, svima , misli se na senzibilisanu javnost, jasno da treba da budemo ponosni na “naš” identitet i da oni budu ponosni što nam pomažu da negujemo “svoj” identitet.

I opet,a ko bi se govorilo o romskog eliti, da li ona u oblasti kulture postoji, da,  postoji u nekom smislu, postoje ljudi koji su uspešni u tome što rade, prepoznati, problem je što kada se govori o slikarstvu, setite se jednog imena, kad se govori o pozorištu, isto tako jednog imena, o istoriji, književnosti, jeziku, nekako se stalno dešava da je teško da se setite više od jedne osobe koja se bavi  tom oblašću. TI ljudi  su predstavnici ostalih 300.000 recimo.Ti ljudi retko međusobno sarađuju, ne formiraju neke politike uglavnom, bave se svojim poslom, proizvode kulturu, učestvuju na kulturnim manifestacijama.

Oni se bave problemima romske populacije kroz svoje polje reprezentujući romsku populaciju, najčešće podržavajući stereotipe , radeći često u kontekstu umetnosti kao samodovoljne, ti artefakti su vrlo često romantičarski i lep prikaz bede, siromaštva, nesreće, po mom osećaju, koji može biti subjektivan, ali je eto iznet, ma kakav da je.

Naravno, kritikovati umetnost za neangažovanost , tj. za odrđenu vrstu neangažovanosti je nezahvalna pozicija, jer zapravo, umetnost nikada nije mesto na kome se ti problemi uopšte mogu rešavati, ali postoji i politika reprezentacije koja se problematizuje ovim, postoje kulturni, simblički modeli,koji  deluju i noramtivno i performativno, koji reprezentuju “naš” , romski identitet i govore nešto o romskoj populaciji.

Možda i nije problem u tome šta se proizvodi, već više u tome što nema većeg broja ljudi koji proizvode, nema izbora i različitih narativa koji bi mogli da usložnjavaju i dovode u pitanje, niti ima kritičke javnosti koja bi pratila ovu produkciju i učestvovala u borbi za simboličku reprezentaciju.

ROMSKA POLITIČKA ELITA

Rekla bih da politička romska elita u nekom smislu postoji. To su malobrojni ljudi koji su na pozicijama političkog odlučivanja u užem smislu. Postoje ljudi , koji međutim ne iskazuju često karakteristike koje bi možda išle uz profesiju političara na takvim mestima…a možda i bi…ljudi koji su uspeli da dođu do tih pozicija jer su umeli da se snađu. Opet su to pojedinci, međusobno u borbi za održavanjem monopola nad resursima, uglavnom muškarci koji su naučili da plivaju u stranačkoj politici. Ne razlikuju se previše od stranačkih funkcionera većinske populacije, iako im se večito spočitava da su lopovi i da zloupotrebljavaju svoj položaj, svako ko bi rekao da oni to rade više od ostalih pripadnika većinske populacije suočen bi bio sa stereotipom o Romima koji vole da kradu, pa makar da oni to i čine.

Problem jeste što je politička elita isto tako malobrojna i nemate previše izbora.Za to bi se pobrinula većinska poplacija, a i pripadnici ove elite koji imaju motiv da monopolišu resurse.

Predstavnici RNVO bi možda mogli da se analiziraju kao deo nekog poltičkog tela na sličan način. Moj je utisak da je vrlo nesrećna obrazovna struktura angažovanh u RNVO , da su to ljudi koji su našli način da prežive, rade male projekte na lokalu, iako to nije beznačajno, treba reći i da su ove organizacije bitne i da su doprinele na razne načine poboljšanju položaja najsiromašnijih i najmanje obrazovanih,često uz mnogo poteškoća. Problem je ako imate predstavnike civinlnog sektora koji misle projekatski, koji ne umeju da ono što rade vide u širem kontekstu, koji ne umeju da govore o onome što rade, ne umeju da zagovaraju ,sa oslabljenim kapacitetima za uticaj na sistem. Nepovezanost i surevnjivost  su neke karakteristike koje prepoznajete kod nekih predstavnika tih NVOa, koje su uglavnom liderske. Svaka ima svog vođu, koji se onda sukobljava oko resursa sa drugima.Tendencija da se monopolišu informacije je isto tako prisutna. https://usernameka.wordpress.com/diskriminacija-roma-kinja-2/%D0%B5-jebem-ti-glavne-za-rome/

Pa opet, ne mislim da je to specifikum isključivo RNVO, problem je što nema previše izbora.

ROMSKA AKADEMSKA ELITA

U svemu ovome nema mnogo prostora za akademsku elitu.

Može se reći da su pripadnici kulturne elite isto tako predstavnici akademske, no, kako su zarobljeni u sferi kulture i u svojim shvatanjima romskog identiteta, njihovo je delovanje prilično ograničeno po meni.

Akademsku elitu možda možemo da vidimo kao neki deo društva od kog se očekuje najviše u smislu nekog doprinosa poboljšanju položaja marginalizovanih,pa i nekom boljitku celokupnog društva.

To su ljudi od kojih bi se moglo očekivati da prate politike sa građanskom odgovornošću i spremnošću na reagovanje. Problem je što i inače u Srbiji negovanje građanskog identiteta, svesti ako želite, nije prisutno. Ako postoji partokratija i nikakva inicijativa ne uspeva bez partijske pripadnosti , onda nema previše smisla  građanski se angažovati. Pa tako ni romski studenti/kinje nisu glupi pa da to ne vide. Da je model za uspeh partijski, da su osobine koje vas dovode na poziciju moći osionost, bahatost, oportunizam i sposobnost da nemate integritet i da možete mirno da spavate ma koji prekršaj da učinite, da sa malo truda možete lako da se izvučete i opravdate. Da može da se kraducka i da  nije preterano važno da li imate kvalifikacije da obavite posao, da ćete ga dobiti jer poznajete važne ljude, da ne morate da budete odgovorni. Da ne postoji sistem koji bi vas kaznio, da nemate kome da budete odgovorni, sem sebi i vlastitom intresu. To je normativna matrica političkog života i ako ne možete da se uklopite u nju, bolje nemojte ni da pokušavate da se bavite politikom. Kao primer mogu da vam posluže predstavnici većinske populacije kao i predstavnici romske političke elite, RNVO,neki uspešni Romi/kinje…..

Kako da se prosečni romski studenti/kinje snađu u ovome i  izađu sa odgovornošću? Od njih bi moglo da se očekuje da budu ti koji će raditi na poboljšanju položaja svojih sunarodnika/ca, da umeju da pokrenu građanske akcije, da umeju da vode politike, da se uključe u proces zagovaranja u različitim oblastima, ne nužno samo u vezi sa romskim pitanjem.

Zapravo, to je ono što društvo i država najviše vole da rade, da delegiraju sve problemeRoma/kinja Romima/kinjama, pa da se oni brže bolje reše tih muka, a ne bi baš da se Romi/kinje bave čim drugim….

Ima uvek onih koji su izuzetno angažovani i sposobni, ali je ono što može da se uoči kao tendencija da što su materijalno bolje stojeći romski studenti/kinje pre ne znaju romski, ne znaju da pišu na romskom, često ne znaju druge obrazovane Rome i Romkinje, slabo se druže sa Romima/kinjama, ne znaju o istoriji Roma/kinja, o Romima/kinjama koji su  doprineli svojim radom ovom društvu.

Vrlo često još manje su zaintresovani za politiku jer im se čini da je to prljava igra u kojoj ne mog da učestvuju, ne razumeju politiku van stranačke, nisu posebno zaintresovani za druge, manje obrazovane i siromašne Rome/kinje, ili bilo koje druge siromašne i neobrazovane ili marginalizovane, što nije drugačije od nekog prosečnog mladog bića bilo koje nacionalnosti ovde valjda, kako sam napomenula već,dalje ,bave se raznim sportovima i hobijima, idu na takmičenja, za sebe neretko kažu da nisu pretrpeli diskriminaciju, što je zapravo nesposobnost da je prepoznaju jer nije otvorena  ili nespremnost da vide sebe kao žrtve, jer je to sramota, to se, naravno, ispostavlja ako sa njima uđete dublje u razgovor, zaboravljaju slučajeve kada su otvoreno bili diskriminisani  zbog romskog identiteta, toga se teško sećaju, a i kada kažu da nikad nisu bili diskriminisani,  oni su naučili da izdeklamuju o problemima nekih zamišljenih siromašnih i neobrazovanih Roma i Romkinja  iz literature ako je potrebno, i ne vide nešto pogrešno u tome,  često oni nemaju nikakav kontakt sa takvim ljudima, nekada čak ni kada im roditelji rade u nevladinim organizacijama, njihovi su se roditelji potrudili da to ih poštede toga,  i  nekada stide se žena koje prose na ulici, bilo  kakve afilijacije sa tim nepoželjnim i odbačenim ljudima, zbog kojih onda neopravdano  sve druge Rome/kinje mogu smatrati nepoželjnim i odbaciti ih kako kažu. Smatraju da su dospeli tu gde jesu svojom zaslugom, da su jednako tretirani, iako će reći da njihovi prijatelji pričaju viceve na račun glupih Roma/kinja, ali da se to ne odnosi na njih,  i da ako se i drugi Romi/kinje potrude da ih drugi neće diskriminisati, samo ako budu dovoljno vredni, radni, obrazovani, čisti. Žele da veruju da postoje jednake mogućnosti i da je svet pravedan, neko ih je tome naučio….

Na kraju romski im je identitet, koji hteli ne hteli imaju, usled prepoznavanja drugih ljudi,  donosio uglavnom loše i često ne vide šta je to na šta bi mogli biti ponosni i čega bi se držali. Ako se kojim slučajem u javnosti u njihovom drušvu  pomene nacionalnost ili problemi sa kojima se suočava romska populacija spuštaju ton. A najradije o tome ne bi ni da govore, često ne smatraju da je bitno da o tome misle i pričaju, čak ni kada na osnovu tog identiteta treba da dobiju nešto. Smatraju da je dovoljno da kažu kratko da su Romi/kinje i da nema potrebe da objašnjavaju svoju pripadnost, oni bi da dobiju nešto, ako se već daje Romima/kinjama,ne pitaju zašto i odkud,  i reći će da su Romi/kinje, ali se neće osećati lagodno da o tome nešto više kažu, niti su spremni da prihvate da to podrzumeva bilo kakve uslove ili moralna očekivanja.

Njihov identitet podrazumeva mnogo više od ograničene slike koja se lansira od strane onih koji imaju moći to da rade, toliko mnogo toga drugog postoji da je nekad upitno i samo njegovo postojanje van te njihove izjave da su Romi/kinje.

Čini se kao da se ne ostavlja prostor za mlade Rome/kinje da  razbistre u svojoj glavi ko su, šta im se događa, da prepoznaju, da  imenuju nasilje ako ga ima, njegovu kompleksnost i nesvodivost u kategorije, njegov širi kontekst, da osmišljavaju strategije otpora sa drugima.  Nema afirmacije njihovih savremenih romskih života. Nema već oformljene akademske elite od koje bi učili. Teško se uključuju i teško ih uključuju u studentsko organizovanje većinske populacije. Prepušteni su u velikoj meri sami sebi i sposobnosti da se uklope i snađu u svetu koji ih uvek prepoznaje kao drugačije. Dok ih romska zajednica isto tako prepoznaje kao drugačije,one od kojih zazire i  u koje gubi poverenje jer prepoznaje klasnu razliku koja raste sa stepenom obrazovanja praktično,i jer ima osnova za to, poučena iskustvom, na kraju krajeva, nema prostora osim ako poslušno ne prate postojeće patrijarhalne, autoritarne i nasilne modele uključivanja u romsku političku ili kulturnu elitu, recimo.

O svojoj poziciji ne/pripadanja oni teško  misle, još teže govore. Ne zna se na šta bi to romski studenti/kinje bili ponosni iz ove ponude u oblasti kulture i politike i koliko je to relevantno za njih, koliko je reprezentativno i pitanje je postoji li prostor za njihova eventualna preispitivanja kulturnog identiteta i političkih praksi, za intervenciju u ovoj oblasti i prepoznavanje i integrisanje takvih produkata  kao dela romske kulture  i možda drugačijih glasova u zadatoj dominantnoj paradigmi unutar zajednice i van nje.

ROMSKI STUDENTSKI AKTIVIZAM

Sa druge strane ima onih koji su odlučili da će se pozabaviti tim identitetom, problemima, koji su se zaintresovali za aktivizam i uključili se na neki način u rešavanje društvenih problema. Međutim, romski studentski pokret nije se razvio u Srbiji. Postoje male grupe od par ljudi po većim gradovima,uglavnom rade sa nekim NVO, malobrojne su omladinske ogranizacije ili neke inicijative koje se sprovode. Sa pokretanjem romske studentske  inicijtive postoji puno poteškoća. Ulaganje u obrazovanje mladih Roma/kinja nije nešto preterano, ali ipak postoji, iako zvanične mere uključivanja u sistem obrazovanja jesu slabog intentziteta i obima ima romskih studenata/kinja, isto tako ima seminara na razne teme koje se tiču aktivizma,  ako idete na te seminare i neformalno se obrazujete videćete vrlo često stalno iste ljude koji dolaze. To obrazovanje im, iako mnogi nailaze na probleme pri obrazovanju i zapošljavanju,omogućava da lakše izgrade svoje socijalne mreže, da idu dalje na studije, da nađu bolje plaćene poslove, mogu da se zaposle u organizacijama ili u državnim institucijama koje se bave pravima manjina. Opet, nema previše studenata/kinja,posebno ne onih koji završe studije , da znamo u kojim okvirima govorimo. To što imaju te mogućnosti je vrlo dobro, ali vrlo često izostaje taj momenat organizovanog, zajedničkog angažovanja. To ne mora biti kroz NVO, moglo bi potencijalno da postoji kao samoorganizovana akcija, ali to se ne dešava. I kada steknu dovoljno resursa i kapaciteta ne postoji momenat kada se izvrši taj transfer koristi sa sebe na nekog drugog ko je možda u lošijoj poziciji, neka građanska svest.

Sigurno bi dublja sociloška ili već kakva god analiza pokazala više, no meni su se iskristalisala tri aspekta ovog problema. https://usernameka.wordpress.com/2010/11/24/odgovornost-nedostajuca-karika/

Postoji oportunizam, prosto su ljudi skloni da iskoriste ukazane prilike i da ne osećaju nikakvu odgovornost.

Postoji mentalitet oskudice, da ljudi,i kada nisu oportunisti, imaju utisak da oni nikada nemaju dovoljno da bi sa nekim ko ima još manje delili.

Postoji fenomen proročanstva koje se samoostvaruje, da ljudi uplašeni pred tolikim očekivanjima i sa malo resursa koje imaju prosto odstanu, čak i kad na početku imaju želju da doprinesu.

Postoji potreba da se sa mladim ljudima radi na drugačiji način. Da im se ponude modeli, da im se ponudi prostor da sami definišu ko su i šta mogu. Da uče o građanskom aktivizmu, o solidarnosti. Da im se pomogne da preuzmu odgovornost.

U suprotnom veliki broj obrazovanih Roma/kinja neće smatrati da duguje bilo kome bilo šta, a oni koji sebe i budu videli kao političke reprezente samo predstavljanje , lobiranje i  javno zagovaranje u ime onih koji sami ne mogu da govore vrlo lako se može preobraziti u korišćenje prilika isključivo u vlastite intrese.

Fenomen elita i političke reprezentacije u mnogome je problematičan zbog udaljenosti između onih koji predstavljaju, zagovaraju i onih u čije ime se zagovara. To je jedan širi klasni  problem koji treutno koncipirana politika romskog identiteta, posebno politika prema studentima/kinjama  ne obuhvata i njime ne želi da se bavi, bar po mom osećaju. Trenutno stipendije i afirmativne mere,razne vrste pomoći koje postoje dostupnije su onima koji su bogatiji, čiji su roditelji obrazovaniji , socijalno povezani i lakše dolaze do inforamacija.

Ukoliko se gaji menadžerski model individualizma, izuzetnosti, elitizma i odvajanja , asimilacije i integracije u dominantni model “pristojnog” obrazovanog sveta, od onih zbog kojih se zapravo i pokreću mere preko  kojih ovi mladi obrazovani Romi/kinje profitiraju, ako se gaji sa druge strane oportunistički nacinalni pristup isto tako nije teško naslutiti  da će se prilike za zastupanje nasiromašnijih i najmanje obrazovanih koristiti upravo  za zastupanje vlastitih intresa i koalicije sa predstavnicima sličnog socio-ekonomskog i obrazovnog statusa i sličnog osećanja većinske populacije.Dok će distanca prema najsiromašnijima i najmanje obrazovanima, bilo koje nacionalnosti biti sve izraženija i noramalizovanija a ideja solidarnosti i brige potpuno zanemarena.

Sve ovo opet može da se analizira sa stanovišta novca, politika koje formiraju oni koji daju novac, podrške projektima koji su takvi kakvi danas jesu, nedostatka monitoringa i uključvanja predstavnika romske manjine u formiranje politika. Isto tako postvlja se pitanje šta će se desiti nakon prestanka Dekade inkluzije Roma 2005-2015 i povlačenja izvora finansiranja.

Dan ponosa mogao bi, recimo, da otvori prostor za preispitivanje svih ovih pitanja …

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s