Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Romkinje u Srbiji: dostignuća, izazovi i perspektive iliti “Mala, čija si ti?” April 18, 2017

 

identity crisis

na slici: ženski anfas bez lica 

 

No, poenta je da obrazovane Romkinje nisu glupe. I nije im lako. Treba da odluče da li će se držati proklamovanih principa, baviti se aktivizmom i javnim politikama i kad nemaju za život, i kada to sve više znači saradnju i borbu sa institucijama, kao i saradnju i borbu oko politika i resursa sa „glavnima za Rome“, ili će da prestanu da se pojavljuju u ulozi aktivistkinja i da se bave svojim privatnim životima, čime bi sebi zatvorile neka vrata i odrekle se nekih privilegija i statusa”.

****

Već par dana odugovlačim pisanje povodom održane konferencije o „uspešnim“ Romkinjama. Nekako mi se ne piše o tome, mučno je u doba poražavajuće loših rezulatat i ogromne razočaranosti u političke procese, javne institucije i javne politike pisati o romskim politikama. Em što je to jedna uska oblast, vaistinu, prečesto samousmerena ka politici romskog identiteta, em što se svaki put potvrdi da to nisu nikakve „ozbiljne“, misli se, politike sa stvarnim pozitivnim efektima za manjine, iako to nije neki specifikum romske priče.

Znojenje u javnoj sferi

Nekako se kod mene uvek javlja neopravdano očekivanje da manjine imaju u intresu da šire, sistemski i kritičnije pridju vlastitom životu i politikama koje ga definišu kako ga danas definišu. A onda, nekako se uvek desi da dogadjaji ovog tipa okupljalju govornike koji služe tek tome da se proizvodnja jednog šupljeg lakolebdećeg balona od ideje romskog pokreta i takozvane inkluzije nastavi, i da se institucije na tim mestima poigraju ovim balonima sa slikama romske zastave, medijatorki, koordinatorki i sl.

Ako je suditi po ovoj tezgi od sat vremena posete, za koju nisam sigurna, možda grešim, al cenim da OEBS dodatno plaća državnim službenicima nekih 150-200 eur, što bi bilo nekih 53-71h rada online podučavanja običnih nezaposlenih takozvanih frilensera, na primer, nije teško biti fin, gospodin/dja predstavnik/ca institucije za koju se radi, niti biti predstavnik/ca romske zajednice, zabrinut/a za Rome i Romkinje.

Javna sfera je prostor u kom bi se, kao, očekivala debata. Što bi značilo da ljudi iznose suprotstavljene stavove, a onda vi pokažete svoje umeće u javnom poslu i javnom nastupu braneći neke stavove, u ime neke manjine, ili u ime neke institucije, politike i prakse te institucije, neke javne politike.

Ovo bi, kao, trebalo da bude dosta naporno kad se suočite sa onima koji su strahovito oštećeni javnim politikama institucije za koju radite, i u čije ime ste pristali da govorite. Po pretpostavci u Srbiji ne bi bilo drugih do romskih predstavnika, i naročito predstavnica, koji bi mogli da vam saspu vrlo teške argumente u taj vaš prostor. Još ako su one solidno obrazovane i sa aktivističkim iskustvom, zahtevao bi se nekakav mentalni napor, naterale bi vas one da se znojite. No, da budem brutal, ko što mi je život prodavačice na ulici sa diplomom, ispada da Romkinje danas teraju na znojenje na druge načine i u druge svrhe. I, budimo realne, uz sve rodne politike koje su vam-nam failovale tako strašno, jebe mi se ako mislite da je to seksistički, i serem vam se na korektnost, naročito zbog blama koji doživim kad me izveste kako su vam-nam uvažene osnažene Romkinje videli obešene o debele muškarce sa kajlama po kancevima i banjama.

Habermas je ovde, pokazuje se, kao i sve što ima veze sa javnim prostorom kao prostorom smislene i korisne debate za neke manjine, u bilo kom smislu, dosta neupotrebljiv. U nekoj ne toliko hiperboličnoj slici državni službenici, kao neki celebrity ulaze u prostor, pozdravljaju i otpozdravljalju, glasni su, ugodno im je, osećaju se važnim, znaju da je prostor u koji dolaze njihov, znaju da će im biti lepo, da prostorom vladaju, izrecituju par crtica o uspesima da se angažuje ne znam koliko koordinatora, medijatorki, da se da ne znam koliko stipendija, dobiju aplauz i tako. Kao beli magovi medju domorocima. Slično je i sa „glavnima za Rome“, poglavicama.

To je tako kad ste na nekoj poziciji da donosite odluke. Prosto se ljudi unesu u ulogu, pa nekad pomisle da su oni važni, ne da je u pitanju moć i pozicija na kojoj su. To se onda očituje u ponašanju i u telu. No, svejedno, jasno je da predstavnici institucija na ovakve dogadjaje dolaze bez trunčice strepnje od argumenata onih koji, kao, predstavljalju one koji su najviše pogodjeni diskriminatornim, nacionalističkim, patrijarhalnim, seksističkim itd. politikama poput romskih žena.

In the ghetto

Doduše, sam event oganizovan je od Nacionalnog saveta, pa je možda preterano i očekivati da se prostor zamisli kao prostor debate. To naročito postane jasno kad žene iz Nacionalnog saveta pozovu predsednika da se obrati „svojim ženama“, kako je Ana Saćipović, potpredsednica pozvala Vitomira Mihajlovića, predsednika, da se se obrati svima nama, romskim ženama.

Ne znam za druge Nacionalne savete, ali naš nikad nije bio od ikakve posebne koristi, naročito ne ženama, sedele u njemu žene, ili ne. Generalno, kako ja vidim, institut Nacionalnog saveta je u nekom smislu dokaz poraza države koja je u svom neuspehu da bude država svih gradjana rešenje našla u stvaranju institucionalnog geta, pa je tako dala mogućnost da se iz romskih mahala – geta, preslika model “glavnih za Rome“ u institucionalnom okruženju, i tako sada imamo institucionalizovani geto.

A geto, je, pa, geto. U njemu se malo šta može učiniti da se iz njega izadje, valjda. Iz njega oni koji vladaju nemaju ni intres da sami izadju, niti da drugima to dozvole. Na žalost, ovo rešenje pokazuje se kao nužno, za njega su se borili romski aktivisti, i bolje je da ga ima, nego da ga nema, kako stvari stoje, jer, makar hipotetički, jednog dana, ova institucija bi mogla da bude korisna romskoj zajednici.

Kao opravdanje za uspostavljanje ove institucije služi svakako multikulti priča, manje više nepopularna u Srba, ali eto, moraju se dati prava manjinama na vlastitu kulturu, tradiciju, običaje i slično. I to nije sporno. Sporno je kada država počne da delegira probleme ovoj instituciji,  koja ne znam čime se bavi sem izborima za Nacionalni savet, pečatiranjem potvrde o nacionalnoj pripadnosti po vlastitom nahodjenju, a i kako, na žalost, čujem može biti pečatiranjem raznih drugih dokumenata za priliv i odliv partijskog novca, pa se iz nekog razlog, valjda tog poslednjeg, Nacionalni savet, bez previše kapaciteta, pita o raznim stvarima kojima država, tj. njena razna ministarstva neće ili ne umeju da se bave.

Za sve probleme manjina morale su da se stvaraju paralelne strukture, koje je izborio romski pokret poslednju deceniju, pa imamo u zdravstvu- zdravstvene medijatorke, u školama- pedagoške asistenti/kinje, pri opštinama- romske kooridnatore,  tako ,eto, i u kulturi – imamo Nacionali savet.

Suštinski svaka od ovih instanci je po karakteristikama slaba karika u institucijama u kojima operiše. Niti su uključeni kako treba u sistem, niti postoji volja da se uključe u sistem, niti da se sistem sam promeni tako da nema potrebe za njima, a država ih koristi u svoje svrhe kad i kako zatreba, ovi su ljudi, slabo plaćeni i bez sigurnog zaposlenja, (sem verovatno ovih iz Nacionalnog saveta, kontam oni dobijaju solidnu, državničku platu), pokrivalica za sve što država nije uradila za Rome, njene gradjane, formalno jednake u pravima sa svim drugim gradjanima. I dok sa svakom novom Vladom svi ovi mehanizmi mogu lako da nestanu, Romi i Romkinje, gradjani/ke, mogu da se služe time što im je na raspolaganju, pa dokle traje, i dokle ko stigne.

Na žalost,  veliki je uspeh da se pokreće bilo kakva priča o položaju Romkinja uz podršku Nacionalnog saveta kojim vladaju patrijarhalni muškarci, izuzetno konzervativni, kako se presudjeno zna u službi vlastitoj, države i partija, kao što je to valjda slučaj i sa svim javnim institucijama u Srbiji. Muškarci koji su uvek spremni da sve što je uradjeno u korist Roma pripišu sebi, a da traže od Roma da ne ugrožavaju Šengen,  pa i da tvrde kako su  zid u Kruševcu tražili sami Romi, što smo čuli na konferenciji. Valjda je očekivati da će na ovakvom dogadjaju razgovor o položaju Romkinja biti i stvarno debatovan preterano očekivanje.

Mi, Romkinje

Eto, neke od najobrazovanijih Romkinja koje su najavljene se, recimo, nisu pojavile. Na primer, Vera Kurtić, Slavica Denić, Marija Aleksandrović, koje bi mogle svojim obrazovanjem i iskustvom da učine, na žalost, večito suludo trošene OEBS-ove novce makar malo više iskorišćenim u svrhe Romkinja, nisu bile prisutne, možda jer su imale preča posla, možda i jer su suviše svesne ovog gore navedenog. Mada, sa druge strane, one možda imaju i previše da izgube ako otvore ovu debatu, tj., ako smatraju da je potrebno otvoriti je uopšte. Mali su aktivistički i akademski krugovi naši nasušni.

Možda je suštinski to i problem zbog kog će Romkinje u Srbiji još dugo čekati na bolji život. Obrazovanih Romkinja ima malo, i one, koje su teškom mukom došle do svojih pozicija obrazovanih Romkinja, uz izvesne srećne okolnosti, imaju previše da izgube ako pokušaju da izadju iz kolotečine dosadašnjih romskih politika, sa rezultatima na koje svi nekako gledaju, rekla bih, opravdano snishodljivim pogledom, osim kad treba javno da se govori, naročito za pare.

A i jebiga, budimo realne, nije više ni tako profitabilno biviti se ovim pitanjima. Pritisak da se konformirate i budete poslušni je veći nego ikada, što je svetski trend valjda. Romske politike nisu izuzetak. Ne možete danas u Srbiji, kada nema više donacija kao nekada, „kao čovek“ da živite i da se bavite romskim, pa ni ženskim pravima, ako niste u partiji, ili ako vas protežira (čitaj jebe) neki romski, il’ neromski baja, il’ ako niste baš solidno ušemljeni sa onima, muškarcima ili ženama, koji još uvek daju pare.

Nisam ja nešto pravednički raspoložena u tom smislu. Kontam svako ima svoju cenu. Moj cilj u životu je pod jedan, da nateram ljude da zamišljalju nadrkane Rome i Romkinje kad nešto hoće da kažu o njima, i drugo, da ostvarujem neke prihode dok spavam, da imam bar dva stana i dobra kola, pa tako, ko zna, i meni da ponude neku dobru platu, možda bih i ja tako, nikad se ne zna. No, poenta je da obrazovane Romkinje nisu glupe. I nije im lako. Treba da odluče da li će se držati proklamovanih principa, baviti se aktivizmom i javnim politikama i kad nemaju za život, i kada to sve više znači saradnju i borbu sa institucijama, kao i saradnju i borbu oko politika i resursa sa „glavnima za Rome“, ili će da prestanu da se pojavljuju u ulozi aktivistkinja i da se bave svojim privatnim životima, čime bi sebi zatvorile neka vrata i odrekle se nekih privilegija i statusa.

Ovo nisu laki izbori, niti se donose odjednom. A i teško je kada ste svoju profesionalnu karijeru izgradili u aktivizmu, naročito na mnogim ugodnim seminarima u skupim hotelima, što je možda suštinski problem od početka, pa sada ako odustanete od tog aktivizma, možete, valjda, kao sav običan svet sa svojom diplomom da radite u blago rečeno neugodnom call centru i da brišete dupe tankim papirom.

Ko smo to mi, i šta koju našu hoćemo?

No, kad govorimo o dostignućima, izazovima i perspektivama, verujem da je ovaj dogadjaj, suštinski reiterativno proizvodeći inflacijsku prazninu romske inkluzije, pa i romskog i ženskog pokreta, kao što to, na žalost, obično biva sa ovakvim dešavanjima, bio koristan. A bio je koristan u tom smislu što je odsustvo najbrazovanijih medju nama na ovom dogadjaju, na kom predstavnici institucija mogu da gurkaju  i dobacuju jedni drugima balone sa natpisom „Romkinje“ i „romska inkluzija“, a u čijem prisustvu isto tako predstavnici Nacionalnog saveta mogu da lupetaju o rodnoj ravnopravnosti, a čije će izjave novinari ispeglati (par njihovih laprdastih komentara naći ćete na Tviteru pod #RomkinjeuSrbiji) i da tvrde čak kako su problemi Romkinja u romskoj zajednici i u Srbiji otklonjeni, otvorilo, možda, po meni, za Romkinje jedno od suštinskih političkih pitanja sa kojim se moramo suočiti  –  pitanje ideoloških razlika unutar romskog ženskog pokreta.

Bilo bi dobro da se sada, u vreme sve većeg konzervativizma i nacionalizma, kada nema para, kad se kao rešenja nude i ponavljalju bezuspešne i uglavnom muške strategije liderstva za mlade Rome i Romkinje, prećutno, po meni malodušno prepuštanje romskih i rodnih politika institucijama i pojedincima pod partijskom kontrolom ako ništa, onda makar imenuje, pa da vidimo šta nam je činiti, Romkinje – uspešne, obrazovane i aktivistkinje, naši rol modeli.