Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Strah od sletanja June 12, 2017

padoo

Nemaju sendviče za vegane u avionima. Čudno je i kako su ovi sendviči bez mesa prosti, sa listićima topljenog sira i nekakvim namazom preko elegantnog tosta, puni hemije. A karta je sigurno skupa. Pola mesečne plate. Biznis klasa putuje i jede proste sendviče sa topljenim sirom. To je valjda jedino što ih povezuje sa sirotinjom kojoj je i taj topljeni sir luksuz, koji, ipak, sa vremena na vreme, sebi mogu da priušte. Sem toga, to su dva sveta. Nebo i zemlja. Jedni lete, drugi puze.

Ovi što lete, kao i u životu lete lako, neopterećeni. Samo sa torbama za laptop, u skupim košuljama, markiranim cipelama, fino krojenim letnjim pantalonama i suknjama. Oni ispravljenog držanja i samouverenih i suverenih pogleda lako klize klimatizovanim hodnicima i stižu hodajući po brzim trakama pred svoje A47 ili B60 gejtove, u okviru precizno ekspertski odmerenog vremena za pristizanje od jednog do drugog kraja tih čelično-staklenih, ovalnih konstrukcija. Eventualno svoj mali prtljag vuku u skupim koferima sa četiri točkića koji će nakon pregleda smestiti iznad svojih A17 ili C20 sedišta koja su izabrali i koja moraju biti u pregradama tokom leta. Dok pakuju svoje papirne i skupo dizajnirane kese u kojima su na aerodromu usput kupljeni parfemi od izmedju 60 i 100 eur u male pregrade, njihova očuvana lica od izmedju 30 i 50 godina odaju osećaj smirenosti, i pogledi počinju da klize preko telefona, e-book-ova, i tankih, skupih računara koje smeštaju u svoje krilo, preko nogavica udobnih, markiranih pantalona zagasitih, toplih boja. Svoja dobrodržeća tela oni zavaljuju u avionska sedišta, i oslanjaju svoje laktove i tonirane mišice ispod skupih košulja na  ručke koje dele sa putnicama do sebe.

One nose lake haljine, skup jednostavan nakit i umerenu šminku. Njihova negovana kosa skupljena je bezbrižno. U grupama oni povremeno preglasno označavaju prostor kao njihov, refereirajući na zabavna zajednička iskustva na poslovnom putu, kasnije uz deljenje informacija o svom privatnom životu koju mogu da dele ljudi koji putuju avionom – gde na letovanje, koje su marke skupe šminke koristile, kako su u životu nailazili na nerazumevanje i običnu glupost ljudsku siromašnih. Dok sede, mislim kako mora biti da su im udobne cipele čistih vrhova, bez ogrebotina i tragova nošenja.To su ljudi bez tragova vidljivih na telima, odeći, obući i svesti onih koji puze.

Umirujući i neutralan žagor pri ukrcavanju u avion, kojim će sa visokim stepenom bezbednosti nedostupnim onima dole stići na svoje destinacije širom sveta, ovladavajući vremenom i prostorom nedostupnim onima dole, prekinuće povremeno da pokažu svoje nasledjem stečene veštine borbe za resurse na koje deluju ovlašćeni. Oni će isukati svoje nesumljivo izvežbane, hladne i argumentativne persone da osiguraju svoja mesta pored hodnika i pomere prezrivo zalutale neiskusne saputnike koji su pomislili da mogu da zaobidju sistem i prekriše direktive dehumanizovanog procesa čekiranja na automatima koji dodeljuju brojeve sedišta. Oni su madju letačima oni koji su znali kako da dobiju mesta koja žele, kako da ne budu prepušteni sistemu da im dodeljuje mesta, kako da sistem radi za njih. Kao i u životu, malo je toga neželjenog što se njima dodeljuje. Neće sedeti ni u sredini, niti dole, već gore, u avionu to znači pored hodnika, na mestima većih mogućnosti u kriznim situacijama.

Osim pomalo nerijatnog mirisa jednostavnih sendviča, sve miriše na skupe parfeme i novac. Zavodljive note dvoipočasovne prakse pripadanja višoj klasi lako obuzimaju čula, i leptirići u stomaku indukovani su skupo plaćenim iskustvom promene pritiska pri poletanju. Posle dva sata stopljenosti sa masom letača, jedino što postoji jeste polako rastući strah od sletanja.

Advertisements