Jelena Savic

I am a fuckn artist!

#4 partijsko politikanstvo kroz koje romska elita nastoji prigrabiti što je više moguće mrvica January 13, 2020

 Iz teksta

Inkluzija kao depolitizacija romske zajednice

„Do koje mere ovako osmišljena politika inkluzije zapravo suštinski depolitizira romsku zajednicu, nastoji pokazati zbornik Romi između multikulturalizma i politike štednje[1]. Već u dva uvodna teksta Ivana Radenkovića predstavljen je okvir u kojem se depolitizacija razumeva. S jedne strane, „romskog pitanja“ nije ni bilo dok ga evropske institucije i birokratije nisu stvorile (oblikujući monolitan romski identitet u koji su ugurane vrlo heterogene zajednice), s druge, ova stručnjačko-birokratska „politika“ koja balansira između organizacija civilnog društva i državnih institucija, i koja je početkom 2000-ih mogla biti i unosna, zapravo nikada nije bila politika u istinskom smislu. Dakako, ukoliko politiku ne razumevamo kao tehnoupravljaštvo „odozgo“, putem kojeg se koreni društvenih nejednakosti ne ukidaju već samo discipliniraju, niti kao partijsko politikanstvo kroz koje romska elita nastoji prigrabiti što je više moguće mrvica, kupujući glasove romskog naroda za još manje mrvice…“

Dakle, dodje mi neopisivo tužno kad čitam o tome kako romska elita kroz partijsko politikanstvo nastoji prigrabiti mrvice kupujući glasove romskog naroda za još manje mrvice i još to ima veze sa pokojnim Ivanom.  Kad se samo setim kako smo se družili u Udruženju romskih studenata, gde je Ivan radio na tim istim projektima i politikama koje su ovde pomenute kao tehnokratske i zle. Projekti „romskog pitanja“ su bili finansirani od Fondacije za otvoreno društvo i drugih nekih fondacija. Ta je „stručnjačko-birokratska „politika“ koja balansira između organizacija civilnog društva i državnih institucija, i koja je početkom 2000-ih mogla biti i unosna“ i za njega, ne da je mogla biti, nego je bila, bar koliko se ja sećam. To je ovako nekako kao …neugodno i pomenuti. Ali jeste tako bilo. I neki duži niz godina, ako se ne varam,taj rad je bio možda jedan od njegovih osnovnih prihoda, i dosta je on doprineo toj organizaciji.

Svašta je Ivan pisao i radio, nego je zanimljivo ovo pominjanje sada u prezentu, jer je to sad jedan opšti trend, da se levica predstavlja na ovaj način. Rekla bih da su ovo brisanje istorije i ova politika sećanja izuzetno zanimljive stvari jer ne govore mnogo o samim romskim politikama, koliko o jednoj trenutnoj politici levice koja pokušava da se uspostavi kao opozit nevladinom romskom sektoru i drugim agentima i kao autentični, legitimni, zastupajući autoritet u pitanjima reprezentacije i politika identiteta, o kojima bytheway, ne zna previše.

Po meni je izuzetno tugaljiv ovaj kontekst pisanja istorije dok su još pa živi svedoci učešća u tim istim romskim politikama i učešča levice u tim istim „politikanskim“ romskim politikama. Bilo da se radi o nečemu kao generalnom učešću levice i levih feministkinja na projektima plaćenim od strane kapitalista, jer pre Roze, bože moj nije bilo drugih do Soroša, (pa jao što je bilo super kad se primeni „etika brige“ za Romkinje na Kopaoniku u hotelu sa 5 zvezdica), bilo da se radi o njihovom potpunom bahatom odbacivanju svakog problema sa kojim se suočavaju Romi kao posebnom (do skoro im nije padalo na pamet da je problem što na njihovim seminarima nema Roma, niti im je bila zanimljva ta romska prekarna pozicija), jer, zaboga, klasa je klasa, tužno je.

Neumerena je i neodmerena ova idolatrijska predstava u kojoj levica kao da je izasla sa naslovnice najnovijeg Marksovog Vogue-a, a realno po bahatosti meni više liči na omanji mafijaški klan i Krstijana Golubovića trentuno…1000 i 1000 i 1000 participativnih politics sklekova….

Jedan razlog zašto se to dešava može da bude benevolentne prirode, da su ljudi prosto odlepili što se narodski kaže.  Srbija je gadno mesto za život i u njoj je sve moguće. Jedno dosta ovako fantazmagorijski plodno tlo. Tu zapravo ne znam kako čovek sebi da opravda svoj život bez neke vlastite vere u raj, u nešto bolje što nas sve čeka, u nekog boga, Marksa,kurca il palca, u neku ideologiju, nema veze, Srbi vole velike teme , tako je to nekako istorijski jedan kontekst pogodan za mono teme. I nema , ne ostaje tu mnogo snage za bilo šta sem za preživljavanje i neke tako palamudne dnevne snove u kojima je svako neko, a ne niko. Svako je neko ko upravlja svojim životom, ko ima mogućnost da uskladi svoj život sa svojim uverenjima isto. Jer , to je zapravo san, nedosanjani. Mislim da je to velika tragedija nas svih bednika, nekih više, nekih manje, nas akademski obrazovanih. Da sanjamo da živimo ideje o kojima nam je data privilegija da učimo, a nije nam data i mogućnost da ih živimo. Ništa tužnije nema od nedosanjanog akademski obrazovanog čoveka koji živi u Srbiji, kanalizaciji Istočnog Balkana valjda. Ako mi dozvolite, mislim da je ovo nešto što je odnelo Ivana, zapravo. Treba se podvojiti tako i toliko. Šizoidna struktura opstanka našeg prekarnog, boljestojećeg, nekog više, nekog manje, mislim da je jedan od razloga zašto je moguće da nastane ovakav tekst, ovakav crtani.

Drugi razlog, manje benevolentne prirode al u uskoj vezi sa ovim je prosto kapitalizam. Ta „stručnjačko-birokratska „politika“ koja balansira između organizacija civilnog društva i državnih institucija, i koja je početkom 2000-ih mogla biti i unosna, više nije unosna, povukli se donatori, pa je sad trend ova levičarska „politika“ koja balansira izmedju organizacija levice i…pa i ničega…ona je samodostatna. Ona nema nikakve realne veze ni sa civilnim društvom, ni sa državom. Ona ima isključivo veze sa samom sobom…i donatorima.

Dok je „, partijsko politikanstvo kroz koje romska elita nastoji prigrabiti što je više moguće mrvica, kupujući glasove romskog naroda za još manje mrvice…“ proizvelo ako ništa te iste Rome koje levica kupuje za još manje mrvice i upreže u ovaj Zbornik, levica nije proizvela ništa. Ona kupuje jedino svoj opstanak uprežući mlade romske produkte političkog politkanstva da lešinare nad razvaljenom romskom sirotinjom po naseljima kako bi ona sebe legitimisala kao autoritet, kao neko ko ima ikakve veze sa Romima. Njena je dominacija beslovesna jer ona čak nema ni mogućnost da se koristi vlastitim romskim identitetom, niti je u stanju da prepozna vlastiti neromski identitet. Potpuno razularena mafijaška levica kako ja to vidim, bezočna, manipulativna, dehumanizujuća, funkcioniše po principma surovog kapitalizma, brinući za svoj opstanak. Levica kao deo donatorske mašinerije nije ništa novo, to je nasledjena tradicija. Jedino što je novo je stepen surovosti te mašinerije kako ja vidim u kontekstu raspamećenosti i bede u kojoj svako samo gleda unezvereno kako će da preživi dan.

Mala je levica, nije neka realna opasnost da će ona , potpuno beslovesna, bezočna, nadrkana, neosvešćena, sa milion vlastitih mehanizama odbrane , nespeosbna da vidi svoj neromski identitet i privilegije, u strahu za vlastiti opstanak, voditi romske politike, srećom. Ne da su romske ngo bolje, al ako ništa one su se do sad kako tako priučile nekakvome konkretnom ishodu. Mala je levica, ali je nadrkana. To joj ne može čovek oduzeti. Belački nadrkana.

Ono što je opasnije je što romske politike nisu uspele da oforme dovoljno mladih Roma koji su nešto malo iskočili iz klase svojih roditelja a koji su sposobni da vide nešto drugo sem vlastitog interesa. Što se njih tiče mislim da mali broj njih registruje razliku izmedju ngo sektora i levice. Ovaj bespredmetni policyzbornik to lepo pokazuje. Levica za sada nema jezik kojim bi mogla da govori sa njima te da im zapravo ponudi nekakve leve teorije. Vilenjački akademski teško  naučite i sa završenim fakultetom, a kamoli da na tom vilenjačkom levica može da govori  sa Romima iz naselja. U tom smislu rad takve levice sa mladim Romima ili „na terenu“ ilit turfu je unapred osudjen na propast. A kao i kontam da su ti ljudi osveščeni politički, pretpostavljam da bi im prva vežba bila da preispitaju svoje odnose sa levicom…tako da…nikome to i ne treba na levici gde su politicke i belačke fragilnosti beskrajne.

Pride erozvan je efeat ove napaljene turbo dizel mercedes levice sa odrazom u Vogue-u jer ona upreže Rome u eksploatatorske politike i lešinarenje nad vlastitim sunarodnicima zarad grupe povlašćenih i neotesanih neroma u uslovima potpune bio i zapravo nekropolitike.Ničiji život nije bitan, ponajmanje ljudi u naselju.  Bitna je samo brojka u projektu,  mašina, indeed. We know it  iz romskih politika from before… U stvari, ako baš hoćete, znamo se…..

Take away #4

Levica se u modnom duhu predstavlja kao da je fashion model sa skupom markiranom odećom, besprekorna, fotoshopirana, čista, a zapravo je u govnima do lakata.

Ova predstava jeste politika sećanja, politika brisanja i kreiranja sećanja.

Ciljani efekat ovog predstavljanja, kako mi se čini, je dominion, bezočno kontrolersko postavljanje turbo levice kao autoriteta u domenu javnih politika, romskih politika identiteta i reprezentacije, iliti preuzimanje turfa i onog što se popasti može na tom turfu.

Ima moguće više, al evo dva razloga zbog kojih je moguće ovakvo predstavljanje levice:

  1. Šizoidna stvarnost Srbije u kojoj moraš da fantaziraš o boljoj budućnosti u kojoj si neko, i vlastitoj ideološkoj ispravnosti dok si u realnom životu uleten u govna u kojima živiš, i najčešće si niko.

  2. Prosto tokovi novca odredjuju život na periferiji, levica po vlastitim idejama o donatorskim mašinama radi upravo kao deo kapitalističke donatorske mašine radi kao jedan mali deo kome je cilj da se neprestano vrti i da održi samog sebe, po svaku cenu, uprežući mlade Rome koji traže svoje prilike za napredovanje i slabo razlikuju levicu od romskog nevladinog sektora da žanju po tom turfu. Jedna od opresivnijih “politika emancipacije”.

Posledica ovakve levice nesposobne da se suoči sa realnošću su svakako 0 stvarnog efekta u implementiranju levih ideja i nekakvom osnaživanju Roma za samoorganizovanje (koje one ne bi da budu zasnovane na solidarnosti prema etniji, dabome)  ili bilo kakvo samostalno levo mišljenje. Jer onog momenta kad bi se osvestili oni bi imali šta da vide u svom odnosu sa levicom, pa može i tu da se čita nekakav interes, mada ja cenim da je više stvar toga što ljudi prosto nemaju kapaciteta.

Drugo je razaranje romske zajednice i uprezanje mladih Roma u mašinu da melju za njih meso onih koji su lošijestojeći od njih samih zarad svog održanja, samoodržanja levice i samoodržanja mašinerije onih koji tim sistemom upravljalju. Svako tu dobije po mrvicu, kad smo već kod mrvica. To su sve mrvice od hleba uzetog sa stola sirotinje sa turfa, uz njihovu obaveznu sliku i potpis za listu učesnika njihovih projekata solidarnosti.