Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Akademski u tri čina April 15, 2017

 

one way

Na početku, kao i na kraju, još jednom, akademci i akademkinje, kada zastupate intrese manjina, dobro je da ne ponavljate i ne podržavate argumente patrijarhalnih privilegovanih muškaraca, čak i kada su vam statusno bliski, i kada su vam “kolege profesori”.

***

Antonićev tekst, po sebi beznačajan, a opet, na žalost, nužno materijal za kritiku sa raznih strana, možda posebno za aktiviste i aktivistkinje, i možda posebno za feministkinje i one iz LGBTTIQ pokreta, koji se obično ne čuju, bilo jer ih zanima više Parada ponosa, bilo što ih niko ionako ne čuje, nije ono što me motiviše da pišem. Akademska bahatost prema manjinama je u mom životu postala isuviše očekivana, iako me, priznajem, i dalje fascinira u kom stepenu je iskazivanje, na primer, homofobije dopušteno i podržano na akademiji. Ono što podstiče moje pisanje u ovom slučaju je način na koji se odgovara Antoniću sa „neke druge strane“ akademije.

Podržavam (nestručne i neozbiljne)

Osim što je pristojno što se neko dao oglasiti povodom ovog teksta, čudnovato je akademski i elitistički ovaj tekst Sekulić napisala, u jednom paternalističkom tonu, ja bih rekla, koji na naki način možda i više govori o žalosnim razlozima sramnog stajanja akademije uz opresivne politike danas.

Čitav drugi pasus je proizveo ovaj moj komentar na Tviteru:

 A pasus je ovaj: Stručno uputstvo za primenu obrazovnih paketa za učenje o temi seksualnog nasilja u obrazovno-vaspitnim ustanovama“ koje je Ministarstvo prosvete pripremilo i realizovalo u saradnji sa Incest trauma centrom (ITC), nastalo je bez angažovanja stručnih pedagoga koji bi se ozbiljno pozabavili problemom seksualnog nasilja nad decom i načinom kako ga pažljivo uključiti u vaspitne i obrazovne programe koji se odnose na decu doprinevši time njegovom smanjivanju. Usled toga su napravljeni propusti koji nemaju pedagoško opravdanje (informisanje dece o analnom, oralnom itd. seksu…). U tom smislu, reč je o još jednom intervenisanju u obrazovne i vaspitne programe koje je motivisano pre svega političkim razlozima, a manje obrazovnim i vaspitnim, te je upravo zato ispalo da je važnija politička korektnost prema LGBT osobama nego uzimanje u obzir uzrasta dece i tome odgovarajućih vaspitnih i obrazovnih praksi. (Takođe smatram da bi Ministarstvo moralo da ima punu dokumentaciju o završenom školovanju stručnih saradnika sa kojima realizuje zajedničke projekte, kako ne bi došlo do lažnog predstavljanja.

Kaže Sekulić: „bez angažovanja stručnih pedagoga koji bi se ozbiljno pozabavili problemom“. Prvo, moram reći, ne znam koja zvanja imaju osobe na koje se misli. Drugo – da prostite, WTF Sekulić? Kakvi stručni pedagozi? Oni što se obrazuju na Filozofskom fakultetu, gde se uči iz literature iz sedamdesetih, čiji dekan potpisuje podršku Vučiću i gde Antonić dobija podršku za svoju homofobne knjige? Koji stručni pedagozi su se bavili ovom vrstom nasilja, koji bi znali šta da rade sa detetom od tri godine sa razvaljenim genitalijama? To se nigde ne uči na katedrama, pa ne znam koji su sada to „stručniji ljudi“ koji bi se „ozbiljno“ pozabavili ovom temom.  Nema stručnijih ljudi.

A drugo, sve i da nemaju nikakve diplome, i akademci se i na nesrećnom našem Filozofskom fakultetu, makar na katedri za andragogiju, koji sprat niže, zalažu za izjednačavanje formalnog, neformalnog, informalnog obrazovanja i na obrazovanje usmereno na ishode. Jeste to jedna liberalna, ekonomski orijentisana priča, ali suštinski, mislim da bi moglo biti prihvatljivo da je u redu ako država i poslodavci priznaju onima i bez škole da nešto umeju da rade, ako su to naučili da rade u praksi. A žene iz ITC su, za razliku od zamišljenih „stručnih pedagoga“ imale svoju praksu od 1994., što će reći poslednje 23 godine. Eto, i u tom smislu je ovaj argument  u najmanju ruku čudan.

Na kraju, pitam se čiji je ovo argument? Podrška ovom argumentu je pokazatelj da Sekulić ili ne razume, ili neće da razume suštinski problem i pokušaje da se on reši, iako govori u prilog ovoj meri Ministarstva prosvete. Zašto se, ipak, izlazi u susret ovom konzervativizmu, meni ostaje nejasno. Formalizam u ovom slučaju je po meni luksuz koji u ovom društvu ne znam ko sebi može da priušti i zašto bi to činio. Možda jedino akademci poput Sekulić, i u cilju održavanja akademskih privilegija.

Drugi deo ove rečenice prosto zapara uši i tiče se „ozbiljnosti“. Ovi bi se naši zamišljeni stručni pedagozi „ozbiljno pozabavili problemom seksualnog nasilja nad decom i načinom kako ga pažljivo uključiti u vaspitne i obrazovne programe“.

Šta se ovim hoće reči? Da se ljudi koji su radili studiju nisu time ozbiljno bavili? Mislim da je ovo u najmanju ruku nepristojno reći nekome ko se 23 godine bavi nasiljem nad decom, uz svo odustvo podrške ovog društva i države, naročito ako ste se sami problemom bavili nekih godinu dana, onako usput, kao što je to Sekulić. Mislim da spremnost da se na ovaj način olako misli i komentariše rad žena koje „nisu pedagoški formalno stručne“ proizlazi upravo iz jedne vrste entitlement-a, privilegije koju misle da imaju ljudi sa formalnim, stručnim kvalifikacijama – akademski elitisti.

Sada, u pitanju nije samo poznavanje problema nasilja nad decom, nego i uključivanje materije u obrazovne programe. U redu, cenim da za to treba znanje koje se stiče na pedagogiji, nije loše imati pedagoge i pedagoškinje u tom smislu u timu. No, sve što se nauči, pa se za to dobije diploma, može da se nauči, a da se ne dobije diploma. Razlog zbog kog se problematizuje stručnost žena  i u ovom smislu, je procena Sekulić, koja se sa temom susretala nekih godinu dana, za razliku od žena koje obrazuju i same prave svoje programe već izvesno vreme koliko znam, da su elementi o raznim vrstama seksualnog odnosa nepedagoški uneti u program.

Kako se čini, i ako ja dobro razumem ovu čudnu situaciju, procene Sekulić i ovde kolerilaju sa argumentima patrijarhalnih homofoba. Nisam sigurna, al čini se da ni sama Sekulić ne bi podržala da se deci objasne oralni i analni seks. Mada, deluje mi da nije u pitanju neki razložan stav, već da je to više osećaj Sekulić da ne može biti da neko bez zvaničnih kvalifikacija može biti i u ovom smislu unošenja tema u obrazovne programe stručan, već je logičnije da su stane u red sa akademcima, patrijarhalnim muškarcima – sa zvaničnim kvalifikacijama.

Ne intresuje me mišljenje Sekulić u nekom suštinskom smislu, to je njeno pravo da ima svoje mišljenje, no ako govorimo o profesionalnim kvalifikacijama za davanje takvih procena, suštinski, mi nemamo bolje kvalifikovane osobe da kažu kako da temu seksualnog nasilja uvedete u obrazovni program, da li da govorite o oralnom i analnom seksu, do onih koji su to uradili tako kako jesu i još smo srećni što i njih imamo. Čudno je da se to ne prepoznaje i ne razume, jer avaj, nemaju diplome.

Obrazovanje i politika (anal i oral)

Sledeću rečenicu je teško razumeti kao rečenicu Sekulić, više deluje kao rečenica prepisana od Antonića. Pa se kaže: „reč je o intervenisanju u obrazovne i vaspitne programe koje je motivisano pre svega političkim razlozima, a manje obrazovnim i vaspitnim“.

Dobro, ja stvarno ne znam šta da mislim ovde. Ima li, Sekulić, ikakve druge intervencije do one motivisane političkim razlozima? Da li su obrazovanje i vaspitanje išta do vodjeni političkim razlozima? Razumevanje politike i obrazovanja je po meni kod Sekulić ovde dosta neočekivano. Al’, možda je to moj problem.

Prvo, po nekim relativno savremenim, pa možda više i ne toliko novim i nepoznatim teorijama, sa kojima bi se očekivalo da je Sekulić upoznata, obrazovni i vaspitni motivi su po sebi uvek politički. Oni se, po principu metafizike, uglavnom od strane onih po shvatanjima sličnih Antoniću, predstavljalju kao nepolitički, kao normalizovani, njihova se politička agenda pretače u zdrav razum i time čini nevidljivom, neproblematičnom, univerzalnom.

Motiv, i-ili posledica je svakako da se održi status quo i privilegovana pozicija u takvoj političkoj konstelaciji. Tako je svaki obrazovni i vaspitni program ideološki obojen na hiljadu načina, i je neverovatno da osoba koja je radila na pregledu udžbenika i razmatrala njihov homofobni sadržaj ovu elementarnu pretpostavku ne razume, ili prosto i sama ima motiv da održava metafizički pristup obrazovanju.

Dalje se kaže: „te je upravo zato ispalo da je važnija politička korektnost prema LGBT osobama nego uzimanje u obzir uzrasta dece i tome odgovarajućih vaspitnih i obrazovnih praksi

Da pokušam da rekonstruišem argumente:

  1. Pošto se pretpostavlja da su politika i obrazovanje razdvojene kategorije,

  2. da je intervencija unošenja objašnjenja analnog i oralnog seksa politička,

  3. da je ova intervencija stoga izraz političke korektnosti,

  4. onda je ova intervencija kao takva na štetu obrazovanja dece.

  5. Dakle, ova intervencija u domen obrazovanja je nedopustiva.

Da dam komentar na argumente:

  1. Ne stoji, obrazovanje je uvek političko,

  2. Stoji, intervencija je politička,

  3. Ne stoji, 2 ne implicira 3. Ako je intervencija politička, ne znači da je nužno izraz političke korektnosti.

  4. Ne stoji, jer ne stoji 1. sve i da 3. stoji. Intevencija kao politička, sve i da je izraz političke korektnosti, nije nužno kao takva na štetu obrazovanja dece.

  5. Na osnovu, 1,2,3,4 ne stoji ni 5.

Da se zadržim kratko na pojmu političke korektnosti.

Zašto intervencija nije izraz političke korektnosti kao ja vidim i šta je uopšte loše sa političkom korektnošču?

Politička korektnost je večito napadana kao sredstvo diktature manjina, što je svojevrstan mit, poput onog koji je postojao kada su poslanici kritikovali uvodjenje mere udaljavanja nasilnika iz kuće, iako se kuća vodi na njega, da će sada sve žene da zloupotrebljavaju ovu meru. Sama mera se skoro nikad ne primenjuje pošto sudije, mahom muškarci, i dalje smatraju da je vlasništvo preče pravo od prava na život žene i dece bez nasilja.

Tako se isto politička korektnost zaprepašćujuće malo primenjuje, skoro nikad, upravo se dešava suprotno, da se na mestima odlučivanja, poput Evropskog parlamenta daju izjave koje spadaju u red govora mržnje. Politička korektnost zapravo i jeste nastala kao pokušaj da se ovakav govor makar spreči u javnosti, kako vidimo, neuspešno.

Politička korektnost je zapravo zloupotrebljena od strane većine koja sada može tako da se služi ovim merama i jezikom da sebe postavi izvan kritike javnosti, a ova mera je kritikovana i kao površna.

Ona i jeste namenski takva, ona je uvedena jer nije bilo, a i dalje nema, osnovne pristojnosti i poštovanja odredjenih grupa ljudi u javnoj sferi. Ne da imam neki poseban sentiment prema gradjanskoj pristojnosti, no nije problem u političkoj korektnosti kao takvoj.

Problem je u onima koji smatraju da je ona dovoljna mera za rešavanje sistemskih problema. Za njom u ovom smislu posežu nekad manjine, ali su to najčešće pripadnici većine, njima politička korektnost ide više u korist jer im skida najveći deo obaveze sa ledja po maloj ceni, tj. ako uopšte imaju iole potrebu da maskiraju svoju dominaciju.

Uvodjenje govora o analnom i oralnom seksu je nužan deo razgovora o problemu nasilja – procenile su osobe koje se time bave 23 godine. Po svemu sudeći nasilnici ne biraju i ne vode se time šta bi bilo prigodno, pa zlostavljalju decu i analno i oralno. To što neko smatra da to nije prigodno je zapravo nelagoda koja je problem tih čija je nelagoda, i kao takva može jedino da odmogne detetu koje je podjednako izloženo mogućnosti da bude zlostavljano na ovaj ili na onaj način. Posle dugogodišnjeg rada osobe, od kojih nema stručnijih u Srbiji, su procenile da je razgovor o ovim temama nužan. Nema površnosti u odluci da se to uradi, ova mera nije uneta tek onako pred izbore, nego je deo nekakvog rada na terenu od 23 godine, nekih studija i analiza. Ne znam kako je moguće da Sekulić može da pristane na argument da se radi o nekakvoj političkoj korektnosti ovde.

Začudjujuće, ali nekada se desi da neka stručna rešenja nisu ponudjena kao ustupak ovoj ili onoj grupi. I na kraju, zbog čega bi se, dodjavol, pravio ustupak LGBTTIQ populaciji? Kakvu snagu oni imaju danas u društvu, osim u paranoičnim umovima patrijarhalnih belih muškaraca? Kako smo došli do toga, Sekulić,

  1. prvo da su razgovor o analnom i oralnom seksu u direktnoj vezi sa LGBTTIQ populacijom,

  2. a onda i da su prava, ako se ovde radi o pravima ove populacije, a misli se zapravo na razgovor o analnom i oralnom seksu koji podjednako upražnjavaju i hetero ljudi, u nekakvoj suprotnosti sa obrazovnim i vaspitnim potrebama dece?

Ne znam kako smo došli do toga da Sekulić pristaje i tvrdi nešto od ovoga, sve uz tvrdnju da ona razume i podržava ovu populaciju.

Siromašni i Romi (incestuozni)

Ono što još ne razumem je rečenica:

Pored političkog stava o tome (seksualnom obrazovanju), oko godinu dana sam imala priliku i da direktno radim sa romskom i siromašnom decom i da vidim iz prve ruke kako izgleda kada deca trpe incest i nemaju nikakvu mogućnost da to sa nekim podele i izađu iz kruga nasilja.

Ovde Sekulić možda nenamerno, a svakako neočekivano stereotipno i uvredljivo, uvlači čitaoce u jedan opasan mit o tome da se incest i generalno seksualno nasilje dešavaju u siromašnim i romskim porodicama. Reklo bi se, eto, Sekulić nije imala prilike da radi na ovom problemu u svojoj zajednici, nego je morala da ode u neke sirotinjske i romske porodice. U okruženju belih obrazovanih ljudi možda ovoga i nema.

Ovaj mit je u skladu sa idejama o drugosti, orijentalizma, kolonijalizma, prljavosti, primitivizma, neljudskosti, razvrata, niskih strasti i sl. u ovim grupama. Dakle, i ja kao Romkinja mogu slobodno da zaključim da po vama nas jebu naši očevi, braća, rodjaci, a vas, bele i obrazovan ne.

Sekulić bi, pretpostavlja se, bila svesna svega ovoga, pa ipak, iako se izričito ne kaže da se incest dešava isključivo u ove dve grupe, naglašavam da se one u njenom tekstu iz nekog razloga izdvajaju, čime se, razumimo uz naše akademske i analitičke pretpostavljene veštine, šalje poruka između redova.

Zašto bi neko, akademski iskusan i sa kapacitetom za analitičku meta-analizu teksta, svestan ovih mitova, rizikovao ovakva alternativna tumačenja? Pa, prosto ništa me ne sprečava da zaključim – jer mu se može da o tome ne misli, što i zaključujem. Na kraju, koji Romi i siromašni će još čitati i meta-analizirati tekstove Sekulić?

Kao i bilo koja vrsta rodno zasnovanog nasilja, nasilje se dešava svugde i svima. Sada, možda je nesrećna okolnost da Sekulić svoja iskustva i znanje bazira baš na životima siromašnih i životima romske populacije, ali bi bilo očekivano da ona, budući svesna ovog stereotipa, pokuša da izbegne da izdvoji ove grupe ljudi kao primere za nedostatak društvene podrške na kojoj bi zatim bazirala, izmedju ostalog, svoje mišljenje da je seksualno obrazovanje nužno. Ovako ispada da se iznošenjem ovog podatka više gradi vlastiti imidž nekog ko je društveno odgovoran, uz brigu o LGBTTIQ osobama, “zabrinut za Rome” i siromašne, dok se tim istim ljudima, zapravo, čini šteta.

Hajde i da dodam da danas medju Romima nije popularno da budete “zabrinuti za Rome”. Ono što se dešava sa programima u kojima Romi, siromašni i razni drugi marginalci igraju ulogu pokusnih kunića u “pilot projektima”, gde beli ljudi, uglavnom ovako isto dobronamerni i zaštinički orijentisani poput Sekulić, donose odluke, obično se, ako zaživi, uz izvesne adaptacije primeni u okviru sistema ne posebno u korist tih grupa, već tako da se poboljša status većinske populacije i jaz učini još većim.

Pa su tako od afirmativnih mera u Americi najviše koristi imale bele i boljestojeće žene, ne Afro-Amerikanke, iako je to za njih bila značajna mera. Kod nas je najbolji primer za ovo pozicija romskog asistenta, krvavo izborena od strane romskog nevladinog sektora.

Prvensteno, ovo je bio romski asistent – osoba romske nacionalnosti, zadužena za podršku romskoj deci u školi. Asistent, najčešće asistentkinja je obavljala poslove koje državne institucije nisu želele, neretko nadomešćujući rad čitave škole, držeći dopunsku nastavu, prateći detetov napredak, saradjujući sa često diskriminatorski orijentisanim školskim osobljem, saradjujući sa nepoverljivim romskim roditeljima, ulazeći u te “incestom zaražene” sirote i romske porodice i naselja. Sve radeći pod dosta lošim uslovima, po prekarnim ugovorima, na projektima za koje država nije davala pare, već su one dolazile iz donacija Evropske unije.

Danas, kada je u režiji dobronamernih, belih, visoko obrazovanih ljudi, sličnih Sekulić, koji su bili i na pozicijama moći, u ime inkluzije, i uz odbacivanje politike identiteta, ovaj romski asistent postao pedagoški asistent – što znači da je to sada osoba koja je ne nužno romske nacionalnosti i koja je zadužena za svu decu – gle čuda, dešava se da dok se drugoj deci pruža dodatna podrška koju je asistent dužan da pruži, romska deca, kao i pre uvodjenja ove pozicije, ostaju cele godine nevidljiva.

U navedenom slučaju saopštava se iz škole da, osim što po svemu sudeći apsolutno nikog nije bilo briga ni za šta u vezi sa romskom decom, sam pedagoški asistent “nije bio upućen” u to da je dužan da se brine za svu decu, da treba da ode do, pretpostaviću, romske male, da utvrdi što nema dece u školi. Ovo je samo slika toga koji deo posla su obavljali i obavljalju romski asistenti, a retoričko pitanje je – da li mislite da bi se romskom pedagoškom asistentu desilo da ovako selektivno “nije upućen” u svoj posao?

Tako da to kad neko sa akademije kaže da direktno radi sa romskom i siromašnom decom izaziva, mislim, opravdano podozrivost, pa kad budete govorili o svojim iskustvima, nemojte da ih saopštavate tako bez stvarnog povoda, da ne kažem samozadovoljno i pravednički, jer, na kraju krajeva, pitanje koje stoji najčešće u glavama aktivista dok to govorite je – je šta vi kao bela, privilegovana, obrazovana žena uopšte tu radite, koja je vaša uloga, da li ste vi donosioc odluka, koliko Roma i Romkinja tu donosi odluke i o čemu, i na kraju, koliku korist od toga imaju ti ljudi, a koliku vi. Čak i da ne dobijate ni dinara, samo to što izvučete tu kartu, potpuno bespotrebno u ovom slučaju je dovoljno.

Na kraju

Na početku, kao i na kraju, još jednom, akademci i akademkinje, kada zastupate intrese manjina, dobro je da ne ponavljate i ne podržavate argumente patrijarhalnih privilegovanih muškaraca, čak i kada su vam statusno bliski, i kada su vam “kolege profesori”.

To manjine lako prepoznaju i gube poverenje u vas. Ne treba im vaše javno mišljenje u kom ćete ih braniti tako što ćete osobe koje su im, na primer, pomogle da se ne ubiju, sa kojima su, i pomoću kojih su, preživele najgore periode svog života, nazivati neozbiljnim i nestručnim.

Manjine ne žele vaš akademski paternalizam, ne žele nikakve kompromise, ni ustupke bazirane na akademizmu.

Tvituj ovo

 Nama vaše diplome po sebi ne znače ništa. Apsolutno ništa. I kad vama konačno jednom prestanu da znače toliko, onda možda budete i shvaćeni kao saveznici i saveznice, kao stručni i ozbiljni sagovornici i sagovornice na teške teme o našim životima.

Advertisements