Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Novinar sam – znači objavljujem šta je poželjno December 29, 2017

Akademija vas ne čini uspešnim. Ona vam omogućava da kapitalizujete ono što već imate kao nasledje, bilo u vidu vaše epigenetike, materijalnog i simboličkog kapitala koji ste nasledili. Obrazovanje, posebno akademija, je samo filter koji vam kristališe društvene nejednakosti. Niste vi fckn ništa posebno posebni.

***

Skoro me neki mladi novinar zamoli da pišem nešto o obrazovanju Roma i ličnom iskustvu. Sad sam na tom famoznom Centralno-evropskom univerzitetu, a Roma i Romkinja koji su uopšte uspeli da završe visoko obrazovanje ima manje od o,1% pa to sad deluje čudno. I jeste čudno. Ne da je čudno, nego prkosi statističkoj verovatnoći toliko da ljudi mene uopšte i ne vide kao Romkinju često, i radje veruju da sam iz Indije.

Povezati prljave, musave, smrdljive Rome na ulici koji prose i mene na tom uglancanom univerzitetu od gvoždja i betona jeste napor. I meni samoj je to teško, koliko je teško to gvoždje i taj beton. Američki sistem studiranja na ovom univerzitetu ne podržava ni na koji način one za koje toliko ljudi misli da ne pripadaju tom prostoru. Oni veruju u to da pripremni program od jedne akademske godine, koji je izuzetak za romsku popoulaciju i koji se ne sprovodi ni za koga drugog, može da nas sve dovede na jednaku početnu poziciju ispred pneumatskih, automatskih, fensi, skupih vrata tog fakulteta.

Ova božanska intervencija uz pomoć Roma koji rade na tom programu je značajna za Rome i Romkinje. Ona daje mogućnost da udjete u ulogu i da osetite šta je to što vas čeka. Tada se kao nikad pre suočite sa jazom koji postoji izmedju generacija vaših predaka i predaka drugih ljudi koji se oličava u tome ko ste i koje su vam sposobnosti. Vrlo dramatična godina. Imate ljudi koji vam kažu da vi sve možete. Izaberite samo program, za godinu dana bićete spremni da sedite u amfiteatru sa onima kojima su u familiji ugledni političari, novinari, preduzetnici, koji su treća generacija Ivy League, živeli na tri kontinenta, znaju bar tri jezika i studirali su to što će učiti bar četiri godine  na univerzitetima gde predaju ključni autori te oblasti. Jel’ vam zvuči nemoguće? Well, I jeste fckng nemoguće….

Nema instant jednakosti ispred akademskih vrata. Nema sveta u kom je akademija van tog sveta, sve da je akademija Raj na zemlji a mi smo svi pred Sv. Petrom pravedni. Dakle, težina te nejednakosti leži u toj betonskoj modernoj gradjevini, u tim preskupim zidovima izmedju kojih postoji jedan abnormalan, nadljudski napor da se pravimo da su tu svi studenti isti. Mi smo svi uspešna elita naše zemlje, iz koje god zemlje da dolazimo. Svi smo isti, i crnci iz Afrike, i Azijati, i Indijci, i  Norvežani, i Amerikanci, svi. Ne znam koliko para CEU uloži u kampanje da pokaže koliko tela raznih boja i oblika cirkuliše izmedju tih golih betonskih zidina. Sve je instant, 3 u 1, ili 100 u 1, promešaš i to je to, diverzitet, jednakost….

Tako isto valjda i sa novinarima, promešaš Romkinju i CEU i eto, instant uspeh, svet pruža mogućnosti, samo se vi Romkinje potrudite. Romkinja sam, znači uspeću piše on. Ne znam šta se desilo sa mojim drugaricama čiji su roditelji hvatali golubove da bi imali šta da jedu u mahali u Žarkovu. Pomislim na njih i bude me sramota.

Kažu da naša epigenetika determiniše dosta, to kako su živeli naši preci, i šta su jeli, i šta su pili, i kakve su otrove unosili, i kakve su misli imali i da to utiče na nas, determiniše nas. Ali kažu da naše misli mnogo utiču na telo i u toku života. Bože, pomislim, daj mi takve instant misli da mogu da se borim sa svim onim epigenetskim i svim drugim materijalnim i simboličkim sranjima koje mi je moja familija romska prenela iz Rumunije gde su bili robovi, i iz Turske i Indije gde su živeli u blatu, i svim sranjima koje sam do sada naučila o sebi od drugih.

Romkinja si, znači golo si govno, odvratna si, beznačajna si, bezvredna si, glupa si, nesposobna si, nećeš uspeti, čistićeš kao tvoja majka, bolje da si mrtva, nevidljiva si, bez glasa si, nestani, umri. To su misli i poruke koje se roje oko tvoje glave kad otvoriš oči, koje su tu od kad se rodiš. To su blokovi betona i gvoždja sastavljeni od takvih poruka koje prolaze kroz tvoje telo, i više ne znaš gde se završavaju i gde ti počinješ i gde su tvoje misli. To što sam Romkinja za mene je uvek značilo da neću uspeti. I kad sam uspevala mislila sam da je to neuspeh, jer je algoritam koji setuje romska tela takav da nema jedinicu, nego samo nulu,  i samo je čudna sistemska greška koja protivreči statitičkoj verovatnoći da uopšte postojiš.

Društveni sistem u kom živimo nema program ni jezik na kom Romkinje mogu da postoje bez osećaja srama, beznačajnosti, ništavnosti.  Prosto on je programiran od ljudi koji ne unose takve impute, koji ne znaju kako da programiraju takve programe. To je jedan krajnje isprljujuć, repetitivan, zahtevan posao koji traži dugogodišnju, decenijsku, vekovnu posvećenost, i stalni proces učenja na greškama tih programera i programerki. I nema mogućnosti da dobijete bilo kakav rezultat, sem onog koji je produkt operacija koje zadate. Znači, nema instant rešenja, nema – uzmi Romkinju i propusti je kroz sistem obrazovanja i baci medju zidine akademije i ona će biti uspešna.Nema prečica niti pripremnih programa koji ovo mogu da reše.

Akademija vas ne čini uspešnim. Ona vam omogućava da kapitalizujete ono što već imate kao nasledje, bilo u vidu vaše epigenetike, materijalnog i simboličkog kapitala koji ste nasledili. Obrazovanje, posebno akademija, je samo filter koji vam kristališe društvene nejednakosti. Niste vi ništa fckn posebno posebni.

Akademija ima operativne programe napravljene od strane belih, boljestojećih muškaraca koji upravljalju društvom, pa i akademijom kao delom tog društva. Niste vi ništa posebni, nego ste prosto imali više prilike da naučite malo od tog programskog jezika i lakše vam je da budete deo matriksa, i da vaša telesnost uronjena u tekućinu vašeg klasnog i svakog drugog identiteta bude za vas manje primetna.

Greška je generalizovati, ali ne verujem da je moguće drugačije nego da sve Romkinje na akademiji žive izmedju nula i jedinica od gvoždja i betona koje strahovito osećaju i vide, koje im prolaze kroz telo, dramatično bez prestanka interpelirajući sve njihove mikrokodove na svim nivoima. Tako to izgleda, manje-više. To je možda najbliže osećaju kad vas neprestano bacaju o beton, iznova i iznova, svakog jutra, čim otvorite oči, a vi onda treba da operišet u svetu matriksa sa tim osećajem kao da se to ne dešava, jer u suprotnom dolaze ljudi u crnom. Nikom ne govorite šta vam se dešava, i kad kažete nešto, to se kodira da ne znači ništa, i nikom ne verujute, jer ne znate na kraju ko je sve tajni agent.

Tako je valjda i sa novinarima. Ili spavaju, ili  telom osećaju šta je sistemski algoritam i proizvode slike da održe matriks,  jer ih je strah da govore o tome šta se dešava, jer i njima mogu niodkuda da se pojave ljudi u crnom.

Advertisements