Jelena Savic

I am a fuckn artist!

staro sajmiste…ispod brankovog… January 19, 2009

sajmiste2

Umetnosti, margino!

 

Ljudi se rađaju sa urođenim strahom od gubljenja podloge. Strah od nepoznatog kasnije razvijaju.

Prostorna dezorjentacija, osećanje konfuzije i nepripremljenost jer sam shvatila da sam se našla na nepoznatom terenu. Nije to toliko strah od nepoznatog,  koliko neočekivan susret sa nepoznatim, zbunjujuće otkriće da nepoznato postoji tamo gde bi trebalo da postoji nekakva kontrola.

Centar koji se ispred mene otkriva kao periferija.

Periferije imaju svojih prednosti. Konceptualno one dovode u pitanje, zbunjuju, preispituju, pokreću na promenu.

Šta se promenilo? Ovo je neočekivan obrt-centar koji ima dinamiku i periferija koja je zaustavljena, leži pod mrazom, preraslom travom, flašama, papirima, đubretom, vremenom. Kakvo je vreme ovde?Vreme je ratova, tu se ništa nije promenilo, vreme je određenih grupa-izbeglih, marginalizovanih, vreme je siromaštva, vreme pokreta i istovremeno mirovanja, prošlosti i zaborava, ovo je vreme nekih procesa  i vreme nekog drugog sveta. Jesu li ovo mali braon patuljci, sa inicijalnom eksplozijom i bez mase kojom bi održali hidrogenske fuzije u svom jezgru?

Jeli ovo zaista negativan prostor?

Negativan je-vidi se ljudska propadljivost. Susretanje sa svešću o propadljivosti ljudskog tela je monstruozno i plaši me. Ljudi su ovde umirali u mukama, a sada žive …isto tako u mukama, čini mi se. Propadljivost ljudskih tvorevina samo je još jedan podsetnik smrtnosti. Stajala sam na trećem redu cigli, kao na pragu, nečega što je bio zid prostorije namenjene svetskoj kulutrnoj i ekonomskoj razmeni, a zatim skladištenju i usmrćivanju ljudskih bića. Obične cigle sa posebnim naglaskom u govoru o njima i značajnim pogledom. Iznenadilo me što su tu, a onda i nedostatak ostatka tog zida-gde je zaboga ostatak ovog monumenta?! Zaustavljeno, a onda prolazno, trošno, navodi me na bežanje. Izbeći, izbeći propadljivost, ali izbeći ratove i primordijalno nasilno zaustavljenje ljudske propadljivosti. Tu ima razlike, ima. Kakve su to pokretljivosti koje su prisilne, kakvi su to nomadski subjekti koji su nesrećni? Kakve su to subjekatske pozicije i prostori ako se definišu ako negativni! Zaboravljeni, pre su zaboravljeni, zanemareni, propali. Da li kasnimo? Opet kasnimo? Da li su to bolesni prostori i ako jesu zašto ovde stvari uvek odu tako daleko, do smrti, do nestanka, potpunog manifesta monstruozne propadljivosti.

Ovo je bio spomenik nečemu savremenom, a subjekat nije stvarno mrtav, već je problematizovan!

Kakve veze ima ovaj prostor danas sa savremenošću? Kako da lociram i gde da smestim ovaj postor u mentalnoj mapi uslovljenoj vremenom i prostorom? Jedina veza sa savremenošću je konceptualno politički problematična čaša McDonalds čaja koja se hladi i pretvara u đubre, toplina koja nestaje u mojoj ruci, dok stojim na trećem redu cigli ili eventualno pitanje igle i panoptikuma. Ne znam šta su mislili kad su projektovali ove kockaste strukture, liče na lego kocke, sasvim nemaštovito naslagane. Jeli to bio modernizam, odbacivanje ornamenata, geometrija i novi materijali, sužavanje izraza? Internacionalni stil? Oglašavanje pokušaja savremenosti, Novi Beograd iza nije postojao!? Linkovanje sa evropskim tendencijama?

 Struktura je centralna, toranj od 40m je tada bio visoko u oblacima, zagubljen sad u drveću, vidi se odavde antena na CK. Ovde fale samo mangrovi. Jedan centar koji nadgleda i lego kocke poređane okolo. Sada se vidi kostur kule koji liči na Davidovu zvezde ako se gleda odozdo. Ne mogu a da ne pomislim kako je panoptički raspored  pogodan za koncept logora i koliko modernizma ima u Holokaustu.

Ne znam čemu tornjevi, ne znam, čemu igle, faličke strukture, muškarci hodaju na popločanom terenu između ovih kocki, brisani prostor, žene izgledaju kao da tu ne pripadaju i ima ih malo. Zapravo su prikačke za revere muškaraca sa šeširima. Ne znam da li su kupovale u paviljonima na primer viklere, jesu li išle po paviljonima često i bez muške pratnje. A eto prva Jugoslovenka padobranac, tj. padobrankinja, 1938. vežbala je na tornju “Škode” od 74m pre nego što se upisala u feminističku istoriju, pošto je Jugoslovena padobranaca bilo od 1926. Bravo Katarina. Danas žene šire šaren veš koji se pomera na prohladnom vetru i čini savršenu ulaznu scenu, podseća na čergarsku estetiku. (Odakle ovo zapušteno dečije igralište ovde?!) Jesu li one uglavnom Romkinje, da, ne, ima ih, izbegle, ne zna se ko su-nevidljive? Koliko ih ima u ovim ruiniranim lego kockama među đubretom i iglama na stepeništima koja vode ka ateljeima. Tu su ateljei? Kakvi ateljei? Umetnosti, margino! Ali ne, oni su to dobili i dobro im je. Šta li rade oni koji nisu ništa dobili i nije im dobro?! Ah, nešto što nije kocka! Mala polukružna zajednica pacova, mačaka, pasa i marginalizovanih ljudi.  Kako neko može da stvara ovde? Kakvi su to umetnici kojima je dobro i mogu da misle savremenu umetnost ovde, zapravo su privilegovani time što im je dodeljen prostor? Kula se dimi jer neki ljudi tu žive, cepaju drva i greju se u svojim dograđenim kućama uz zidove kule, školljke prilepci na kamenu. Mali dečak Rom gleda u kameru, ja mislim o iglama na stepeništu i očišćenom prostoru ispod mosta. Gde su nestali oni sa kartonima ispod mosta? Šta bih mogla da kažem studentima romske nacionalnosti ako me pitaju šta se desilo sa njima? Uznemirava me moje nepoznavanje života siromašnih Roma i Romkinja. Brine me nepoznavanje istorije mladih studenata romske nacionalnosti. Ovde se osećam kao da pratim vortex, vrlo neprijatno osećanje stalnog kašnjenja i propusta. Nema ništa. Nešto se desilo…nešto. Okrugla niska zgrada je obnovljena. Brojimo stepenice, na fotografijama ovo je drugi grad, mogao bi biti i u Americi. Spasić-trgovac beogradski? Unosi dinamiku, tridesete – ekonomska kriza, Namesništvo, krhki začeci ustavnosti i jačanje fašizma….ne znam koliko se stvari menjaju, siromaštvo i “sirota” demokratija.  Ploča  iz 1984. je polomljena, a čudan megalomanski spomenik pored Save čiju simboliku ne razumem, mutno podseća na srpove, crvene marame i pionire, na nepriličnu dramu bez pijeteta….a ploča je ukradena?!…vortex… Podignut je 1995.?

Prostori su korišćeni pri organizovanju izgradnje Novog Beograda, drvene ostave su tu od 1948., (ne mogu da se ne pitam koliko ljudi koji tu sada žive poznaje istoriju ovog mesta!?) vrlo dobar materijal za slikanje. Puno znakova pitanja i uzvika.

Život je propadljiv, potrošan, jeftin, može biti estetizovan, patrijarhat i nasilje imaju svoje muzeje svakodnevice, vrednosti i principi zahtevaju diskurzivno mišljenje i empatiju, ovde – nepravde se slažu, pakuju u lego kocke i bacaju u visoku travu, nasilje je sramota žrtve i niko ne želi da ima veze sa tim.

A ja?… A ti?

 

Izvori:

http://maldini.wetpaint.com/page/Arhitektura+u+Srbiji+u+XX+veku+-+serbian+architecture+in+XX+century?t=anon

http://maldini.wetpaint.com/page/arhitektonsko+projektovanje%2C+analiza%2C+tipologija+i+metodologija

http://www.australis.bloger.hr/post/kraljevina-jugoslavija-prije-drugog-svjetskog-rata/1091086.aspx

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=367859

http://www.open.ac.uk/socialsciences/semlin/sr/

http://www.urbel.com/documents/spec-02-2.pdf

 


 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s