Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Tišina tamo March 30, 2017

Separatizam i politike identiteta ne učimo mi Romi u našoj fantastičnoj mnogočlanoj, sirotoj porodici, što putuje i živi van sveta. Naučimo je od vas. Uz vaše distorzirane priče i slike, predstave i radove koji opisuju kraljeviće, hajduke, bele, hetero muškarace, bez invaliditeta, koji su još i zaštitnici naroda, sirotinje. Al ne romske. Ona je van tog sveta. Zapravo, to je priča o raznim vrstama nejednakosti i kako se one proizvode lako i sistemski, dok se površna rešenja površnih ljudi, koji su valjda površno obrazovani, i verujem ne tako površno plaćeni da o tome misle, bez blama nalaze u površnim odevnim predmetima, keceljama.

****

Ono kad mačka zatvori oči, pa misli da se sakrila i ono kad političari viču, pa misle da su nešto važno rekli

U opštem predizbornom nasilničkom opsedanju gladnih i jadnih i bednih gradjana bulshitom, čitam tako minornu vest kako se vodi debata o tome da li učenici u školama treba da nose kecelje, iliti nekakve uniforme. Zastupnici tvrde da je došlo do prevelike nejednakosti i da je ona suviše uočljiva u obrazovnom sistemu, pa će se to valjda rešiti keceljama. Protivnici tvrde da se ovim narušava pravo na individualnost i da treba jednom navek prekinuti sa kolektivističkim represivnim praksama koje suviše asociraju valjda na Staljina i Goli otok gospodu roditelje. Treći se brinu da je ovo još jedan besmislen trošak, pa kako god da odluči država da interveniše u živote njihove dece, samo neka ona i plati. Osim što je bolje da se učenicima po ovoj logici kupi povez za oči, pre nego kecelja, treba reći da su ovi roditelji u trećoj grupi odavno shvatili, i valjda se i pomirili, sa činjenicom da se o životima dece u obrazovnom sistemu ionako ne pitaju, iako je, paradoksalno, ideja da roditelji odluče o ovom predlogu.

U opštoj trci predizbornih kandidata obični roditelji i obrazovanje njihove dece su teme koje ni na koji način nisu obeležile kampanje. Obrazovanje više nije in, dok eto, ovih dana, meseci ili godina, roditelji ne znaju ni bazične stvari o procesu obrazovanja svoje dece, kao na primer običan raspored časova. Nikad se ne zna koji čas učiteljica želi da održi i kada. Mada, isto se tako, nikad ne zna kad će kom političaru da padne na pamet da isprovocira regionalni sukob i tome slično. No, na kraju nije problem da se relaksira kruto obrazovno okruženje i rigidna disciplina, sve se to može objasniti savremenim obrazovnim pristupima, problem je što roditelje retko ko pita o bilo čemu bilo šta.

Njih isto tako niko ne pita o tome što udžbenici koštaju bogatstvo, što svake godine moraju da se nabavljalju novi, pa nema mogućnosti da ih mladja deca naslede, niti da se kupe polovni u većini slučajeva. Njih se ne pita ni šta će im deca učiti. Standardizacija, zajedno sa kvalitetom kontrole udžbenika, nije čak ni u prvih 20 izandjalih, dosadnih, i začudo, eto, predvidljivih, svršavajućih, pornografskih fantazama kojima bi punili hale, i sa pesnicama u vazduhu arlaukali naloženi zajapureni političari.

Istripovani simbolikom “opasnijih” životinja, tipa vukova i tako to,u bolno bezumnom, al valjda jedino adekvatnom imidžu, valjda partijskim parama, pretpostavimo preplaćenih imidž maker-a, jer to je danas jedino važno, i od nacionalnog značaja, u obećavajućem maniru vrlo loših momaka Balkana,  u lošoj preglumljenoj roli boraca za nešto kao pravdu, dostojanstvo i bolji život gradjana, političari u skupim odelima i dobrim kolima, krstare i jezde izandjalim, nebezbednim i prenaplaćenim putevima Srbije, reže i kevću na narod i pred narodom. A šta ćemo, patrijarhat, nasilje i mačizam ne biraju klasu, partiju i profesiju.

Publika trećerazrednog hard core porn glumatanja herojstva, čojstva i junaštva na vašarskim pozorištima drame, epa, fantastike i tome sličnom, uglavnom je ekipnog i lokalnog, bajnog karaktera. Sve same baje iz lokalnih uprava i odbora, takozvani „stranački uterivači“. Baje sa lokala koje znaju šta se radi i kako se radi dovedu perspektivne i „sigurne“ glasače – što bi bilo pučanstvo sa lokala kojem može da se na neki način zavrne ruka, a kojemu nije baš u intresu da ih se popreko gleda što se prave pametni, ili su tu pak oni koji su se naučili pameti, pa namerili da se u životu i snadju, il na kraju ako ništa, da im se dete zaposli.

Te tako, publika, baje plus, hajde da zamislimo, nezaposlen, umoren, očajan roditelj do roditelja, koji se brine za zaposlenje deteta, sedi i sluša, tapše, i valjda valorizuje obavezne demonstrirane skilove za poziciju THE glavni drpadžija i drkadžija, te svoje mogućnosti za pravljenje dilova, i uči kako se to napreduje od nacionalističkog i radikalskog blata do premijerskih i predsedničkih zvezda. No, dok ne stasa za zaposlenje, roditeljsko pučansko dete korisnik je javnoga obrazovnog sistema, i uči dete iz raznih preplaćenih udžbenika i versku nastavu i gradjansko vaspitanje i svu ostalu opštu i nacionalnu kulturu.

No, što bi se na kraju i roditelji i političari setili tih nekih udžbenika u kampanji? Vide roditelji koji su skilovi u potražnji. Na kraju, kad pogledaju, ovim uspešnim bajama udžbenici i nisu igrali veliku ulogu u životu. A vidi gde su sada. Ko odlučuje o njihovom životu? Lokalne drkadžije i drpadžije sa prepisanim doktorskim i ne znam kakvim radovima. Svak ima svoje njive, voćnjake, šume, preduzeća, kuće i okućnice, kola, promenjene partijske knjižice, mesto u lokalnoj vlasti i po koji sudski proces. Sve moj dr drkadžija i dr drpadžija do mojega i za predsednika. U devastiranoj, sirotinjskoj i zjapećoj Srbiji, u kojoj se za posao šalterske radnice prijavljuje po 500 ljudi, od čega 70% onih koji nisu do sad odbegli, a koji imaju visoko obrazovanje, svaki bi od ovih drkadžija i drpadžija da bude u očigledno i dalje lukrativnoj profesiji političara baš taj, THE jahač Apokalipse Velike (nadalje AV), THE dr padžija i dr kadžija.

U našem mračnom ne SF-u AV, nije čudo što je neslana komedijaška rola dr Belog izazvala loženje nesrećnika koji bi radije da žive u nekim drugim fantazijama, i kojima bi makar i ti Beli izmišljeni likovi sa hipster vašara mogli pomoći da se nose sa stvarnošću. Šteta baš što nam Beli glumac nije bio dorastao ulozi tog čistog, pravednog, ispravnog Belog Vodje (nadalje BV), i što ostavi ljude, koji i onako ne žive tu mračnu stvarnost pa im je do zajebancije, al kojima uskoro neće biti do iste, nadam se, u onom post-traumatskom, zvaćemo ga BV stanju, kao posle Avatara.

A taj BV PTSD  (Post-Traumatic Stress Disorder/post-traumatski stresni poremećaj) bi bilo stanje u kom se živi sa punom svešću da sveta u kom može sprdnjom da se destabilizuje mehanizam parlamentarne izborne demokratije u verziji – realni-najstrašniji-SF-AV-a, može isto toliko koliko može da se leti na krilima letećih konja. To bi bilo stanje svesti u kom je jasno da ne može sprdnjom osoba sa invaliditetom da se reši prepreka u životu koji mi bez invaliditeta, i kojima je do sprdnje valjda, ne poznajemo, i o kom nikad ne mislimo, jer ne moramo. O kom, isto tako, ne moraju da misle ni razni AV-ovi, ni BV-ovi. I u kom je isto tako jasno da sprdnjom ne može da se do znanja dodje tako što se prekrstimo, trupnemo, izgovorimo tri budalaštine o pravdi, obučemo se hipsterski, zaližemo kosu, a onda se vlastitim repom nakačimo na drvo znanja svojih predaka, nego eto, obični i siromašni ne možemo da emigriramo  (još uvek) i deca moraju da nam uče iz raznih udžbenika u raspadnutom sistemu srbijanskog javnog školstva, bar ona kojoj mame i tate nisu baje od kojih se učiteljice plaše, pa im deci poklanjaju ocene, ili kojima se mogu obezbediti privatne škole ili bar časovi.

Maša i Raša u svetu belačke fantazije nejednakosti i iskrivljenih ogledala

E sad, u tim ionako preskupim i obezvredjenim školama i udžbenicima može da se nadje svašta. Tako je, recimo, 2016. godine u autorstvu Radmile Žeželj Ralić, a u izdanju Klett-a, objavljena čitanka za 3. razred osnovne škole pod nazivom „Maša i Raša, reka reči“.  Recenziju su radile tri profesorke razredne nastave, Danijela Puđa, OŠ „Jovan Sterija Popović“ iz Vršca, Mirjana Kolarić, OŠ „Petefi brigada“ iz Kule, i Branke Matijević iz OŠ „Branko Radičević“ iz Beograda. Autorka na prvoj strani uvodi dečake i devojčice u knjigu sledećim rečima:

„Ovo je tvoja čitanka

U njoj te čeka jedna čudesna reka

Njeni su talasi od pesama i priča

Njene su kapi od svetlucavih reči

Dovoljno je da okreneš stranicu knjige

Pa da zaploviš niz tu reku
Upoznaćeš jedan poseban svet- svet koji stvara ljudska mašta

Ne oklevaj, postani i ti deo fantazije!“

Rod

Hajde da udjem i ja u tu fantaziju. Prvi pregled kao uvod u ovaj udžbenik može da da neke smernice za razumevanje o kakvom fantastičnom svetu Radmile Žeželj Ralić se radi sa stanovišta roda, na primer. U ovom doista zadovoljavajuće dizajniranom i didaktički pripremljenom udžbeniku od 49 imenovanih autora i autorki zastupljene su četiri autorke: Desanka Maksimovć, Svetlana Velmar-Janković, Jovanka Jorgačević, Stojanka Grozdanovič Davidović. Ne znam da li je književnost Srbije u toj meri ograničena, al budimo realni, deluje čudno.

 

U ovom svetu fantazije, isto tako, crtežima je muški rod predstravljen sa otprilike 55 karaktera, dok je ženski rod predstavljen sa okvirno 18 karaktera u ljudskim figurama, dok su životinje isto tako predstavljene izuzetno disproporcionalno, sa nekih 18 karaktera muškog roda i 8 figura ženskog. Nisam pričitala sve priče u žurbi da tekst objavim pre famozne diktirane izborne tišne u 24h, a i jer se posle objave postova ja sa jutrom od visoko obrazovane Romkinje koja spada u manje od 0.1%Roma i Romkinja, pretvaram u običnu Romkinju kojoj jedino preostaje da prodaje karanfile za 8.mart, ali da ne kmečim o tome, kako mi je rečeno, po ilustracijama bi se reklo i da su karakteri i glavni likovi u tekstovima uglavnom muškog roda.

Invaliditet

Fantastika sa stanovišta osoba sa invaliditetom je sledeća: u ovom udžbeniku ni na jednoj stranici od ukupno 189 stranica i izmedju 60 i 70 grafičkih prikaza nema predstavljene osobe sa invaliditetom. Pf, izem ti SF. U Avataru bar imamo jednu. A nije da se nije prodavao film.

Seksualna orijentacija

Sa stanovišta osoba ne-heterosekusalne orijentacije ovaj fantastičan svet je isto tako prazan. U udžbeniku na 115. strani ima prikaza ljubavi kao heteroseksualne, na primer u pesmi „Čemu služi srce“ vidimo devojčicu koja šeta psa i dečaka koji je čeka iza ćoška, a na strani 96. gde je i pesma „Ženidba vrapca podunavca“ vidimo hetero par vrabaca koji se venčavaju. Nema slika, niti ima govora o drugačijim oblicima partnerstva. Radmila Žeželj Ralić, znate da ima i ljudi, a i životinja koje su homoseksualne, izmedju ostalog? Majke mi.

Religijsko opredeljenje

Sa stanovišta osoba koje nisu pravoslavne ovaj svet savremene fantastike je prazan i mračan pride. A kad se pominju muslimani, sentiment je kao da je u pitanju neka sekvenca iz onih 500 godina pod Turcima. Zapravo i jeste. Oni su na 70. strani u svetlu nečoveštva predstavljeni kroz priču „Marko Kraljević i beg Kostadin“. Svakako, u knjizi ne manjka prikaza porodice pravednih i dobrih Nemanjića i Svetoga nam Save, slike i prilike prosvetiteljstva, vlasti-crkve-škole trijumvirata. A, dabome, postoji i pesma o Hristu, na strani 119., da se ponovi gradivo sa veronauke.

O nacionalnim manjinama i rasizmu

Možda grešim, ne znam tačno, ali mi se čini da nema (mnogo) autora koji pripadaju nekoj nacionalnoj manjini, a sigurno je da nema romskih autora ili autorki. Nisam uočila ni jedan tekst koji bi se bavio drugim manjinama sem romskom. Intresantno je da se samo ova manjina pominje. Mislim da je to zato što je, kad se govori o romskim likovima, obavezna rasistička naracija, koja se teže vezuje za druge manjine. Mi smo Romi prosto nekada fizički prepoznatljivo drugačiji, tamniji. U ovom smislu može se zaključiti da je ovaj fantastičan svet izuzetno beo. U ovoj knjizi nema prikaza Roma sem u „Bajci o belom konju“  Stevana Raičkovića na strani 14., pa ću se malo detaljnije pozabaviti njome, da vidimo šta se uči o Romima, drugoj po redu nacionalnoj manjini (izmedju 300-500.000 osoba) u učionicama trećih razreda u Srbiji.

Vidite, Romi žive van naseobina, što će reći van naseobina belih ljudi. Cigani, brkajlije, poseduju konje i čine život tim belim, nevinim i plementim stvorenjima, simbolima slobode, teškim i mučnim. Izgladnjuju ih i ne vode računa o njima, drže ih u mraku i prljavštini, tuku ih bičem. Kao oni Crnci iz serijala Animal Police. Saznajemo i da oni uvek imaju brojnu porodicu. Isto tako, Romi lutaju. Zaboravni su. I lutaju jer su zaboravili da traže nešto. Traže odbegle konje, simbole čistote i dobrote, koje bi da porobe i tuku.

Dodaću da u obradi ovog teksta predložena pitanja autorke ili već stručnog tima, fokusiraju pojam slobode predstavljen u liku belog konja. Usputno, deca se usmeravaju na pojam lekovitog bilja. Nikako ne na pojam društvene nepravde, na primer, kako ti simboli slobode mogu da operišu za te Rome, to jest Cigane – kako nas je Raičković zvao, i kako nas zovu i danas u učionicama – Boga pitaj. Nema potrebe da se možda usputno pomene i pojam političke korektnosti u jeziku u savremenom dobu. Al tako, jebeš Cigane na kraju. Ovde se radi o suštinskim pitanjima – slobodi i belom konju.

E sad, tako isto suštinski, nije problem izbor tekstova, iako i jeste problem, ali hajde, sve zavisi od toga kako predavači obrade tekst. Saznajem od devojčice koja ide u 3. razred o komentarima na času u vezi sa pričom – jedan dečak je rekao da misli da je video Rome sa konjima kako sakupljalju papir. Kazao je da je on oduvek mislio da oni to sakupljlaju da bi gradili svoje kuće. Učiteljica ga je ispravila i kazala da taj papri prodaju. I to je sve.

Ova devojčica je, inače, Romkinja, i pored nje, kao u obično, ima još po koje romsko dete u školi. Njih niko ništa nije pitao. Njih u školama uglavnom zadrže do nekog 5. razreda, kad nestanu, pa se tako svako belo čeljade seća da je imalo nekog Roma ili Romkinju u školi ili u komšiluku, pa zaboga, samim tim ne može biti rasista ili rasistkinja i misliti crno-belo, ili bolje za gospodu raspoloženu za sprdnju, crno – Belo.

No, i romska deca, dok ih ne izguraju iz tog tako lepog belog sveta fantazije imaju zadatak da napišu o čemu se govori u priči. Šta ova deca mogu da napišu, šta su naučila?

  • Naučila su nešto o tome ko su Romi, tj. ko beli ljudi, velikani bele kulture, Raičković, a onda i osobe od autoriteta i poverenja, kao npr. njihova učiteljica, budući da ne daje alternativna tumačenja, smatraju da su oni, Romi.

  • Naučila su da su Romi Drugi. Da su kradljivci slobode, zli, prljavi, bezumni, nasilni, divlji, necivilizovani, van sveta.

  • Da su isto tako zaboravni, da im je mesto na putu, gde se oduvek i zanavek nalaze, u potrazi za belim bićima koje bi da porobe, da budu nečiji objekti Drugosti, ne u školi, gde bi bili subjekti. Tu ne bi mogli da budu jer su ionako zaboravni, da ne kažem glupi.

  • Istovremeno, jasno im je da ti Romi iz priče nemaju baš veze sa njihovim životom, tj. da su oni kao stvarni Romi i Romkinje, koji žive u „naseobinama“, idu u „naseobinske škole“, koji ne lutaju, od životinja imaju možda mačku ili kuče, koje vrlo vole i nikad ih ne tuku, i koji nisu zaboravni – zapravo nevidljivi. Da u tom belom svetu ona ne postoje.

  • I naučila su da se to da ona ne postoje podrazumeva i da se o tome ne govori, naučila su da su tu kao neka crna buba na belom zidu o kojoj niko ne govori, ali je svima gadno što je tu, da tu ne pripadaju, i da treba da ćute.

Da sumiram, romska deca su naučila

da postoje dva sveta,

da ona ne pripadaju svetu koji je beo,

da to ko je i kakav subjekat definišu beli ljudi,

da značenja definišu beli ljudi,

dakle, da učionicom i javnim prostorom vladaju beli ljudi.

Čini se, Radmila Žeželj Ralić, da u vašem svetu belačke mašte, biti deo te Bele fantazije njima nikako nije prijatno.

Samo da dodam da se u knjizi ni slučajno ne nalaze  priče o manjinama kojih poslednjih godina ima sve više, kao što su Kinezi, na primer. Vidjam u svom kraju kako odrastaju deca Kineza koji imaju svoje radnje, za koju mi nije jasno gde idu u školu. Al ovo je valjda tek potpuna fantazija i off topic.

La musique c’est fantastique, prepare la revolution

Pitam se u svojoj fantaziji kako bi se kandidat Beli, te svi beli kandidati, osvrnuli na pitanje svoje beline i beline obrazovnih i javnih prostora, i posledica koje to proizvodi, u nekoj suludoj verziji predizborne kampanje u kojoj je to, kao, bitno.  Al jebeš Rome kao glasače. Njih kupiš sa kilo brašna, ma ni sa toliko, jednom hemijskom. Ili brate samo okreneš broj i naručiš od glavnih za Rome te glasove, pa svi Saveti i Unije i do Unija Roma glasa za tebe. Bar je sa sirotinjom i bedom lako.

A na primer, jedna od posledica za koje državu, Savete Roma i njihove odbore i Unije zabole je da ova romska deca dolaze kući izuzetno zbunjena, sa zacepljenim identitetom, i pitanjima o tome ko su, onako sa nekim nejasnim, ali naslućenim lošim slikama o sebi. I taj rov u njihovom mesu u koji ćete vi, beli i Beli, gurati vaše belačke soli i kiseline neosvešćenih belačkih privilegija teško će da zarasta, sve i da imaju podršku svoje „necivlizovane“ porodice, pa će im tako samo malo kasnije podela na crne i bele biti kristalno jasna.

I te će ih lekcije puno koštati. Vodiće ih ka samo-odbacivanju, samo-preziru, niskom samopoštovanju, i možda najbitnije, strahu od škole, od učenja, strahu od novih situacija u kojima neće imati kontrolu u vašem belačkom sistemu obrazovanja, kada ćete ih vi, Belci, ispitivati o vašoj rasističkoj kulturi, da budete sigurni da oni znaju ko je i šta je pisao u „Bajci o belom konju“, ili u onoj koju sam ja učila i prepričavala „Ciganin hvali svoga konja“, pa će dobijati slabije ocene ako se ne sećaju vaših fantazija o njima.

U najboljem slučaju, ako to uspeju da prevazidju, ovim naporima da vaše megalomanske, sistemske, monstruozne fantazme o vlastitoj superiornosti kojima ih opsedate ne puste u svoja mala tela, naterana na džinovski emotivni rad, to će im oduzimati vreme za učenje. Što belim ljudima baš lepo ide u korist. Ne da sam fan univerzitetskih profa koji kao dokazani rasisti i nacionalisti, konzervativci i baje glasaju kao sigurni glasači za buduću Apokalipsu Veliku, niti sam neki fan gradjanske parlamentarne demokratije, al zamislimo samo rektora Crnog, iliti kandidata Crnog, al kao ozbiljnog kandidata. Ma zamislimo ih samo kako donose odluke o belim ljudima bilo kad, bilo gde, da ne sviraju samo plehane instrumete „za dušu“ belačku, nego da sviraju neke revolucionarne note, da su neki faktor Crni, X men-ovi i X-women-ke. Da. Šta bismo mi Romi bez naših SF-ova? Kako bismo preživeli da ne umišljamo svaki dan da imamo neke moći, da smo neki faktori u svom životu makar.

 

PC, separtizam i politike identiteta

Nije ovo lekcija o politički korektnoj cenzuri vašeg dragocenog kulturnog nasledja, gospodo učeni beli ljudi. Ovo je priča o tome kako bezočno izguravate romsku decu iz sistema obrazovanja i smeštate ih u vaše fantazme o drugosti, sve uz priče o inkluziji, indivualnim obrazovnim planovima i sličnim praznim pričama, za koju dobijate projekte, i kako se vaši fantazmi o belom i Belom lepo slažu sa mračnim AV ne SF-om.

Ovo je isto tako priča o bezuspešnosti romske tzv. elite birokrata i kao aktivista, zapravo isto birokrata, projekatskih, i bednih učinaka tog njihovog rada u oblasti obrazovanja posle decenije, nakon koje smo jedino uspeli da dobijemo ušemljenu gospodu drpadžije i drkadžije, bez doktorata doduše, al sa bitnim kopiranim kompetencijama belih kolega iz lopovluka, pomenutog drpanja i drkanja, samo malo glupljeg, bahatijeg i samo malo više poltronskog.

Separatizam i politike identiteta ne učimo mi Romi u našoj fantastičnoj mnogočlanoj, sirotoj porodici, što putuje i živi van sveta. Naučimo je od vas. Uz vaše distorzirane priče i slike, predstave i radove koji opisuju kraljeviće, i hajduke, bele, hetero muškarace, bez invaliditeta, koji su još i zaštitnici naroda, sirotinje. Al ne romske. Ona je van tog sveta. Zapravo, to je priča o raznim vrstama nejednakosti i kako se one proizvode lako i sistemski, dok se površna rešenja površnih ljudi, koji su valjda površno obrazovani, i verujem ne tako površno plaćeni da o tome misle, bez blama nalaze u površnim odevnim predmetima, keceljama.

Možda su dvorjani i poglavari srpskog naroda iz čitanke u svojim zamkovima i zadužbinama nekada bili uz taj narod, možda. No, istorija uvek traži fantazme, slične onima koji se prodaju na vašarima kampanjskim, slične fantazmu dr Belog na primer. I on bi, izmišljen, da je istrajao, verujem mogao da udje slavan u srpske čitanke sa legitimitetom, sa autentičnom pričom i ako ništa, makar neplagiranim autorstvom nad delom fantastike. Ovako, ostaju nam dvorjani-baje, nasilnici, lažovi, plagijatori, drpadžije i drkadžije o čijim će  dobročiniteljskim i magijskim moćima nad svetom i prirodom, kao na primer ove u ovom udžbeniku Radmile Žeželj Ralić o Nemanjićima i njihovom pripitomljavanju vukova, istoričari i književnici, sigurni glasači, morati sami da izmišljalju. Eto, kad smo kod vukova, za neke im makar neće faliti inspiracija za ove ludačke poduhvate od nacionalnog i nacionalističkog značaja.

A sad u 24h da svi ućutimo kad nam se lepo kaže: „Tišina tamo“.

Ps. Možda nije ni inspirativno, ali  bila bih zahvalna da niko od vas belaca ne napiše akademski rad inspirisan ovom analizom sadržaja, a da me makar ne pozove da budem koautorka, kao što imate običaj da radite. Zapravo, najbolje bi bilo da vi meni pomognete da ja napišem taj akademski rad, a vi da se ne potpisujete uopšte. Ja ću vas pomenuti u zahvalnici.

Advertisements