Usernameka's Blog

bedno pisakralo!hahahhaaahahahah

Bio jednom jedan…. May 21, 2009

Patrijarhat lovi muškarce u svoje kandže.Oni su plen očekivanja sistema. Sistem postoji začudo kao da je nevidljiv, a mehanizmi su suptilni jer se odluke donose na mikronivou i deluje da ih svaka  osoba donosi nekako bez suviše razmišljanja o alternativama, sasvim automatski, “prirodno”.

Neki muškarci nisu formirani u potpunosti po patrijarhalnim kalupima. Svi.e. mi izlazimo negde iz tih kalupa, no nekad mi se čini da neki.e od nas izlaze iz ovih okvira više, u većem broju oblasti, od nekih drugih.

 Tako zanimljivo je pred kojim su odlukama mladi muškarci koji danas odstupaju od patrijarhalnog modela. Zanimljivo je ako ipak nisu toliko daleko te su stanju da budu u vezama sa ženama koje su u patrijarhalnim modelima više od njih.

 Muškarcima je možda lakše da istupe iz ovih modela, oni imaju više moći, iako rade na neki način protiv modela koji im daje tu moć.Takođe je lakše biti sa ženama koje ne izlaze suviše od patrijarhalnih modela, iako oni sami to čine.

 I onda male su lične odluke , a velike političke odluke koje ih vode od ili ka ovim stereotipnim kutijama.

 I tako kako biti u odnosu sa ženama koje očekuju stereotipno ponašanje patrijarhalnog muškarca, a ne ukalupiti se u taj isti stereotipni model?

 To je vrlo suptilna dinamika odnosa koja deluje tako individualno, to su potezi na mikronivou , to su samo odsjaji, samo atomi mirisa u atmosferi očekivanja. Potreban je samo jedan pogled, dodir ili  je samo jedno, makar i neodlučno “da”.

 Reči su performativi . Gradimo svoj svet, determinišemo svoju budućnost , malim potezima, poput bacanja svilene maramice i njenog lelujanja u padu. To nas vodi kroz maglovit put ideje kako to dalje treba da izgleda. A treba da izgleda kao u bajci koju su nam čitali kad smo bili.e mali.e, zar ne?

 Jedan princ na belom konju i jedna uspavana lepotica.

 I tako bio jednom jedan kralj i imao ćerku. Kad se rodila njoj je aždaja zvana Patrijarhat oduzela moć samostalnosti, samodovoljnosti, autonomije, sposobnosti da kaže ne  i ona je postala zombi, živa, ali uspavana, no, aždaja Patrijarhat joj je ostavila lepotu. Rekla joj je i bićeš lepa dokle god se ne udaš za princa na belom konju  i to će ti biti jedina želja.

 

Tu se uvodi jedan princ na belom konju.

I princ se možda i ne oseća kao da treba da bude nečiji princ i moguće da ga baš briga za neke konje, no narator ima baš jasan scenario i svi.e mi znamo kako se ova priča mora završiti!

 

 Dakle, publika očekuje da ovaj princ da poslednji ispit i odraste već jednom,  konačno obuče svoju metalnu kutiju princa  koju mu narator tako velikodušno  daje , da prestane da juri u kratkim pantalonama bezglavo okolo neke projekte, seminare, žabe krastače i guštere i da zauzda već jednom tog belog pastuva i da foruliše jasno viziju i misiju i ciljeve i zadatke osvajanja uspavane lepojke i da da smisao svom životu i da nju konačno vrati u život.

 I naravno da žive srećno do kraja života.

 I tu se zatvara knjiga , a princ i lepotica postanu muž i žena. Ali nekako bajke imaju jednu čudnu naviku da se ne priča ništa o načinu na koji se živi srećno do kraja života!

 Srećan kraj je neizostavni deo bajke. I to je ono zašto volimo bajke. Uvek postoji u svesti taj kraj koji je povoljan i zagarantovan, naš narator nas voli i želi da se mi uvek osećamo sigurno, iako možemo da patimo sa našim junacima.kinjama ipak, znamo da će na kraju sve biti ok.

 Nekad pomislim da je život sačinjen od mnogo bajkovitih elemenata. Kao neka predstava i film…puno ljudi radi na režiranju i scenografiji, čak i kad to nismo mi sami.e.

Svaka porodica želi da ispriča jednu svoju bajku i da detaljno isplanira svaki čin.

Mi sami.e imamo neku svoju bajku koju želimo da izvedemo. Koliko je to slična bajka sa bajkom naše porodice…i drugih ljudi.. zavisi.

 Nekad je vrlo naporno stalno promišljati i pisati tekstove, birati scenografiju i režirati i birati glumce.ice….služimo se i već postojećim materijalima….

Nekada nam dođe kao usluga kad neko scenografiju, režiju, tekst i sve ostalo postavi  za nas. Evo olakšaćemo vam ovaj čin. Mi samo treba da se pojavimo i kažemo par reči,odglumimo par scena.

 No, šta onda kad izgovaranjem tih reči sklopimo ugovor i postanemo nečiji doživotni glumci?

Šta ako tražimo do drugih da odložimo taj čin za koji mesec, za koju godinu? Svako održavanje bajki košta one koji su odlučili da nam milosrdno pomognu u postavljanju scene, da izvedemo tu ulogu…

Žene čekaju i bez obećanja, one čekaju. One se ulepšavaju i čekaju.

Šta im drugo preostaje?

One čekaju da ih neko učini živima jer aždaja Patrijarhat je pretvorila u zombija, lepog zombija, uspavanu, mrtvu….

 I pored fakulteta i pored ekonomske moći  i dalje, one spavaju i čekaju. Jer kad je bila mala aždaja Patrijarhat joj je rekla – bićeš lepa dokle god se ne udaš za princa na belom konju  i to će ti biti jedina želja. Tako mi svega to će ti biti jedina želja.

 

Zato one čekaju da muškarci uđu u metalne oklope patrijarhata i čekaju da ih stave u metalne okove patrijarhalnih žena patrijarhalnih muškaraca, jer im je neko nekad rekao da su sada , takve kakve su, uspavane, mrtve, bezvredne i da će ostati takve bez dodira muškog patrijarhalnog žezla, jer im je neka zlonamerna aždaja rekla da jedino žezlo takvih patrijarhalnih muškaraca ima moć da ih probudi, oživi, učini vrednima.

Iako aždaje postoje samo u bajkama….aždaje postoje….jer mi živimo u bajkama, jer mi pravimo bajke i živimo po njima

 

 

I zato čekaju, čekaju da ti obučeš taj metalni oklop.

I šta ćeš sad ti?

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s