Usernameka's Blog

bedno pisakralo!hahahhaaahahahah

Čudna jada May 15, 2016

Patim. Patim za emocijama. Za emocijama, za muškarcima I njihovim emotivnim iskazima. Za njihovim emotivnim životom koji je dostupan, koji će da dele. Od mog oca pa na dalje, jeste, da. Al ne kao dete, nego kao ljudsko biće, evo. Patim, za emotivnim životom koji nije sakriven, sakriven kao nešto najsramotnije i najružnije, slabost zbog koje su ranjivi, a ne smeju nikad da budu ranjivi, jer će onda zasigurno biti propast. Ne smeju i stide se, kriju se, panično kriju i paranoišu kad je taj njihov život u pitanju. Kriju svoja ranjiva mesta u najmračnijim delovima sebe, i pretvaraju se odmah na najmanji znak u patetične ružne zlobne životinje iz mraka i batrgaju se i puštaju sve svoje kandže i grizu da spasu život. Sikću i kopaju svoje rupe dublje da sakriju to svoje mesto. Sirote, sirote, životinje. Odrasli muškarci. Jebao vas vaš strah od ranjivosti, kukavice jedne, pičke jedne. Muškarčine. Intelektualizuju i pametni su. Patim, patim za muškarcima koji smeju da se grle. Koji će da pokažu bilo šta sem straha i besa. Evo,patim vrlo. Deprivirana. U nedostaku muškaraca koji misle o svom emotivnom životu, koju stanu i misle o svojim emocijama , koji stanu da osete svoje emocije bez ukočenosti i zatvorenih očiju. Koji ne dožive te emocije kao noževe koji ih seku. Koji ne prave od emotivnog život svoj pakao od kog beže beskonačno u posao, u aktivizam , u blejanje sa drugim ljudima, beskonačno, beskonačno. Patim zbog muškaraca koji neće da govore o svojim emocijama ni po cenu da izgube najbliže ljude oko sebe. Koji će da žrtvuju sve i svakog samo da nikad ne otkriju svoja ranjiva mesta, tako strašna. Jer će onda valjda oni da umru. A tuđe emocije mogu da uzmu. Mogu. Ne pitaju zašto i kako to ih drugi ljudi daju. Niti su u stanju da nauče, niti ih zanima da nauče. Sama pomisao da ih neko zove da probaju tako nešto ih razbesni i unezveri, da oni to ne mogu da izdrže, odjure u svoje mračne tunele i pretvaraju se u mala, grozomorna, ružna, ružna bića, izvitoperena i usmerena samo na odbranu svog života. Svaka pomisao na deljenje tog sirotog emotivnog života je golo preživljavanje i borba na život i smrt. Nadrkani, mali, grozomorni stvorovi, bedni. Odrasli muškarci emotivno hendikepirani idu okolo i smeju se, druže se i leže pored tebe. I onda dožive srčani udar ili počnu da piju, ili dobiju rak od nagomilanih nerazrešenih emotivnih sranja nataloženih u tim jamama njihovim, uguše se u njima. Sami sebe ubiju, tako unezvereni jedu i kidaju sami sebe, beže od sebe i svog repa, sikću i grizu se. Jezivi. Jezivi. Prokleti. I ja sa njima, što patim za onim čega nema večito.