Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Imaju oni svoje trenutke: zašto je javna politika uvodjenja seksualnog obrazovanja “turbo”, i šta bi se tim povodom moglo April 20, 2017

giphy.gif

Al inače, bilo je to divno detinjstvo u jednoj tradiciji koju nikako ne treba menjati, oni su naučili da je najbolje da se na ove stvari ne gleda iz paranoičnog ugla, da se na njih ne gleda, u stvari. Lakše se tako živi. Ako su mogli oni  i one da žive i prežive, a što ne bi i sva ostala deca?

***

 

 

Gradski sindikat prosvetnih radnika “Nezavisnost” katogorički je odlučio da odbaci implementiranje obrazovnih paketa za učenje o temi seksualnog nasilja u obrazovno-vaspitnim ustanovama.

Imaju oni svoje prosvetarske razloge:

  • Uvodjenje seksualnog obrazovanja je protivno njihovom profesionalnom etičkom kodeksu. Pišu prosvetni radnici da nisu neka „poslušnička inteligencija“ koja će da izvršava naloge ministra, protivne njihovom profesionalnom etičkom kodeksu;

  • Uvodjenje naučnih saznanja iz domena seksuanog obrazovanja i seksualnog nasilja u škole je po njima nasilje. Nasilje nad njima, prosvetnim radnicima i decom. Prosvetari smatraju da je implementiranje naučnih saznanja o francuskom poljupcu, analnom i oralnom seksu, dodirivanju, masturbaciji, homoseksalnost u redovne nastavne jedinice iz nekog razloga neprirodno, nelogično, nepedagoški, nestručno, neopravdano i neutemeljeno;

  • Smatraju da ni jedna metodološka škola ne preporučuje ono što vide kao tendenciozno tumačenje sadržaj, i da ne prepoznaje i ne razotkriva seksualno nasilje;

  • Pa se još kaže da je ovo turbo-seksistička reforma, te se poziva ministar da iznese svoje stavove javno;

  • Smatraju da je uvodjenje seksualnog obrazovanja veoma štetno i da se pride radi i o neadekvatnoj obradi nastavnih sadržaja, te da se niko ne pita o nesagledivoj šteti koju neadekvatna obrada nastavnih sadržaja može izazvati kod deteta od tri godine i starije;

  • Smatraju da se mišljenje roditelja o paketima koje smatraju sumnjivim ne traži;

  • Smatraju da se ovim deca usmeravaju da život i stvarnost gledaju paranoično iz ugla patologije;

  • Ne žele da budu odgovorni za prevrednovanje tradicije društva u kom su i sami ponikli.

Društvo u kom su-smo ponikli

Čudno je bilo i pomisliti da bi ovi ljudi mogli misliti drugačije. Čudno je bilo i pomisliti da u Srbiji seksualno obrazovanje neće naići na ovu vrstu reakcije radnika i radnica u obrazovanju (iako jeste čudno ogradjivanje pojedinih akademskih radnica).U jednom miljeu u kom možete, na primer, da uzmete čitanku za treći razred, prelistate je i u 15 minuta shvatite šta se to po strogim profesionalnim standardima smatra normalnim, tradicionlnim, prigodnim, logičnim i na koji način se manjine ne-uklapaju u ovaj svet obrazovanja.

Ono što bi sada moglo da se uradi, osim da se hvata za glavu pri čitanju ovih turbo-prosvetarskih-palanačkih strahova je da se proba da se razume zbog čega je ovaj pokušaj, za koji bi i moglo da se razume zašto se vidi kao turbo uvodjenja javne politike, po svemu sudeći propao.

Ono što demonstriraju ovi bezblamni i javni stavovi prosvetara jeste možda jedan od ključnih razloga zbog kog je Srbija država u domenu Imaginarnog, u kojoj imamo bezbroj zakona, uredbi, pravila i regulativa, koji su mrtva slova na papiru i koji nemaju veze sa tim kako državne institucije funkcionišu. Osim što političari kradu, lažiraju diplome i slično, birokrate doprinose svojim profesionalnim kodeksima, koji im profesionalno nalažu da se drže pijani plota prava i običaja iz svojih milih domova, onog što im je poznato i u čemu ne mogu da pogreše, ma koliko time nanosili nesagledive štete pokolenjima kojima se osećaju u moralnoj obavezi i profesionalnoj dužnosti.

Tu su im u milim domovima preci, dede ili pradede radili na njivi, babe ili prababe brinule o kući i stoci, i znalo se šta ko radi, i šta ko dobije kad ne radi. Tu su žene znale kad se ovce uteruju u tor, i da ako srce vrisnu, pamet se okrenu i mladjan skoči u avliju njinu nemaju kome da se žale, i da kopilad silovane neće radjati, a i tu su im babe, koje su znale svoj red i pristojnost bračnih dužnosti, sa već desetoro dece same vršile višestruke abortuse u tišini staje svoje, da ih ko ne čuje, i zakopavale svojim rukama šta je iz njih izašlo iza kuće, pa se vraćale na njivu da odnesu ručak dedi. Tu i tamo, tu su isto tako virdžine stezale grudi kad bi počele da rastu, mada se i sumnjalo da tu nisu čista posla, bilo je nekog reda, znalo se ko se kako more predstavljati u javnosti i ko šta ima radit.

Znao se red i ako su im preci živeli u gradu, pa su im babama il dedama u toplim domovima očevi, stričevi i ujaci, gradska gospoda, pipkali grudi il “one stvari”, i tražili da im oni i one pipkaju genitalije, godinama, al o tome se nikad nije govorilo, kao što se nije govorilo ni o babinom bratu koji se nikad nije ženio, niti se reč govorila za dedinog brata za kog su morale da se skupe pare za plaćanje advokata da se reše neke nezgodne situacije grupnog silovanja u kojima je učestvovao kad je bio mlad. Na, još blag, primer.

Al inače, bilo je to divno detinjstvo u jednoj tradiciji koju nikako ne treba menjati, oni su naučili da je najbolje da se na ove stvari ne gleda iz paranoičnog ugla, da se na njih ne gleda, u stvari. Lakše se tako živi. Ako su mogli oni  i one da žive i prežive, a što ne bi i sva ostala deca?

Gore, dole, spreda i pozadi: Imaginarno i Stvarno javnih politika

Ovi stavovi prosvetara samo ukazuju na to koliko je za sistemsku promenu nužno raditi ne samo odozgo-na-dole, već i u obrnutom, i u kom god više hoćete pravcu i smeru je moguće prići ovim debelim, generacijskim, naslaganim mehanizmima odbrane.

Dakle, birokrate podjednako čine ovu državu takvom kakva ona jeste, zajedno sa političarima. I kada lobirate za neke promene, onda nije dovoljno da iznesete svoje naučne i utemeljene nalaze. I da uspete u tome da se javne politike i pored svih kalkulacija političkih i stranačkih oslone na te nalaze, očigledno je potrebno da radite i na svim drugim, nižim nivoima, i to pre svega nivoima tradicije i običanog prava onih koji te politike moraju da sprovode. Ako i to ikada bude od koristi, pošto vidimo u slučaju Roma da Dekada nije dala posebne rezultate u tom smislu.

Jer, jasno je da mi danas imamo državu i instuticije koje su u domenu Imaginarnog i da su tradicija i običajno pravo, najpre pravo jačeg, stvarniji od bilo čega drugog. Jer, profesionalna etika u ovom slučaju  nema veze ni sa čim drugim, u suprotnom udžbenici ne bi izgledali tako kako izgledaju danas, na primer.

Nema jednog rešenja, ali imam utisak da domen ovakvog Stvarnog podrazumeva u ovom slučaju intervenciju koja bi značila širi zahvat obrazovnih institucija, naročito onih u kojima se obrazuje nastavni kadar, i nekakvih profesionalnih udruženja, nekakvim reformama ili makar nekakvim planskim izlaganjem nastavnog kadra onim što su savremene teorije obrazovanja, nastave, metodike i svakako razmatranju ovih u odnosu na tradiciju i običaje, te onog što prosvetari misle da je prirodno i normalno. Dobro to prepoznaju i opravdano traže informacije prosvetari. Ovi sukobi moraju da se reše, ili bar otvore, na nižim nivoima, pre nego što se implementiraju javne politike ovog tipa.

Tako bi se nesrećne birokrate, na koje se često upire prstom, prvo upoznale sa tim da je o francuskom poljupcu, analnom i oralnom seksu, dodirivanju, masturbaciji, homoseksalnost prirodno, logično i pedagoški i stručno, opravdano i utemeljeno govoriti. Da neko to negde još radi, da se to da uraditi, a onda i kako se to radi, da to sami probaju, pa da onda, tako osnaženi, ne moraju da se nadju prepadnuti pred prevelikim zahtevom da na poslu govore i podučavaju o onom o čemu se nikada nije smelo misliti niti govoriti u njihovim tradicionalnim porodicama, a kamoli školama.

I tako ne bi možda ovu promenu videli kao napad iz zasede nekih zlih mračnih sila i dušebrižnika koji bi da im nanesu zlo, koji bi da ih izlože nasilju, ne znam iz kog razloga.

Možda ne bi bilo loše i njima samima ponuditi neku terapiju za svaki slučaj, jer deluje da je ovaj stepen reaktivne formacije signifikantan. Na nižim školskim uzrastima govorimo uglavnom o nastavnicama, iako su i muškarci žrtve seksualnog nasilja, žene su žrtve nešto češće, pa biće da i tu ima raznih ličnih priča koje nisu ispričane i da tu ima procesa kroz koje treba proći.

Uz ovakvu Stvarnost, isto važi i za rad sa školskim upravama i sa onima koji upravljalju školama i to malo duže i u nekom većem obimu pre nego što se ovako nešto pokuša, budući da je za očekivati da niko od njih neće želeti da bude u situaciji da mu dolaze unezvereni roditelji i unezvereni nastavnici na vrata. Oni bi trebalo da su mislili o ovim pitanjima, da su razbistrili svoje stavove, odvojili lično od profesionalnog, naučili kako i šta mogu da saopšte javnosti, roditeljima, nastavnicima i sl. Mada, kao što rekoh, ni decenija raznih edukacija nije previše pomogla kad su u pitanju romska deca, ali hajde.

Što se tiče roditelja, i za njih je očigledno potreban obiman program intervencije. Realno, slabo šta ko pita roditelje u vezi sa obrazovanjem njihove dece. Sa druge strane roditelji često intervenišu na načine koji nisu adekvatni, prosto jer se sistemski ne daje mogućnost za neki smislenu participaciju, i po principu po kom sve funkcioniše – demonstriranjem bilo kakve moći i pritiscima na nastavnike, oni uglavnom intervenišu samo ishoda radi, da se ocene poprave.

Mogu samo da zamislim kako bi izgledao pritisak roditelja na nastavnike u ovom slučaju, pa verujem da je i ovo deo njihove nastavničke nelagode, zbog čega je jasno da roditelji sigurno moraju biti uključeni u celu priču mnogo više, ali to, naravno, važi ne samo u ovom slučaju, i više je u domenu Ministarstva prosvete nego onih koji predlažu nekakvu naučno zasnovanu javnu politiku. No, svejedno, ovo treba predvideti i ne ostavljati institucijama da same reše ovaj problem, ako se želi usvajanje neke politike.

The End

Sigurno da ljudi koji rade u ovoj oblasti znaju da mapiraju saveznike i one koji bi se tome protivili, al svjedno, čini se da je odozgo na dole bio dominantan pristup i da možda nije postojala dovoljna spremnost da se misli o okruženju i onom što ovde zovem Stvarnost. Ovo nije nekako neuobičajena situacija, uglavnom se naš aktivistički angažman svodi na menjanje nekakvih pravila i zakona, dok implementacija uvek ostaje nedovršena i nedomišljena, kao neko poslednje poglavlje na kraju školske godine. Doprinosimo Imaginarnom, a sprovodjenje koje je u domenu Stvarnosti je uvek sistemska stvar za čije promene je nužno sistemski i dugoročno ulagati kako bi se zaista i menjale odluke birokrata u njihovoj diskrecionoj moći, za šta bi , valjda, bila nužna nekakva osmišljenija šira intervencija i platforma.

Sada, evo ovako, ostaje jedna tačka pritiska javnosti, Ministar prosvete, i ostavljeno je političarima da donose odluke koje im očigledno ne idu u korist i koje teško da možemo očekivati da će u ovakvom predvidivom kontekstu biti povoljne.

Srbija je, blago rečeno psihologističkim jezikom, jedno duboko istraumirano društvo prepuno nasilja koje je svugde. Ono je u istoriji, tradiciji, običajima, u svim institucijama, u javnom prostoru, u kućama, po medijima. Situacija je takva da je ljudima na raznim pozicijama i u raznim institucijama, uključujući školu, teško da to nasilje i seksualno nasilje prepoznaju, imenuju, da o njemu govore, i po neverovatnu cenu da njihova deca budu žrtve istog, nešto slično negiranju ratnih zločina, poricanje je masovni mehanizam odbrane. Možda zvuči paternalistički, ali osim deci, možda je njima-nama kolektivno potrebno pomoći da razumeju-emo šta se i kako dešava i kako se sa tim nositi.

Ovo ne može biti teret na ledjima par organizacija civilnog društva. Ovo je očigledno tema koja mora biti na široj platformi. Eto, ako ništa ne bude od ovog predloga, barem se sada nazire neki institucionalni obim problema u implementaciji, a sigurno je jasno da razgovor o ovoj temi mora biti širi, da mora imati veću podršku i da se o njemu mora misliti sa više strateškog i političkog iskustva.