Usernameka's Blog

bedno pisakralo!hahahhaaahahahah

Muške lutke u celofanu iliti He is Kens Buddy February 28, 2012

Zanimljivo kako neki muškarci  uopšte nisu uspeli da razviju mehanizme uspostavljanja bliskih odnosa, posebno sa ženama. Oni nemaju ni jednu ženu u svom životu sa kojom bi se reklo da su bliski, čak ni sa sopstvenom majkom. Oni ne znaju kako da se ponašaju da bi ostvarili bliskost, zapravo mislim da ni ne znaju šta to znači u odnosu sa ženom, ne znam da li uopšte misle da je to moguće. Oni recimo znaju šta je to u odnosu sa svojim bratom, ocem, drugarima. Sa njima pričaju o svojim intimnim mislima, svojim osećanjima čak, paze na potrebe tih muškaraca, znaju kako da brinu o njima, kad bi se mogli naljutiti, šta bi ih moglo povrediti, ukoliko ih povrede oni znaju to i krivo im je, iskreno krivo, ne glume, jer nemaju šta da dobiju u nekom smislu ako glume, pred ortacima se ne glumi. Ukoliko ih ti drugi muškarci povrede,oni se ljute, ali su uvek spremni da razgovaraju, da čuju, da oproste. Jer od svojih muških bliskih osoba se ne odustaje.To je kao neko pravilo. Oni muškarce smatraju sebi jednakima, ravnopravnim partnerima kada je potrebno donositi odluke.Uvek se sete da pitaju, da je važno da pitaju kada se donosi odluka. Ne usudjuju se da prelaze neke granice drugih muškaraca tako lako. Ne startuju žene svojih muških prijatelja, jer se one smatraju njihovom teritorijom i granicom.

Imaju pretpostavke, pretpostavke o tome šta treba muškarcu i kako muškarac misli na kraju krajeva, ma kako uljudno izgledali i mislili, oni na kraju znaju da muškarci ipak imaju svoje potrebe koje se moraju zadovoljiti. Neke od njih zadovoljavaju koristeći žene. I to je normalno, ako čovek, muškarac, ima potrebe da ih zadovolji pomoću žena. One su sredstvo, instrument. Instrument koji može da govori, da misli, da oseća, koji ima svoje iskustvo, koji živi, koji je istog roda, ali svejedno ne može da se misli nikako drugaćije do tako. Iz nekog razloga postoji slepilo. Oni ne mogu da misle drugačije, ne mogu ni da pomisle da mogu da dele svoje najintimnije misli sa ženom. Ona prosto nije adekvatna. Nije kvalifikovana, jer je žena. Sa njom može da im bude fino, ugodno, mogu čak da podele neka iskustva, možda da rade sa ženama, čak bez većih poteškoća, da budu sa ženama  “u vezi”, da imaju seks sa ženama, da budu u braku ili da imaju decu sa ženama, i da nikada zapravo ne budu sa tim ženama, da misle da je to nemoguće.

One su sa njima same u pustinji. A oni se osećaju usamljenima  samo ukoliko nemaju svoje muške osobe. Njihova je muška veza beskrajna, bezvremenska, sveprisutna, sveprožimajuća, definše svet, ulazi u sve prostore, mikrćelijski. Mogu čak da budu dobri, ljubazni, da ne tuku žene, da im pruže materijanu sigurnost, formalno socijalnu gratifikaciju formalnog odnosa sa njima i da uvek opašu svoje muške živote, zajedno sa drugim muškarcima zidovima. Grad muškaraca. Svet muškaraca i žene opasane tim zidovima, dok oni misle da je to jedini svet koji može postojati, koji je ikada postojao, koji će verovatno ikada postojati. Oni su recimo nekada dobri, nekad su iskreno dobri, u mnogim sferama kvalitetni, žene to mogu da gledaju kroz izlog, da to požele kroz izlog, da čak u nekom smilsu plate i da im se proda izlog u smislu ulaganja vremena, emocija, svog tela, novca…No,one nikada ne mogu da”kupe” to u izlogu, da to izvade iz izloga i da stupe u odnos sa tim. To prosto tako ne funkcioniše. Kada one leže pored tih muškaraca, kada imaju seks sa njima, kada dele svoje misli sa njima, one to rade preko stakla. Ti muškarci žive u nevidljivim debelim, neprobojnim staklenim kutijama. Kao lutke u plastičnim kutijama koje kupiš, a nikada ne smeš da ih otvoriš, nego moraš da se igraš sa njima dok su u kutiji. Muškaci su lutke, lutke u celofanu. Ljubiš ih preko celofana, preko stakla.

Odnos sa njima je kao da pokušavaš da se krećeš, a ogromni pauk ispleo je nevidljive, debele, lepljive prepreke sa svih strana. Koja frustracija. Tu si kao u džungli. U nevidljivoj džungli, bez mačete i stalno padaš u blato. I svet je tako ustrojen da ćeš po svoj prilici celog života pokušavati da izeđeš iz džungle i stalno padati u blato, zaljubićeš se u nekog muškarca, udati, roditi dete, ostariti, umreti pokušavajući da izađeš iz džungle i da se iskobeljaš iz ogromnih lepljivih niti velikog pauka, kog je posebno za tebe napravio muškarac kog si izabrala. I ti nikako da shvatiš šta se to desilo u njegovom detinjstvu u njegovom životu da je tako uspeo da dehumanizuje žene, da podeli ljude na dve rase i da žensku rasu smesti u najzabačenij, divlji, nekultivisan deo svoje sposobnosti za odnos.Dođe ti prosto žao kao kad znaš da je nešto otišlo u nepovrat i tu se niša ne može, ali je šteta, baš šteta.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s