Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Nemušti famozni feministički donatorski jezik September 15, 2017

 

“To kad imate donatora ima prednosti i mana. Ako u životu imate „donatora“, on, a najčešće je on, se u narodu zove „sponzor“. To je pogrdna reč i označava jedan odnos razmene vrednosti najčešće ženskog tela i novca. Prednost je da ste na neki način, vrlo skupo, obezbedili egzistenciju, mana je da, najblaže rečeno, nemate kontrolu nad svojim telom, na primer.

Pojam „donator“, ipak, ne mora da ima ovako pežorativno sinonimno značenje. Možete vi imati donatora koji vama ne oduzima kontrolu tako i u toj meri, ali budimo realne, bez nekakvog oduzimanja kontrole teško da ćete naći sebi donatora. To barem sigurno znaju sve žene koje su ikada radile u NVO sektoru. Sada, dosta zavisi od toga koje su startne pozicije i koji su motivi ulaska u ovaj odnos razmene, šta je čiji motiv. No, treba zastati na tome da to jeste odnos razmene u kom se obično smatra da obe strane nalaze neki intres, iako nisu nužno na jednakim startnim pozicijama. Nekako  se u feminističkim vodama ovaj aspekt odnosa donatora i korisnika donacija uvek umota u priče o bezintresnoj feminističkoj donatorskoj i aktivističkoj politici. Tako nešto ne verujem da postoji”.

…..

 

 

piramida.png

Nisam mislila

Nisam mislila da pišem, rekla bih da mi je zamorno i dosadno postalo da mislim i da pišem o tome al’ evo pre neki dan sretnem ekipu iz jedne ženske fondacije pa su me inspirisale da pišem. Sede u kafani na donjem Dorćolu i ručaju sa nekom očigledno važnom strankinjom. U svojoj naučenoj gradskoj ignor percepciji nisam ih ni primetila iako sam prošla veoma blizu. One su me videle i zaustavile. Kad sam shvatila ko me zove nisam imala nikakvu posebnu reakciju. Inače je uvek  neprijatno kad se sretneš sa nekim sa čijim se politikama ne slažeš, al eto, nisam osetila neki posebno negativan sentiment. Valjda kad prestanete da zavisite od belih žena i kad se udaljite malo iz feminističkih politika u kojima one vladaju, onda vam nekako bude začudjujuće običan susret sa njima.

Pozdravile smo se. Po nekom pravilu treba da se zagrliš i poljubiš sa belim feministkinjama, donatorkama. To sam uradila po navici. Suštinski, to je pogrešno. Pogrešno je jer je to početak komunikacije, jer setuje tvoje telo, jer je to performativni čin koji treba da govori o vašem odnosu i o tome da vaša tela nisu u sukobu,da ste zajedno u tom odnosu, da ste bliske i da postoji medju vama prijateljstvo, da verujete jedna drugoj. To im daje mogućnost da nešto od vas traže, da vas uključuju u svoje akcije, sve kao da nikakvih nesuglasica ili klasnih ili rasnih ili bilo kakvih drugih otvorenih pitanja nema. Zanimljivo je što i one same kažu da nisu imale nameru da vas nešto pitaju i uključuju jer su se plašile da ćete to iskoristiti da napišete nešto loše o njima, a onda kao da im je lakše da to urade kad vas vide uživo i kad ste se tako zagrlile.

Pa sad, suštinki, ako sebe vidite kao nekakvu feministkinju, šta god to vama značilo, to da ste na nekoj razini bliske je u neku ruku tačno. Vi delite neke vrednosti. Problem je u toj podrazumevanoj jednakosti i poverenju  koje nikako ne postoji izmedju siromašnih (pa ni boljestojećih) Romkinja i drugih žena sa margine i belih žena, feministkinja i donatorki. A to se večito nekako podrazumeva. Tim podrazumevanjem se i upravlja.

Ovaj donatorski odnos koji nosi sva obeležja moći, o kom se nikada ne priča, ostaje pokriven simboličnim gestovima jednakosti i prijateljstva koji performativno tela Romkinja i raznih drugih žena setuju na umirivanje, na miroljubivost, na koncu poslušnost i očekivano DA.

Ne znam, možda sam samo ja u pitanju, teško mi je da mislim kritički o politikama ljudi posle takvih pozdrava. To se valjda u životu kasnije, kad odrasteš, izvežba, kao i da svoje misli ne izgovaraš javno, nego da nalaziš zakulisne načine da ostvariš svoje intrese, bez da spališ sve mostove za sobom, da uspešno sačuvaš svoje dupe. To je diplomatija i pomaže da stvari ostanu kakve jesu. Trguju ljudi kad odrastu principima zarad ličnog blagostanja, neko više, neko manje. To je kao neki instinkt preživljavanja, valjda, koji postane jasniji kad malo prodješ kroz život, pa shvatiš da nije lako doći do večere. Nije to bila nekakva poseba tražnja, ali svejedno, ja sam isto tako rekla i ovog puta DA, bez mnogo razmišljanja.

Čula sam negde da je čoveku potrebno oko sedam zagrljaja u toku dana. Kad se zagrlite sa nekim vaše telo automatski, kažu, otpušta hormone koji vas umiruju. Hormoni su nesintetisane droge. Zapravo, sintetisane droge deluju na naš organizam samo jer su slične ovim nesintetisanim za koje postoje receptori u našem mozgu. Kad nemate previše ljubavi u životu, vrlo lako postanete zavisni od sintetičkih droga. U svetu  u kom Romkinje imaju puno razloga da se osećaju nebezbedno, u kom često nema ko da ih grli, ti zagrljaji belih feministkinja koji daju privremeni osećaj sigurnosti i dozvoljavaju opuštanje od stalnog stresa lako prerastaju u naviku i postaju nešto za čim one žude.

Tako bele boljestojeće žene, htele to ili ne,  osim svojih identiteta i društvenih pozicija koji im često ne deluju vidljivo i značajno, i osim, naravno, što upravljalju novcem, imaju nadmoć i biološka sredstva za manipulaciju žudnjama Romkinja i drugih žena.

Druge i drugačije…..

Ženske donatorske politike bi trebalo da su u biti drugačije, i feminističke donatorke su ponosne na svoju „drugačijost“.  I one jesu na razne načine drugačije. One razumeju da nije sve u merljivim ishodima, da je potrebno podržati žene na selu, mlade Romkinje sa juga Srbije, da treba imati male i urgentne grantove, one razumeju razne stvari koje neki drugi donatori ne razumeju, i one su učinile dosta za žene, ali one i dalje sprovode donatorske politike.

O donatorskim politikama ne postoji slovo na papiru srpskog feminizma, ako se ne varam. Ne znam, to bi bilo kao da pišete o Vučiću. Sad, pošto kažu da preterujem, moram da pojasnim da, naravno, da ja smatram da to nije isto. Svet bi sigurno bio bolji za Romkinje kada bi na vlasti bile bele feministkinje. No, u svetu ogledala gospodara ovoga ili onoga, sve male replike vladarske koncentričnim krugovima odjekuju u svim domenima društva pa i u umnogome razvaljenom, bednom i društveno beznačajnom domenu feminističkog civilnog sektora. Feministkinje, mi koje smo odrastale i odrastamo u ovom društvu, nikada nismo bile, niti jesmo, van patrijarhata toliko koliko nam se dopada da mislimo da jesmo.

Dakle, kada bismo pisale o patrijarhatu i drugim pošastima protiv kojih se borimo unutar feminističkih krugova, posebice ženskih, feminističkih donatorskih politika bilo bi to dosta rizično. To se ne radi. Ne da ne znam zašto. Zna se zašto. Zato što ceo feministički pokret zavisi od donatora i svima je u intresu da budu dobri sa donatorima. Pa niste budala da pišete kritički o Vučiću, a da radite u javnoj ustanovi, recimo. To možete kad odete iz zemlje. Kao Boban Stojanović, više i ja da kažem da mislim na njega kao na figuru, ne ovako kao osobu. A donatorske politike su zanimljiva tema za rad. Evo, mogle  bi sa Ženskih studija to da poguraju sa akademske strane. One su ekspertkinje  o vascelom feminističkom univerzumu, pa bi mogle i o tome, ako do sada nisu. Evo, ja ovako iz svog prizemnog aktivističkog iskustva mogu da dam sirove podatke za njihove stručne ekspertske analize kasnije, pa da one, paradoksalno, govore o važnosti…čega god…sa feminističke, arhimedovske tačke postanka.

To kad imate donatora ima prednosti i mana. Ako u životu imate „donatora“, on, a najčešće je on, se u narodu zove „sponzor“. To je pogrdna reč i označava jedan odnos razmene vrednosti najčešće ženskog tela i novca. Prednost je da ste na neki način, vrlo skupo, obezbedili egzistenciju, mana je da, najblaže rečeno, nemate kontrolu nad svojim telom, na primer.

Pojam „donator“, ipak, ne mora da ima ovako pežorativno sinonimno značenje. Možete vi imati donatora koji vama ne oduzima kontrolu tako i u toj meri, ali budimo realne, bez nekakvog oduzimanja kontrole teško da ćete naći sebi donatora. To barem sigurno znaju sve žene koje su ikada radile u NVO sektoru. Sada, dosta zavisi od toga koje su startne pozicije i koji su motivi ulaska u ovaj odnos razmene, šta je čiji motiv. No, treba zastati na tome da to jeste odnos razmene u kom se obično smatra da obe strane nalaze neki intres, iako nisu nužno na jednakim startnim pozicijama. Nekako  se u feminističkim vodama ovaj aspekt odnosa donatora i korisnika donacija uvek umota u priče o bezintresnoj feminističkoj donatorskoj i aktivističkoj politici. Tako nešto ne verujem da postoji.

A pare ljude kvare…

Kako sam radila u fondaciji osetila sam često kako ljudi reaguju na statusne pozicije ovog donatorskog tipa, naročito oni koji dolaze iz manjih mesta, sa manje resursa. Na primer, desi se da se ljudi iz takvih mesta takmiče ko će da sedne pored „donatora“ jer „tu su pare“. Treba reći, ugodna je to pozicija ljudi iz donatorskih kuća, navikne se čovek, počne da izjednačava svoju poziciju i svoju ličnost. Niste ni svesni koliko vas ta socijalna pozicija odredjuje, koliko utiče na vaš ego, na vašu sliku o sebi, na vaše telo, na vaše držanje. To je jedna lepa aura sa protektivnim dejstvom od svega strašnog na ovom svetu. Osim redovne plate imate i odredjeni socijalni status, koji, doduše, kad ste na toj poziciji, ne vidite kao nešto posebno. Kažem, počne čovek da misli kako mu-joj to mesto u društvu i tretman boljestojećih ionako sleduje.

E sad, kako sam siromašna, a što znači da živim sa 150 eur mesečno, pošto je trend da se siromaštvo relativizuje pa i vlasnici tri stana smatraju da su jadni kod nas, a zaposleni u OEBS-u sa platom od preko 2000 eur minimum pate što ne mogu da iznajme veći stan, a naročito kako sam ostala skorije bez posla, bivajući i bez bilo kakve vrste porodičnog kapitala i bez socijalne mreže u koji bele siromašne feministkinje mogu mekše da padnu te tako izbegnu  bolest i psihijatrijske probleme koje siromaštvo prati, nalazila sam se često i na drugoj strani. Češće nego što ljudi kad me vide misle. To treba reći pošto je ovde trend da ljudi misle da život Romkinja počinje kad se oni pojave, i da samo zato što nisi odrpana i prljava kao Romkinje koje su navikli da vide mora da ti je makar isto tako kao i njima u životu.

Dok ste siromašna i mlada Romkinja u feministkim belačkim vodama niste nikakva pretnja, parohijalni femhrišćanski kredo nalaže da se pomažu sirote, mlade Romkinje da se ne bi udavale, pa ste onda lakše u poziciji da nadjete donatora. Isto tako, u ovom periodu lako progutate slasne oblande feminističke solidarnosti i bezintresnog donatorskog odnosa u koju vam se umotava ovaj odnos razmene i lakše kažete autentično DA.

Suštinski, možda zvuči vrlo banalno, ali na kraju krajeva, vi trgujete. Trgujete svojim romskim  identitetom i identitetom siromašne osobe za novac. Podjednako kao što one trguju svojim belačkim i boljestojećim identitetom, koji za njih nije ni identitet. Bože ih sačuvaj identitetskih politika i nacionalizma. Ovo vaše trgovanje ne mora da bude uopšte svesno niti formalno. Vama može da deluje da je ta podrška koju imate zapravo prijateljska. Sa prijateljima se uglavnom ne trguje, njima se daje „od srca“, bez posebnih kriterijuma i uslova, rokova i slično. Njima se ne pomaže dok traje projekat, dok ne završe faks i slično. A i vama lako može tada da deluje da taj feminizam nije projekatska stvar, nego nekakva ljudska stvar.

Medjutim, suštinski, vi ste deo trgovine. Samo mlade feministkinje bez iskustva ne misle najpre o projektima i novcu, samo one budalasto vraćaju pare u budžet od nepotrošenih sredstava organizacijama za koje rade i kad mogu da izmišljalju aktivnosti, da nadju račune za taksi, autobus, ručak  da ih opravdaju. Naročito mlade Romkinje. One se, sve i da misle o tome, ne usudjuju na tako nešto. Znate, najčistije je kod najsiromašnijih,  u ciganskim malama u kućama od blata, gde sve smrdi specifičnim smradom, izuva se i sve je na svom mestu.

Tako, samo mlade feministkinje slepo veruju u feminističke principe koordinatorki koje ih menadžerišu bezočno kao u Coca-Cola postrojenjima, i samo one nalaze opravdanja za njihove patrijarhalne ispade i nasilje jer „svaka ima svoju traumu“. One su tako naučene, a i žele da veruju. A nekada možda i ne veruju, ali nemaju izbora pa ćute i rade svoj posao, naročito siromašne žene.

Isto tako, sa druge strane bele feministkinje trguju svojim pozicijama belih, obrazovanih žena, mahom  iz boljestojećih porodica, koje ne smatraju ulogom u toj razmeni, a zahvaljujući kojima su se našle na pozicijama donatorki, za osećaj „ispravnih“ žena koje čine ovaj svet podnošljivijim za siromašne žene iz manjih mesta, sa manje obrazovanja, sa manje socijalnih mreža, porodičnog kapitala, mogućnosti da odu na letovanja na egzotična mesta, da ručaju u kafanama, da dobiju socijalno priznanje za svoj rad i tako dalje.

Dobro izgledam

Kad malo razmislim, sa manje strasti i osećaja nepravde – nije to laka pozicija. Ne da kažem da su sada „jadne, bele, boljestojeće donatorke“, ali pretpostavljam da je to jedna nezavidna pozicija da se rodiš sa nekim privilegijama i da imaš toliko veliki broj ljudi na ovom svetu koji može da te prezire zbog kontigencijskih činjenica tvog života. Nisu one krive što su se našle na tim pozicijama rodjenjem. Nisu one krive što ni ne vide te činjenice kao nešto bitno, i što im previše odzvanja bilo kakvo pominjanje moći koje imaju. Zanimljivo je što ovde svi sebe smatraju nemoćnim i žrtvama, jer sve smo mi žrtve patrijarhata i kapitalizma i treba da se solidarno ujedinimo, a ne sada da svaka vodi svoju borbu.

Nije lako belim feminitkinjama u Beogradu. Nije im lako da nadju modele podrške drugim ljudima zbog kojih ih drugi neće još više prezirati ili čak mrzet, doduše, ne javno. Feminizam im pomaže u tome. U feminizmu naše razlike skoro pa nestaju. One se uglavnom trude da te razlike makar ne budu vidljive. Da se na njih ne obraća pažnja. Da se o njima ne misli, ne govori. Ionako je svima neprijatno da se o tome javno priča, iako se stalno o tome priča, a ne može da se o tome ne priča kada se to tako suštastveno živi.

Za to vreme neke od feministkinja koje su žrtve patrijarhata i kapitalizma rentiraju stanove i idu na letovanja u egzotična mesta, neke od nas sa 100 dinara u džepu i psihofizičkim tegobama se trude da furaju, ako ništa drugo, look tih koje idu na letovanja na egzotična mesta, po principu „fake it untill you make it“. Jebiga, I to je privilegija. Evo, nisam ja žrtva. Da vam kažem, ja sebe vidim kao privilegovanu. Jebote, to je statement ovde. Ljudi neće da priznaju svoje privilegije, pare da im ponudiš. Evo, ja kao siromašna Romkinja živim u Bgu, obrazovana sam i imam gde da prespavam. A mogu još i da priuštim investiciju u taj look jebote. To je dobra investicija, najbolja, jer to je ono što je važno. Ljudi se lože na taj look, miriše im na novac i „dobar život“.

Inače, taj look koji nekad imam sam naučila u boljestojećim akademskim feminističkim i aktivističkim krugovima beogradskim. Taj „dobar“ look ne dolazi „prirodno“, posmatranjem bliže okoline. Bliža okolina Romkinja podrazumeva izmučena pogurena tela, držanje i izgled njihovih majki i sestara, siromašnih i poniženih, koji im je samo teret, koji ih poseća na dno sa kog su došle i od kog im je muka, od kog najćešće pokušavaju bezglavo da pobegnu.

Ne, ovaj look je kalkulisan sa krajnje sebičnim ciljem, da prividno uzdigne klasni status u društvu kome retke Romkinje poput mene imaju pristup, ali kao posmatračice i objekti tudjih donatorskih politika, u kome klasni krugovi odredjuju sve, kako bismo jednom došle do toga da u tom svetu i u nekoj niši tog zabrana ljudskih prava, ako je ikako moguće, same postanemo sebi donatorke.

Sa one strane donatorskih i belačkih famoznih feminističkih ogledala

Sad, ne bih ja toliko da sebe uteram u taj zabran. Moj životni san jeste da radim na akademiji na koju sam htela da pobegnem. Ovih dana treba da se vratim na CEU, prestižni univerzitet gde godina košta 12.000eur, koji mi je omogućen delom, iako sam, kako se pokazalo, treba uvek naglasiti, prošla standardne testove, zarad moga identiteta. Baš danas sanjala sam kako odlazim na undercover misiju sa grupom ljudi. Oblačim kostim vanzemaljaca, imam uobičajenu sivu masku sa velikim očima i odelo. Ulazim pod ovom maskom u nekakvu zgradu u kojoj žive vanzemaljci – i pokušavam da iznajmim knjigu. Za iznajmljivanje mi traže potpis, a kako je potpis vanzemaljski, ja ne umem da ga izlažiram i propada ova akcija, sve nas otkrivaju. Mi panično bežimo, ja ne uspevam da pobegnem, vanzemaljci su odmah iza mene, i tu se budim. Eto tako u biti izgleda iskustvo akademije iz moje perspektive uljeza u mom nesvesnom. U mom svesnom, realnih mogućnosti ima toliko koliko ima romskih predavača i predavačica na univerzitetima.

Ako ništa drugo, alternativa je da pokušam da osnujem fondaciju. Deluje podjednako iracionalno, ali svaka verzija budućnosti ovoga trenutka deluje slično, pa tako, što da ne.  A to bi mi bilo super. Mogla bih na ručak u kafanu češće, mogla bih da putujem više i kad se meni hoće, ne ovako da čekam da me izaberu da budem učesnica po seminarima, na koje ionako donatori i razni drugi više ne primaju preko 35. Mogla bih možda i neki životni prostor da iznajmim ako ništa, ne da živim sa majkom u 19 kvadrata, mogla bih i da se lečim privatno, ne da čekam 6 meseci na pregled, da kupim La costa patike, ne da pozajmljujem od sestre stare Nike, da pojačam statusno simbolički svoji „boljestojeća strana turistkinja“look, a plus, treba reći,  osećala bih se dosta „bogovski“ da ja intervenišem u tudje živote, a  da se to pri tom računa kao društveno korisno. A i mislim, kako drugačije da budeš feministkinja, da priuštiš sebi pristojan život, ili još bolje standard poslovne klase i da se osećaš ispravno ako ne radeći za državnu službu, medjunarodne organizacije ili fondacije?

Sad kad sam svoje godine suludo utucala u feminizam i aktivizam i to više onaj levičarski i idealistički, iako sebe nikad nisam smatrala posebno levičarkom, kada sam konačno u fulu svesna vrlo kapitalističke trgovinske razmene, razmišljam dosta skeptično o  tome kako je jedino što sada mogu da uradim to da se konačno naučim kako liability romskog identiteta da pretvorim u asset sa što većim profitom, a da se ne osetim ućutkano i uslovljeno kao prostitutka, i kako da svoje oskudne resurse, poput obrazovanja, i tog naučenog manirizma, outfita, simbola klasnog pripadanja boljestojećih belih žena nakarikam tu kako bih mogla, ako ništa drugo, da živim sa one strane donatorskih i belačkih famoznih feminističkih politika koje i od kojih uglavnom živimo.