Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Priče iz čudesne “Stare šume” ili o tome kako na 8. mart ni Jankovića ni Jovanovića trnje ne bode March 8, 2017

karanfil

“Možda Janković ceni da mu je to u stvari ključni adut, da bude čist ko suza i da ne petlja sa političkim zombijima, kako se neretko vidi Jovanović. Da ostane svež kao skupa ruža, mirišljava, lepo upakovana, iz lepe cvećare u centru grada koja se kupuje danas za 8. mart. Meni deluje da su to ideje koje gradjanska elita misli da može sebi da priušti. Da iskolači oči u nebo i da skoči, visoko, visoko, kao telo na opruzi, čisti, čisti ko suza. Jedino što su vam opruge primer za periodično kretanje, pa i ako se pokrene i stigne do neke visine, telo se za isto vreme vraća u prvobitan položaj. Možda ne bi bilo loše da se pogleda i dole i da se misli o tom drugom kraju gde sedimo, u govnima”.

****

The name of the game

Evo čitam Janković moli da Jovanović ne glasa za njega. Pročitala sam šta je napisao. Misli da Janković kandididuje politike koje su daleko od onog što zemlji treba. Ima pravo čovek na svoje mišljenje. Stranka da glasa kako hoće, to je u redu. On ovako kao gradjanin iznosi mišljenje.

Pa dobro ima pravo gradjanin Jovanović da iznosi mišljenje. I mislim može biti da ima pravo i da Janković jeste daleko od toga što zemlji treba, ne znam. Zemlji treba neka politika valjda pravljena od desetina i desetina upgradovanih Jankovića, ili drugih, da bi se rešili neki problemi u zemlji trećoj po siromaštvu u Evropi.

Al suštinski mislim da je jasno da mi ovde pričamo o minimumu minimuma. To znači da smo se mi vratili u vreme kada se na izbore ide samo da nekog skinemo sa vlasti. Ako je taj neko još i sa biografijom Jankovića, bonus. Možda se i varam, ali da se nije kandidovao Janković verujem da bi ljudi ipak izašli da glasaju za nekog, bilo koga. Sve više ljudi oseća da je stiglo do ivice egzistencije, možda ovo još uvek nije atmosfera u kojoj su se odvijali poslednji izbori u Slobino vreme, ali možda i nismo toliko daleko. Cilj je, dakle, da se jednom čoveku oduzme moć.

Upravo zbog toga što je ljudima veoma loše i uklanjanje Vučića sa pozicije moći deluje kao primarni cilj,  da se pravimo „običnim“ individuama i da se pravimo da članstvo stranke apsolutno neće biti vodjeno ovim komentarima, da glasači neće biti vodjeni ovim usputnim kritikama može da se vidi i kao privilegija. Kao privilegija da kao političar možete da dozvolite da u takvom trenutku zadržite pravo da iznesete svoje komentare o nesavršenosti kandidata Jankovića, a znate da savršeni ne postoji.

Sa jedne strane Jovanović je dosledan sebi, i ima na to pravo. To je za pohvalu da se čovek drži svojih mišljenja, i da ne kalkuliše u svoju korist na neki način, da bude iskren. Al sad, čini se ne kalkuliše ni u Jankovićevu, niti u neku opštu korist.

A iskrenost se uvek odmerava. Ako treba da spasite život osobe koja se sakrila kod vas u kući, a ubica sa sekirom i/ili kukastim krstom vam dodje na vrata i traži da mu kažete gde je, verovatnije je da ćete lagati, ili barem da ćete izbeći da kažete iskreno istinu, iako mislite da je važno da govorite iskreno i istinito u drugim prilikama, jer vam je jasno što vam je cilj – da spasite čoveka.

Isto tako jasno je i da politika, naročito u izborno vreme, uključuje igru u kojoj iskrenost i istina nisu tako bitne. Bitno je da naučite da dobro fingirate istinu i istinitost. To smo naučili. Istina i iskrenost su alati za neku izabranu svrhu, koja može biti sasvim nemoralna. Ali hajde, pošto mi želimo da bude drugačije, da kažemo da ona ima svoje mesto, no ostaje fakat da se izbori dobijaju na istinito i iskreno zasnovanim političkim predizbornim strategijama , ako baš hoćemo da se držimo istine i iskrenosti. Al poenta je na strategijama. Na nekim pravilima igre.

Kretanje je promena položaja tela u odnosu na drugo telo. Da bi se neko telo kretalo ono mora biti pokrenuto.Putanja kretanja je stvarna ili zamišljena linija po kojoj se telo kreće.

Svaki profesionalac, da uzmemo učitelje na primer, nauči da obavlja svoj posao deo po deo. Nauči o tome kako se uči, o optimalnim uslovima za učenje, o potrebama učenika, o metodici nastave, o didaktici, o istraživačkom radu, usavršavanju, itd. Danas je najveći deo obrazovanja premešten na porodicu,  a ogromna količina informacija i koncepata koji su teški i za odrasle mora u školi da se reprodukuje i dalje.

Recimo, ako učite sa detetom lekciju o kretanju za treći razred, i pokušate da objasnite da je kretanje relativno i da telo može istovremeno da miruje i da se kreće, nadjete se na teškim mukama. Dete dolazi sa časa na kom je obradjena lekcija i nema blage veze šta je radilo na času. Kad pretražite internet i nadjete neku prezentaciju o kretanju u očajičkom pokušaju da pomognete detetu da razume, a dete je prepozna, shvatite zašto ono ne razume relativnost kretanja. Učiteljica je spremila čas koristeći se oskudnim i neadekvatnim materijalom, a nije ga očigledno dopunila ničim drugim. I ovde siromaštvo ne može da bude osnovna pokrivalica za svaki neprofesionalizam. Prosto učiteljica ne znate da radi taj posao. Nije naučila dobro pravila predavačke igre.

To kada niste naučili pravila igre u javnim poslovima rezultira transferom odgovornosti sa javnog servisa na sferu privatnosti, u domen porodice. Uglavnom sada roditelje čini generacija onih koji su u dobroj meri izgubili od školovanja usled protesta u Slobino vreme. Prosečne porodice sa decom su siromašne, roditelji koji rade nemaju vremena da se posvete još i učiteljskom pozivu. Za taj posao bi trebalo da plaćaju učitelje i učiteljice svojim porezima. Pa tako recimo da 80% dece ima privatne nastavnike danas. Paradoksalno, neke uče njihovi redovni učitelji i učiteljice. I kada nemaju dovoljno novca, roditelji su prinudjeni da štede na zadovoljavanju osnovnih potreba da bi kompenzovali nedostatak obrazovanja u školi i niske profesionalne standarde koje prate loše ocene na testovima. I opet, siromaštvo ne može biti pokrivalica za sve loše što se dešava sa obrazovnim sistemom.

Najsiromašniji će biti ti koji će najvište da trpe u ovom trnsferu sa javnog na privatno i  to što neki u javnoj službi ne igraju po nekim pravilima. Najsiromašniji roditelji trpe strahovit pritisak. Treba da razmišljaju da li će imati šta da daju detetu da jede. A dete jede veoma lošu hranu, sa previše ugljenih hidrata, preradjevina, masti i šećera, jer je to hrana koja je na raspolaganju najsiromašnijima, zbog koje je dete sa poremećajem pažnje i zahteva predavača sa posebnim strpljenjem i veštinama. A recimo da rade, a svi rade, legalno ili u sivoj ekonomiji koja je puna očajnih roditelja, onda još razmišljaju i o tome kako da nadju vremena posle napornog posla da pomognu detetu. Čak i da ne trpi nikakvo nasilje, detetu hronično nedostaje pažnja roditelja usled njihovog nedostatka vremena i ono nema izgradjene radne navike, koje svakako nije steklo u školi. Izgradnja navika zahteva rutinu  i predvidljivost, a u porodicama siromašnih sve jako nepredvidivo. Zato dete dodatno ima poteškoće u učenju.

Kada treba da pomognu detetu oko učenja roditelji potpuno neobučeni za taj posao prvo treba da se informišu sami o relativnosti kretanja iz izvora koje kog nadju i gde god ih nadju. Onda treba da smisle i kako da to prenesu na način dostupan trećaku koji sve vreme tipka po telefonu, oseća se kao potlačeni rob i pokušava na sve načine da izbegne ili odloži neprijatnost kada se od njega zahteva da reprodukuje nešto što ne razume, a što mu objašnjava potpuno nesavršeno izmrcvareni roditelj koji ni sam ne zna o čemu govori. Pritisak i na dete i na roditelje je takav da roditelji u očaju pribegavaju prisili i kažnjavanju, i zahtevom za bubanjem, usled čega je deci danas učenje jednako ropstvu.

Dakle, ako Jovanović može sebi da priušti da se ne obazire na pravila predizborne igre i ne promišlja i ne meri svoje izjave, možda on zapravo ne zna kako danas žive porodice siromašnih i slabo obrazovanih pod vlašću onih koji plagiraju svoje diplome. Možda on ne vidi u kom je stepenu družina sa lažnim diplomama i zardjalim kašikama raskomadala živote onih koji danas pokušavaju da nauče definicije kretanja preko interneta, a to je još fenomenalno ako imaju kompjuter i internet i ako znaju kako to da urade, a koji beže od komunalne policije da bi mogli da zarade za hleb i jeftine salame sutra deci za doručak.

Jovanović može da zadrži svoje pravo da misli i da kaže sve šta misli. I možemo da se pravimo da nečija deca neće osetiti to tako dramatično na svojoj koži sutra. Mislim, njegova sigurno neće. On bar ima i za privatne časove i za privatne škole deci.

Al, da ne budem sitna duša, dobro je da bar neko ima pravo na svom poslu da misli i kaže sve što misli, i da ne misli previše o posledicama, jer mnogi drugi na svom poslu to sebi ne mogu da prišute. Naročito ne ulični prodavci koji na komande, ponižavanje i vredjanje komunalnih policajaca koji suviše liče na priučene školske nasilnike osmake, sa kojima nastavnici,osim što ne znaju da podučavaju, isto tako ne znaju kako da se nose, i zbog čega njihovo dete konačno ne želi da ide u školu u kojoj se ionako oseća loše, imaju da ćute. Da budu ponizni i poslušni, da gutaju jer imaju decu da hrane sutra i pri tom,  da spreme lekcije o tome kako da bi se telo kretalo, nešto mora da ga pokrene, a da od toga delovanja zavisi njegova trajektorija. Lekcije koje Jovanović valjda nema potrebe da se priseća.

A sa druge strane volim partizane

A sa druge strane sedi Janković i brine se za opšti intres tako što poziva Jovanovića da ne glasa za njega kad je tako nezadovoljan onim što on nudi. I opet, kao da to što on nudi jeste savršeno. Ne nije. Ne Jankoviću, nije. Smor je kad se pojavi priča o tome kako je herojstvo dana po reklamnim stručnjacima, ako ih ima Janković, baka koja je sa slomljenom rukom otišla da da svoj potpis. Jankoviću, heroji dana su ljudi koji rade na ulici, kriminalizovani, koji su tog dana morali da prodaju iščekujući sa srčanim problemima, kao prestrašene životinje, predatorske falange Vučićeve, i koji ti nisu dali potpis, sve i da su hteli, jer su morali da zarade sutra za hleb, i koji su morali da sede i uče definicije o tome kako jedno telo pokreće dugo kako bi te kauzalnosti objasnili deci.

Smor je jer onda deluje da Janković i pored toga što je servisirao potrebe gradjana, i dalje ili ne zna o herojstvu preživljavanja sa 150-200 eur mesečno, ili manje, ili misli da treba da stavi u fokus  potrebe deranžiranih starijih gradjanki. Iako deluje možda čudno, prvo može da bude jer do Jankovića su i dok je bio zaštitnik  dolazili oni boljestojeći. Neprijavljenih i dramatičnijih kršenja prava u senci bilo kakvog pravnog procesa uvek je mnogo više.

To je mrak „Stare šume“ u kojoj zlokobno drveće od kog se ne može sakriti, bez reči kontroliše životne puteve i briše ikakvu mogućnost da se ikada iz nje izadje. To su krugovi paklenog siromaštva u kojima je glas ljudi utišan bez ikakvih stvarnih zidova, u kojoj su sva čula otežala, a u kojoj prezreni žive svoje živote, više kao hrana tom zlokobnom eko-sistemu. To je šuma u senci parlamentarne demokratije u kojoj gradjani,  kako se pokazuje, ne žive, niti evo, kako se čini po ovom primeru sa bakom, ne žele ili ne misle da o njoj govore, ako su i ikada u nju i ulazili.

Meni deluje da Janković, paradoksalno, i pored svog prethodnog posla ne zna o ovoj vrsti mračne političke moći koja guta sve veći broj ljudi. Al pošto je on onako iskren u svojim ubedjenjima, onda, još gore, deluje da bi pričao da zna, ali u stvari on ne zna sa čim ima posla pored svog tog iskustva, i ne zna koliko je vrišteća potreba tih ljudi bez glasova. Gradjani imaju neverovatne sposobnosti da vide selektivno i kada im je nešto kao herojstvo preživljavanja sirotinje tako blizu vrata, čak i kada im je posao da se bave njihovim problemima. Ne znam, ne deluje, ali možda je na to Jovanović referirao kad je rekao da Janković misli o politici na neki drugačiji način, ne znam.

Bake i drugi gradjanske provinijencije će sigurno glasati za Jankovića, no njih ima koliko da se napuni  Hala sportova. Šanse za pobedu na izborima su toliko male da jedino preostaje da se pitamo zbog čega Jankoviću nisu potrebni glasači LDP-a i koliko su pozivi Jovanoviću da ga ne podrži odraz nepoznavanja političke igre.

 Ja to ne razumem, koju igru hoće da igra Janković. Možda neko može da pojasni bolje, ja se iskreno ne bavim političkim analizama, ovo pišem jer su me iznervirali obojica, sa svojim limitiranim znanjem o parlamentarnim demokratijama i izbornim procesima, o kojima sam isto tako kao i o svakoj suštinski važnoj stvari u životu morala na razne načine da učim sama i van obrazovnog sistema. Eto, ovako diletantski i naivno da kažem cenim da ne mora Janković da pravi koaliciju sa Šešeljem, pa ni sa Dačićem. Ali tako to deluje da je njemu čak i kad podrška postoji možda i suviše stalo do čiste podrške, neuprljane nekakvim malodušnim kritikama.

Ispada da je Jankoviću stalo da mu ljudi veruju, da budu 100% uz njega, jer je on 100% uz njih, i evo ja neću da sumnjam uopšte da je to tako, da čovek iskreno veruje u to što radi. I dobro je to kad na javnom poslu ljudi 100% veruju u to što rade. Obično ovih dana oni koji imaju posao ne da ne veruju u to što rade, nego ne veruju da  to rade, i ne veruju da moraju da rade to što ne veruju da rade.  No, ja mogu da zamisljim da i Vučić veruje u to što radi, važno mu je da mu ljudi veruju. Ljuti se kad mu ne veruju. Doduše, on to ume da pokaže na manje suptilnije načine, i da natera te što mu ne veruju da se prave da mu veruju.

Jeste, u politici uz iskrenost i istinitost bitno je i da vam ljudi veruju kad izneste stvari iskreno i istinito. No, politika je profesionalna igra u kojoj i to da li vam ljudi veruju i koliko nosi neke poene, al nije jedino što je bitno. Poteze vučete tako što ih odmerite na raznim parametrima i skalama sa nekim ciljem, valjda. Jesmo se mi umorili od promašenih kalkulacija takvih kao što je Jovanović, al tako je to, to je parlamentarna demokratija valjda. Izbori su igra koju naučite da igrate, osim što naučite da je predstavljate kao pravednu igru. Gledate da ne pravite baš koalicije sa ljubiteljima zardjalih kašika, ali je usud takvog uredjenja da omogućava i zahteva neverovatne koalicije. Pa vas to onda košta, ili vas ne košta glasača. Al to je ideja. Zato je valjda ljudima i dosta parlamentarne demokratije i nešto bi drugačije.

Al sada, kada mora da se živi parlamentarna demokratija u kriminogenoj sirotinjskoj sredini semiperiferije, ja ne znam šta da mislim kad Janković kaže da mu ne treba podrška LDP-a, a to kaže. A nema dovoljno svojih glasača. Ja se pitam jel njemu stalo da mu se po svaku cenu veruje 100% i iskazuje 100% podrška, ili da se ukloni mračan gospodar sa vlasti. Možda je pod time Jovanović mislio da Janković ima neko drugačije vidjenje politike sa malodušnošću. Možda je i on razumeo da politikologija ne počinje sa Jankovićem, iako on jeste dovoljno drugačiji, dovoljno da može još jednom da zadobije poverenje onih koji su na kraju krajeva mogli da priušte i Nikolića.

Možda Janković ceni da mu je to u stvari ključni adut, da bude čist ko suza i da ne petlja sa političkim zombijima, kako se neretko vidi Jovanović. Da ostane svež kao skupa ruža, mirišljava, lepo upakovana, iz lepe cvećare u centru grada koja se kupuje danas za 8. mart. Meni deluje da su to ideje koje gradjanska elita misli da može sebi da priušti. Da iskolači oči u nebo i da skoči, visoko, visoko, kao telo na opruzi, čisti, čisti ko suza. Jedino što su vam opruge primer za periodično kretanje, pa i ako se pokrene i stigne do neke visine, telo se za isto vreme vraća u prvobitan položaj. Možda ne bi bilo loše da se pogleda i dole i da se misli o tom drugom kraju gde sedimo, u govnima, pre nego što se po povratnom udaru govna ne razlete kao po  naletu na ventilator.

Karanfili iz čudne „Stare šume“

Ako ćete biti neko cveće, budite vi ruža, ili,  ako je ikako moguće karanfil, al probajte da budete onaj ubran u mraćnoj „Staroj šumi“, koji će danas za 8. mart u potrošačkoj sirotinjskoj Srbiji da prodaju preživele, prezrene žene na ulici. Karanfil živ, skroman, skoro bez mirisa, malo uprljan, al hranilica. Od kog će, na primer Romkinje, koje su sinoć do tri uredjivale te cvetove, i koje nemaju vremena da pomažu svojoj deci oko lekcija o kretanju tela, a kamoli da odu na nekakav protest prezrenih, koje od šest jutros nastavljalju da jure  da to ukleto cveće srede, upakuju i prodaju, imati da spreme neki malo bolji ručak svojim krvavim, izbodenim i izgrebanim prstima tim trnjem, koje valjda ide uz cvet bilo koje vrste  kad su njihove ciganske ruke u pitanju. Tj. ako im na dan njihovih prava i  internacionalnih slogana komunalna policija ne otme svo cveće za koje su dale poslednjih 50 eur, s nadom da će zaraditi 30eur,  i ne napiše im kaznu od 15 eur, uz tretman koji se uobičajeno daje prezrenima.

Glasaću ja za Jankovića. Uložiću sve što imam u njega.  Čak i da ostane skupa ruža, ne mogu da si priuštim još godina Vučića. Al možda neka promena strategije bude korisna u ovom smislu, da se ova dosadašnja ne pokaže kao bumerang ipak, i da ne ispadnu Janković i Jovanović gori od Vučića i Nikolića. Nikad nisam verovala da ove druge intresuje išta sem vladavine, niti da umeju da poprave položaj sirotinje, a Jankoviću u priuštenom „civilizovanom“,  gradjanskom deljenju mišljenja i čistoći isto tako ne verujem, ali gubim motivaciju da svejedno za njega glasam.

Nosim se mišlju da je možda bolje počistiti sve, nego nadati se krpljenju rupa broda koji tone jednom čistom ružom, jer deluje da dok prezrene žene na ulicama za 8. mart žive svoju krvavu egzistenciju u strahu od besnih falangi gospodara, ni njemu ni Jovanoviću nije dovoljno loše, pa kao psi mogu da se glože i ćuškaju oko nekakvih ostataka. I vas hrani narod iz „Stare šume“ gospodo gradjani. Gospodar ima svoje kreature da utera narod u verovanje u suprotno, no vi gledajte da povučete te saonice u isto vreme, jer ni jedan ni drugi niste Tom Bombadil, a kamoli Gandalf pa da nas svaki svojom magijom oslobodite ubistvenog korenja koje vuče u vreme batinanja, inflacije i redova za hleb.