Usernameka's Blog

bedno pisakralo!hahahhaaahahahah

romski feminizam? March 17, 2009

u paruMislim da ću da izgubim mnogo poznanika insistirajući na poštovanju sebe. Insistirajući na stavljanju sebe na prvo mesto. Odri Lord kaže da čineći stvari za koje je potrebna snaga postajemo snažnije.  Dopala mi se ta rečenica. Odslikava sve ono što sebi pokušavam da nametnem. Odrastanje, odgovornost, preuzimanje stvari u sopstvene ruke.

Poslednjih dana me jako boli prepiska sa jednim muškarcem do kog mi je nekada bilo prilično stalo. Poslao mi je poruku” jebaću ti sve na svetu”. Bio je besan što me nije našao na mestu na kom smo se dogovorili. Nije uspeo da me nađe.

 

Kada sam mu rekla da je to što mi je napisao zapravo verbalno nasilje, da sam razočarana i pomalo uplašena njegovom porukom napravio je šalu od toga i rekao mi da je bolje da smislim nekakav akcioni plan da ga odobrovoljim zato što se nismo našli, tj. što sam ga ispalila.

 

 A ja ne smatram da sam ga ispalila i bilo mi je zaista stalo da se nađemo…ali on ispod drvetamene nije video ni ja njega nisam videla. On smatra da je to moja krivica zbog koje treba da” ispaštam svoje gehe” time što ću ga odobrovoljiti na neki način, ne nužno seksualni. Na rečenicu koja me je povredila nije se ni osvrnuo. Kao da sam je izmislila, kao da  je entitet koji autonomno reaguje zapravo jedna smešna izmišljotina kojom mu dosađujem, moja osećanja povodom te rečenice je potpuno isključio kao da o njima nije ni vredno govoriti, govorio je o svojoj potrebi…

 

 Sada sam veoma besna i istovremeno veoma nesrećna zbog ove njegove reakcije. Odlučila sam da i pored različitih  oblasti u kojim se slažemo i njegovog deklarativnog protivljanja različitim vrstama nasilja više ne mogu da se viđam sa njim. Nije da ne želim. Mnogo mi je teško da sebi kažem da ga sasvim moguće nikada više u životu neću videti. To mi pričinjava prilično bola. Pitala sam se zašto me je ta njegova reakcija povredila čak više nego sama rečenica” jebaću ti sve na svetu”.

 

Razmišljala sam o svojoj potrebi da me muškarci a i žene koje smatram bitnim prihvataju i poštuju. Te dve stvari sam pokušala da odmerim. Koliko ću poštovanja sebe da založim da bi me prihvatili. Da li te dve stvari idu u obrnutoj srazmeri. Čini mi se da se u mom slučaju taj odnos ove dve varijable pokazao validnim. A mislim da to ne bi trebalo da je tako.

 One osobe koje me prihvataju čine to i zato što me poštuju-tako bih volela da zvuči rečenica koja bi se odnosila na moje odnose sa važnim drugima.

 

U suprotno bi to značilo da me druge osobe više prihvataju  ukoliko više ne poštujem sebe, i ukoliko me one same manje poštuju-što je poražavajuća konstatacija.

 

Da bih dobila nečiju pažnju ja treba zapravo da pružim svakodnevne dokaze sopstvenog nepoštovanja. I

 

Insistiram na vlastitom nepoštovanju, a ne na nepoštovanju drugih jer mi se dopada ideja da imam kontrolu nad tuđim poštovanjem ili nepoštovanjem. Svesna slike o “pravednom svetu” i dalje se odlučujem za ovaj model jer mi se čini da jedino iz njega mogu izvući neke bitne premise o preuzimanjem odgovornosti za vlastiti život, ma koliko on zavisio od sila na koje sasvim malo ili uopšte ne mogu da utičem. Dakle, dokaze o sopstvenom nepoštovanju koji su u svrsi zadovoljavanja potreba drugih. Sa lažnom pretpostavkom da će ovo zadovoljenje njihovih potreba zapravo njih učiniti drugačijim, da će mi obezbediti njihovo poštovanje i pažnju da će ih učiniti boljim prema meni ili pak da će ih konačno učiniti zavisnim o meni te će čitav proces traganja za stalnom i apsolutnom prihvaćenošću biti konačno ostvaren.

Ali to se nikada ne dešava.

 

 Ne zato što ih to ne može učiniti drugačijim ili zato što ih to neće zaista učiniti zavisnim o meni, već zato što stalna i apsoltna prihvaćenost ne postoji, zato što je ona iluzija nezrelosti, želje da se ne preuzima odgovornost za svoje postupke i za odnose sa drugima koji su toliko komplikovani koliko i svaki psihološki okvir osoba i krugovi situacionih okolnosti.

 

Ukliko postoji ideja da takav odnos zaista postoji ona je uvek iskrivljen različitim mehanizmima odbrane, jer ako osoba sa kojom sam u odnosu dopušta moje nepoštovanje sebe, koje je u vezi sa njom i na koje ona može uticati, ona time pokazuje da me ne poštuje.

 

Ona može pod uticajem mog nepoštovanja same sebe promeniti svoje ponašanje, pokazati veću pažnju, veću naklonost, čak stupiti u veoma intiman kontakt, postati zavisna o meni, ali taj odnos nikada ne može biti odnos poštovanja, može biti odnos zavisnosti, to je uvek i jedino odnos zavisnosti.

 

Pitam sebe šta je zapravo odnos poštovanja? I odgovaram sebi ovako: To je odnos u kom se ja brinem o njegovim/njenim  potrebama i on/ona se brine o mojim potrebama, ali to ne znači da su vlastite potrebe ispred tuđih niti da su one iza tuđih.

 

To znači da postoji ravnomerna raspodela razmere između sopstvenih i tuđih potreba.

 

 Dakle ja ću razmotriti svoje potrebe i njegove/njene  i eventualne načine kako ih  zadovoljiti, uskladiti,  a i on/ona  će to isto uraditi a onda ćemo zajedno da pokušamo da nađemo neko rešenje sa kojim se oboje osećamo ok.

 

oldtimesNisam sigurna koliko je ovaj moj teoretski plan zapravo efektivan. Mislim da ima ljudi koji ga primenjuju. Plašim se osećaja da ima suviše načina komunikacije koji su pogrešni. Koji su suštinski odnos nepoštovanja. Bilo zato što jedna osoba ne poštuje sebe, bilo zato što joj druge osobe dozvoljavaju da ne poštuje sebe, iako to zavisi od njih, i mogli bi to da prekinu, bilo zato što druge osobe ne poštuju tu osobu a ona, zato što su međuljudski odnosi veoma komplikovani, teško prepoznaje te postupke  nepoštovanja, bilo zato što, iako ih prepoznaje, ona na to pristaje iz različitih razloga…

između ostalog jer je bilo kakav odnos za nju bitan znak da ima nekakav uticaj na ponašanje za nju bitnih osoba, da je ipak nekakav objekt pažnje, pa makar to bilo i u odnosu punom nasilja.

 

 Nisam sigurna, moguće i zato što je takav oblik komunikacije pune nepoštovanja naučen i registruje se kao uobičajen, svakodnevan.

 

Te osobe su bitne iz različitih razloga. Najčešće jer zadovoljavaju neke bitne potrebe. Šta su bitne potrebe? Kako za koga, zavisno od situacije, konteksta, osoba sa kojima komuniciramo. Uglavnom, potebno je mnogo promišljanja da bi se došlo do toga  koje su to zapravo potrebe i na koje se sve druge načine one mogu zadovoljiti.

 

Posmatrajući svet kao sistem odnosa moći u kome odrasli beli bogatiji obrazovaniji muškarci imaju više društvene moći od mlađih obojenih siromašnijih, manje obrazovanih žena i muškaraca, žene, Romkinje, koje pripadaju jednoj grupaciji koja je najlošije obrazovne i ekonomske strukture, imaju izuzetno malo moći.

 

Njihovi izvori zadovoljavanja vlastitih potreba veoma su skučeni. Oni uglavnom leže u njihovoj povezanosti sa muškarcima, koji iako i sami trpe diskriminaciju od strane većinskog stanovništva, institucija i sistema imaju kao muškarci više društvene moći. Kada govorim o o Romkinjama govorim o ženama koje žive mahom u neuslovnim naseljima, koje najčešće svakodnevno vidimo na ulicama kako prose, nose malu prljavu i musavu decu, preturaju po kantama u potrazi za stvarima, hranom ili kartonima. Najčešće zbog nemogućnosti da se neuslovna naselja zavedu kao stalna mesta boravka u dokumentima, one ih nemaju, one ne postoje. Pred zakonom one su nevidljive žene. Pošto je muškarac, Rom, u patrijarhalnoj kulturi kakva je romska u kojoj se još uvek u nekim oblastima praktikuje običaj ugovaranja brakova, kupovine mlade i gde je institucija nevinosti žene izuzetno značajna, što se manifestuje kroz običaj iznošenja čaršava nakon prve bračne noći, dok se muškarcima dozvoljava i podstiče seksualni odnos pre braka, dakle, u takvoj tradicionalnoj sredini žena može povećati svoju moć  kroz odnos sa muškarcem i kroz potčinjavanje ovim tradicionalnim obrascima.

 

 Iako je ovaj model raspodele moći karakterističan za većinu patrijarhalnih sredina, romski patrijarhat je upravo zbog specifičnosti lošeg položaja romske populacije u svetu različit.  U patrijarhalnom svetu odnos sa muškarcem je jedan veoma bitan izvor zadovoljenja potreba žene. Iako potencijalno možemo reći da bi mogao postojati muškarac koji ovu zavisnost žene ne bi zloupotrebljavao, već bi bio spreman da svoju moć podeli sa ženom, kulturološki obrasci ponašanja koje učimo tokom života uglavnom žene podstiču na pasivnost, zavisnost i zauzvrat poslušnost, dok muškarce podstiču na aktivnost i nezavisnost, dok se neposlušnost više toleriše.

 Ovome se dodaje i shvatanje da žena treba da rađa, da se brine o deci i kući i da zato ne treba ulagati u njeno obrazovanje, dok se muškarac podstiče na rad i izdržavanje porodice.

 

u naseljuU skladu sa ovim obrascima većina žena dugogodišnjim sistematskim onesposobljavanjem gubi samopoštovanje i vidi odnos sa muškarcem kao suštinski izvor sigurnosti – fizičke, ekonomske, psihološke, dok većina muškaraca stiče predstavu o sopstvenoj većoj društvenoj moći kao o prirodnoj, neupitnoj i ponaša se u skladu sa ovim shvatanjem.

 

Specifićnost romskog patrijarhata mogla bi biti objašnjena krugom siromštva, oni/e su siromašni/e i zato se ne obrazuju, a pošto nisu obrazovani/e ne mogu da nađu posao i ostaju siromašni/e, s tim da ovde važi rodna nejednakost, pa su žene u znatno lošijem položaju.

 

Od onoliko malo sredstava koliko ima romska porodica više ulaže u mušku decu nego u žensku u različitim oblastima, pa i u oblasti obrazovanja. Posledično od malog broja osoba romske nacionalnosti koliko ih ima, a koje su obrazovane, većinu čine muškarci, pa shodno tome oni nalaze posao i u stanju su da izađu iz kruga siromaštva, dok su žene manjim stepenom obrazovanja predisponirane za slabije plaćene poslove i teže izlaženje iz kruga siromaštva, a pri tom trpe dvostruku diskriminaciju time što su žene i time što su Romkinje.

 

U ovakvim uslovima jasno je zašto se odnosi sa muškarcima percipiraju kao izuzetno važni. Takođe usled stalnog smanjivanja samopoštovanja i samouverenosti Romkinja ima malo snage za borbu protiv tradicionalnih shvatanja koja joj nameću uloge majke, domaćice i koja joj oduzimaju pravo na vlastito telo ili seksualnost.

 

Negde se još uvek dešava da ugovorenim brakom veoma mlade devojke praktično bivaju odkupljene i odlaze u kuću mladoženje koga su videle svega par puta, često i protiv svoje volje.

 

newtimes mladamladaMeđutim, manje ili više svesna svoje nemoći, bez obrazovanja, ekonomske sigurnosti  i kulturološkog pritiska žena najčešće ostaje u odnosu sa muškarcem i pokušava da iz ovog odnosa izvuče maksimalnu dobit. Odnos prihvatanja i poštovanja ovde postaje bitan. Najčešće žena pristupa modelu u kom ona prihvata uloge nametnute kulturom u zamenu za posredno sticanje kakve takve moći putem odnosa sa muškarcem, jer snage za samostalno sticanje te moći zapravo nema, elementi neophodni za osvajanje društvene moći su joj oduzimani postepeno stalnom diskriminacijom u porodici i van nje.

 

Mnogi muškarci takođe prolaze kroz niz teškoća usled pritiska partijarhalnog sistema, od njih se očekuje niz stvari na koje oni možda ne žele da pristanu, da budu heteroseksualni, da se ožene, da budu oni koji izdržavaju porodicu, zarađuju, idu u vojsku i slično, no, mislim da oni, s obzirom na samopoštovanje koje nije tom silinom sistematski narušavano, veću moć koju imaju prostom činjenicom da su muškarci, i sa obzirom na veći stepen moći koji nose položaji i uloge, koji su nametnuti i zahtevani od društva, imaju više šansi da mu se odupru.  Uvek ima izuzetaka, naravno, ovde govorim an general, iako to može biti problematizovano, ovde ću pristajati uz takvo stanovište.

 

VH002091Romski feminizam čini mi se tek naslućujem. A onda čtajući knjigu Odri Lord imam čudno osećanje da je romski feminizam velikim delom napisan. Zapravo, mislim da bi problematika crnačkog pitanja u Americi trebala da postane bitna referenca u radu na romskom pitanju. Imam utisak da se taj resurs ne koristi koliko bi mogao, ako se uopšte koristi od slabo razvijene feminističke romske scene, ako se uopšte desetak malih organizacija može nazvati nekakvom scenom.

 

Vidim problem u nedostatku kadrova i njihovoj obrazovnoj strukturi. U organizaciji rada svake od ovih organizacija i u njihovoj međusobnoj komunikaciji i saradnji. Vidim romske organizacije mahom vođene od strane muškaraca. Nije problem što su oni muškarci, već što je feminizam za njih nešto o čemu oni zaista ne žele da znaju,  ni da učestvuju, ili im se ta tema jednostavno ne čini bitnom.

 

Vidim borce za prava Roma, pri tom se najčešće misli na čitavu romsku populaciju, dakle i na žene, koji se istovremeno ne brinu za osnaživanje žena sa kojima su u bliskim odnosima, koji podržavaju njihovo ostajanje u patrijarhalnim ulogama, njihovu zavisnost, pasivnost, nespremnost da izlaze u javnost i govore u svoje ime. Ja poštujem njihov rad, on je na pitanju koje je za mene izuzetno važno veoma značajan, ali me boli njihova nespremnost da moć za koju su se na različite načine izborili, svojom nezaintresovanošću i neodgovornošću podržanom socijalizacijskim procesima (jer je podčinjena uloga žene tako prirodna stvar) prema Romkinjama koriste za održanje patrijarhata.

 

Pitanje Romskih prava neodvojivo je od prestruktuiranja patrijarhalnih obrazaca unutar romske zajednice. Romsko pitanje je pitanje Roma ali i Romkinja. Takođe ono što me brine je Dekada Roma. Činjenica da su neki ljudi došli do toga da uvide potrebu desetogodišnjeg rada na položaju romske populacije mi se čini važnom. Mislim da bi deset godina intenzivnog rada na poboljšanju položaja romske populacije bila solidna osnova za podizanje standarda života, no mislim isto tako da je deset godina malo, jer imam utisak da ne postoji dovoljan broj kompetentnih ljudi koji/e  bi izneli/e ovaj značajan projekat. Potrebno je raditi na formiranju kadrova. Više vezanih projekata koji bi pripremali lidere/ke u ovoj oblasti, kao prvi korak. Nisam sigurna da se dovoljno radi na ovom tako važnom koraku, i u čemu se sastoji podrška mladim Romkinjama i Romima koji studiraju. Plašim se da je stipendija koja stigne jednom godišnje u visini od 500 ili 1000 e iako veoma bitna materijalna osnova ništa više od toga. Neke od feminističkih organizacija primenjuju principe kojima se služe i velike fondacije. One ne daju nikakva materijalna sredstva već osposobljavaju žene da same dolaze do novca kroz razne kurseve na kojima se stiču neophodna znanja i veštine za obavljanje nekih poslova i to je jedan od načina da se osnaže Romkinje, ekonomska nezavisnost je bitan faktor u sticanju veće društvene moći Romkinja.

 

klinci Iako je i sam činjenica da će postojati određen broj ljudi koji studiraju i izjašnjavaju se kao osobe rokmske nacionalnosti za romsko pitanje važna, mislim da romskoj populacije treba mnogo više od paketa hrane, skloništa i socijalnog dodatka, tj ne bih da umanjim značaj ovih stipendija, za veliki broj ljudi, pa i za mene, ova sredstva su od izuzetne, presudne važnosti, no da bi se stvorili i širili rugovi ljudi koji će se baviti problemima romske manjine neophodno je preduzeti neke sistematske i organizovane aktivnosti, obrazovati ljude za romsko pitanje, povezati ih, dati im mogućnost da pokrenu nekakav vid aktivnosti kojim bi se taj krug širio…nisam sigurna da ne izmišljam toplu vodu…mislim da su principi rada ljudima koji su za to zaduženi zapravo poznati, ali mi nije jasno šta koči ovaj rad.

 

Moguće da ne postoje kadrovi, i da je ovaj put, iako mi se čini veoma prepušten slušaju, trenutno jedini moguć. Ne bih da podcenjujem rad velikih inostranih fondacija niti rad NVO u Srbiji, ali ne mogu da se otmem utisku neorganizovanosti i potrebi za osvrtanjem na čini mi se nedovoljno korišćenje i tako malih ljudskih resursa koji postoje za rad na ovom pitanju. Svaka država zna da je njen sistem obrazovanja bitan agens socijalizacije. Da je obrazovanje stvar politike. Njime se prenose sistemi vrednosti bitni za održanje jednog društva. Srpski sistem obrazovanja, bivajući i sam proizvod društva, jeste jedan duboko tradicionalan, zatvoren, trom i  retrogradan sistem koji vidim kao krajnje nenaklonjen romskoj manjini. Što je viši stepen obrazovanja čini mi se više se taj diskriminatorni stav prećutno podrazumeva.

 

Prepustiti ono malo potencijala za koji postoji bavljenje romskim pitanjem ovakvom sistemu obrazovanja bez bilo kakvog dodatnog programa koji bi se osvrtao na pitanje problema romske populacije mi se ne čini najboljim rešenjem. Mislim da zahvaljujući tome ja koja sam odrasla u beloj sredini, tek posle pet godina bavljnja feminizmom počinjem da saznajem, i to ne zahvaljujući romskim ili feminističkim organizacijama  u gradu u kome živim, o nekim specifičnostima romskog feminizma i romskog pitanja uopšte.

 

Moguće da je problem u nedostatku moje inicijative, ali onda to opet govori o tome koliko je jedan tako važan proces formiranja kadrova za bavljenje ovim pitanjem prepušten slučaju. Pri tom moram da napomenem svoju dobru volju da se bavim ovim pitanjem tokom svih ovih pet godina i situaciju da za tih pet godina nisam primila ni jedan poziv na bilo kakvo dešavanje ili seminar koji bi se ticao romskog pitanja, iako se svi moji podaci, kao i podaci svih stipendista/kinja  mogu naći upravo preko Fonda za otvoreno društvo .Takvi pozivi su počeli da stižu kada sam kontaktirala neke od romskih organizacija, što deluje kao logično, ali kada se uporedi sa pozivima nekih feminističkih organizacija koje su stizale na ona mesta na koja se studentska populacija uobičajeno informiše uopšte nije.

 

Zašto se informacije o seminarima i raznim vrstama obrazovnih aktivnosti ne pojavljuju na takvim mestima? Sve vreme imam utisak da je o informacijama i obrazovanju o romskom pitanju i pored dobre volje izuzetno teško doći, a da bi trebalo da je upravo suprotno. Pitam se koliko još integrisanih studenata/kinja romske nacionalnosti prima stipendiju zato što pripada Romskoj manjini i studira i istovremeno osim svog iskustva diskriminacije ne zna za probleme sa kojima se susreće većina njihovih integrisanih i neintegrisanih sunarodnika/ca. Koliko njih ne zna da postoji sistematska diskriminacija i koje su njene karakteristike i koliko je rad na poboljšanju položaja romske populacije potreban.

 

Unapred se izvinjavam ukoliko su shvatanja koja imam nedovoljno potkrepljena tačnim podacima. Moji pokušaju da dođem do više podataka o pitanju romskog feminizma nije se pokazao preterano uspešnim, pa pišem iz svog svakodnevnog iskustva i bitnog iskustva stečenog na seminaru Letnja feministička škola, Ženskog prostora iz Niša. Sve ovo su neki problemi koje samo naslućujem i o kojima ne znam dovoljno. Tek ulazim u ovu problematiku I pored mnogih pitanja, sa entuzijazmom. Volela bih da upoznam probleme koji postoje u radu na ovom pitanju i što više ljudi koji na njemu rade, a koji su spremni ne samo da menjaju sredinu već i sebe.  

 

 

One Response to “romski feminizam?”

  1. usernameka Says:

    ovaj tekst pisan je dosta davno…ali ono što i dalje ostaje je utisak skrivanja informacija u RNVO. Ima to veze sa romskim identitetom, ali i sa nekom širom pričom o posedovanju inforamcija i moći….posebno je mislim jer romska populacija ima generalno manje sredstava da dođe do moći i onda se, kada se jednom dođe do kakve takve pozicije moći ta moć teško deli….ne znamo kako da se snađemo u poziciji moći….takav je moj utisak…uvek ima izuzetaka…no to je moj utisak….


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s