Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Treća smena June 3, 2017

Dodje tako vreme za siromašne žene da odrastu i shvate da im neki izbori suštinski nikada neće biti dostupni; da neki tip života koji bi volele, koji im možda deluje kao normalan, sačinjen, valjda, od mnogo delova svih medijskih sadržaja koje su konzumirale, i verovatno slika iz života nekih drugih žena koje znaju, a koje su imale više životnih šansi, njima nikad nije ni bio predvidjen.

****

 

Nije tako ni mlada. Tek kasnije vidim. Sela je naspram mene. Nije ružna. Lepu gustu talasatu kosu skupila je u rep. Plavičasta, pravilnih crta simetričnog lica. Nije neka posebna lepota, al nije ružna. Skromno je obučena. Običnu majcu nosi, pomalo infantilnu, nebrendirane farmerke i neke dosta bezukusno dizajnirane patike. Obična je. Obično telo. Pomalo neproporcionalno, pomalo gojazno. Priliči klasi. Ima tu negde, cenim, blizu trideset, mada nikad ne znaš. Siromaštvo stari i poružnjuje. I dalje priča preko telefona. Evo, sad je prekinula. Nije spremna. Nije. Deluje umorno. Ozbiljan izraz lica dok gleda kroz prozor, zabrinutost. Deluje usamljeno u svojoj odluci i stvarno. Poznat mi je taj izraz. Gledam ga u poslednje vreme u ogledalu, iako, kad vidim sebe, i dalje ne verujem da je stvarno. I dalje nisam u svom životu. Plaćam za to. A prolazi vreme. Ističe.

Nisam je videla prvo. Iza mene je stajala i objašnjavala preko telefona nekome, pretpostavljam prijateljici. Dečko je počeo da radi treću smenu sa vremena na vreme i ne dopada mu se što se ne vidjaju više često. Voleo bi da se ona preseli kod njega. A on živi sa majkom. Rekla mu je da će razmisliti. Ali, pre nego što je to rekla, neoprezno je prokomentarisala nešto u negativnom smislu, nisam tačno čula šta. Kaje se što se tako izlanula, iako čujem u glasu da nalazi opradanje za to. Iako veoma pitomo, ona ne odustaje od sebe, mada oseća krivicu. U suštini, vrlo joj je jasno da ona ne želi da živi u tudjem stanu i sa njegovom majkom. Htela je to ona odmah da mu kaže, ali nije mogla. Razumljivo je. Nisu ljudi tako lako spremni da se iznenada odreknu bliskosti, naročito ne oni bez mnogo mogućnosti u životu. Rekla je da će razmisliti. Nije spremna. Vidi se da nije spremna na takav korak pod tim uslovima. Kazala je prijateljici preko telefona da to nije njen stan i da nikad neće biti. Da će njegova majka uvek biti njegova, a ne njena. Možda nikad nije učila porodičnu psihologiju, ili o porodici generalno, niti se bavila položajem žena, i možda ne anticipira na koje načine i koliko bi mogla da bude povredjena, ali jasno predoseća problematičnost ovakve trijade i vlastitu nezavidnu poziciju moći u njoj.

Kaže da će mu reći i to da ne bi da živi sa njegovom majkom, ali deluje nesigurno. Veruje da bi trebalo da bude iskrena i prema sebi i prema njemu, ali strahuje da time ugrožava taj odnos. Zato ima potrebu da opravda svoju odluku i drugim argumentima. Nema dovoljno prostora, i još nešto, što nisam čula. Drugarice kojima se obratila za savet su joj rekle, zanimljivo, da razmisli. Da, „ako nije to, onda je nešto drugo. Tako je to u životu“. Deluje povredjeno kad govori o tome što su joj one rekle. Sa porazom u glasu, ipak, ona uvažava ovaj argument, smatra da su joj rekle neku neminovnu životnu istinu sa kojom se svaka u tišini suočava, razbijenih iluzija i neizgovorenih očekivanja da se tako nešto njima neće dogoditi. Dodje tako vreme za siromašne žene da odrastu i shvate da im neki izbori suštinski nikada neće biti dostupni; da neki tip života koji bi volele, koji im možda deluje kao normalan, sačinjen, valjda, od mnogo delova svih medijskih sadržaja koje su konzumirale, i verovatno slika iz života nekih drugih žena koje znaju, a koje su imale više životnih šansi, njima nikad nije ni bio predvidjen.

Svejedno, od kada je rekla dečku da će mu odgovoriti kad se vide, on se udaljio. Kaže – nema ga nigde. Zabrinuta je. Ne bi da živi pod tim uslovima sa njim, ali i pre nego što mu je to rekla, njena prva reakcija je promenila odnos. Da li je sve upropastila? Nije lako naći nekog danas. Zabrinuta je i deluje poraženo dok gleda kroz prozor. Ne znam šta je bilo na kraju. Volela bih da sam joj nešto rekla. Da sam joj nekako pomogla. Delovala je kao da joj je potrebno da je neko još jednom uveri da nije vreme još došlo da odustane od sebe i počne sa ovakvim kompromisima. Ali nisam. Možda stvarno neće imati drugih mogućnosti. Ko sam ja da je uveravam da zaslužuje bolje, bez ikakve sigurnosti da to bolje ikada može dobiti. Gledala sam kroz prozor i pitala se već pomalo gladna, kako je to izlaziti i jesti na mestima za koja nemam novca. Moja druga prijateljica kojoj je vrlo stalo da ima partnera, nešto starija od ove devojke, i koja je sama počela da radi treće smene u call centru, se na kraju rastala od dečka. Veći je strah od neizvesnosti zaposlenja od neizvesnosti partnerskog odnosa. Tako, u rezignaciji i osećaju usamljenosti, gledam kroz prozor grad koji mi u toliko svojih delova nije dostupan, koji mi kao ćerki Romkinje čistačice nikad nije ni bio predvidjen kao dostupan. U danu pritisnutom majskom vrućinom, zagušljivim autobusom punim ljudi bez stvarnih izbora putujem u predgradje, koje isto tako teško nazivam domom, dok mislim o vremenu, o tome kako prolazi život divljački i grubo definisan klasom i trećom smenom. Nedovršena skica modernističke arhitekture.

 

*tekst nije odgovarao portebama i konceptu portala Proletter te se nalazi “ekskluzivno” samo na ovoj adresi na netu, što je jedino “ekskluzivno” što mogu da ponudim kritičarskom buržoaskom duhu srpskog kulturnog prostora koji živi u proliferaciji skoro isključivo online, skoro uvek u preforsiranom nastojanju da imitira “naučnu objektivnost” u svom naratorskom, znalačkom govoru o trećim licima, i u potrebi za jasnim granicama i formama kritičarskim.