Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Žensko ili svinjsko, meso je meso January 23, 2018

Mi smo ljudi zaista jebeno konfuzna bića. Po sebi, kao neko bi rekao “najnaprednija” vrsta koja jedina poseduje sposobnost govora i visokog nivoa konceptualnog saznavanja, mi smo izuzetno sposobni da živimo u potpunom konceptualnom haosu, da budemo nesposobni da izvlačimo prvostepene ili drugostepene dosta jednostavne zaključke iz onog čega se držimo. U tom smislu smo nekako očajnički ograničeni. To je zapravo veoma veliki trud kad uskladimo makar neke naše koncepcije i stavove, naročito kad je pitanju uskladjivanje sa našom praksom. Valjda su zato ljudi od integriteta postali vrednost, jer su retki.

Mnogo je teže da čovek misli o svojim stavovima, vrednostima, konceptima i još da ih uskladjuje u osiromašenom društvu bez mnogo prilika da se dodje do informacija, bez mnogo prostora da se misli, uskladjuje, kritikuje, da se čuju drugi, gde ga/je sve podstiče da to ne čini. Svejedno, jel, to nije dovoljan razlog da čovek odustane od tih pokušaja, ako uopšte i shvati da je to stvar pokušavanja.

Bahatost nije samo fizička, nego je i mentalna. Pa tako epistemička vrlina je da mislite, bolje, da promišljate. To znači da je to napor, da je to trening. To je stečena veština koja pokazuje da je vaš proces mišljenja prošao kroz neku disciplinu, bilo da je ona došla spolja, ili ste je praktikovali nad sobom. Odmah se naježe feministički umovi na reč disciplina. Odmah je to moć i politika i dominacija i tehnologija vladanja.

Zanimljivo je da feministički umovi imaju jednu posebnu vrstu discipline koju vežbaju, a ona je uvek vezana za nekoliko kategorija kao što su rod, pol, seksualnost, redje klasa, nacija, rasa. I sve je to u redu, ali kako je naš um toliko sposoban da trpi inkonzistencije, mi retko kad vidimo kako se naša feministička mišljenja i naša praksa ne slažu sa onim što je feminističko mišljenje i praksa. Najveći stepen nesposobnosti da prepoznamo naše pristrasnosti je prisutan kad mislimo o sebi. Toliko ima urnebesnih pristrasnosti koje su samo-motivisane, da je to sprdnja da mi uopšte mislimo da možemo da zastupamo neke stavove bez pristrasnosti, koja je pri tom nama samima još i nevidljiva. Nije to ništa nepoznato ljudima kako u nauci, tako i onima koji se njome ne bave. Kako je to nekakav globalni fenomen, možda je najbolje da čovek prihvati sebe kao nekog ko će imati svoje pristrasnosti, pa da razmišlja i na koji način bi bilo dobro snalaziti se u svetu sa više samosvesti i samokritike.

Ono što je zanimljivo u kontekstu socijalnih pokreta je kako ljudi koji učestvuju u tim pokretima imaju više prilike da misle o stvarima kritički. Oni isto tako vide sebe obično kao ljude posvećene pravdi, jednakosti, solidarnosti, zaštiti bespomoćnih i slično. I to je ono za šta se zalažu i u šta se ulažu. No, oni su i dalje ljudi, u ovom slučaju sa snažnim motivom da ne vide svoje nepravde, i kako ne tretiraju jednako i kako su nesolidarni, kako ne da ne štite bespomoćne, nego ih rado i jedu.

Tako na primer uzmimo feminizam i pitanje životinjskih prava. U Srbiji veoma mali broj aktivista i aktivistkinja ne jede meso. Zapravo, često čitam o tome kako su jeli ćevape, sarme i slanine, i gledam fotografije hrane na njihovim tanjirima. I fakat je tu na njihovom tanjiru parče neke životinje koja je umrla, a oni uživaju u ukusu, i hvale se na društvenim mrežama.  I moji prijatelji i prijateljice jedu životinje. Ok. I ja sam jela do skoro.

Kažem, kad živiš u jednom društvu koje je zasnovano na životinjskoj smrti, veoma je teško da izbegneš taj normalizovani odnos prema ubijanju životnja zarad njihovog mesa i zarad tvoje preferencije ukusa njihovog mesa. Jednog dana odeš na selo, igraš se sa životinjama, maziš ih, a onda za ručak baba zaklala kokošku, ili deda zaklao prase i svi lepo ručamo. I to je normalno, mi gradimo naše porodične veze za tim ručkom preko tela tih životinja, žrtvi. To je normalno. Plus da nikad ne bi jeli meso psa kog vodimo u šetnju.

Zapravo, ne moraš ti ni da vidiš tu životinju, možeš da kupiš parče mesa u Maxiju ili kod Matijevića. Kad vidiš onako parče, nema oči, nema kopita, ne diše, ne vrišti, ne krvari. Samo parče mesa. Napraviš sebi piletinu sa krompirom i odeš na feministički marš, recimo. Ili odeš na marš, pa svi zajedno na ćevape. I to je normalno. Ukusni su ćevapi.

I tako, iako znaš da ćevapi ne rastu na drveću, ta smrt živog bića koje je neko zgrabio, odvukao na neki beton, bacio na pod, pritiskao mu glavu kolenom, dok je ono sa očima koje iskaču iz lobanje vrištalo i batrgalo se, i kome je neko zabo nož u grkljan, iz kog je, dok je ono i dalje pod naletom hormona stresa i svesno da umire groktalo i vrištalo i batrgalo se, liptala krv, dok je drugo živo biće koje će biti ubijeno na isti način slušalo i gledalo sve to, ostaje negde ispod nivoa naše svesti. Ukusna su rebarca.

Sećam se tako je moj deda klao svinju sa još jednim muškarcem koji je držao noge svinji  koja se trzala  snažno. Nije to bilo u selu, nego u Beogradu. Onda, kad se umirila, probili su joj cevanice i zakačiji je kukama na onu penjalicu što stoji u parku za decu, dok joj se krv sllivala niz grlo u plastičnu kofu. Rasporilu su je i počeli da vade šta sve ima unutra. Normalno je bilo da vidimo te ruke kako se zabadaju u svinjsku utrobu i vade njene organe.

 

Neki misle da je ok ubiti je ako si je odgajio. Poznato??

Neki misle da je ok ubiti je ako si je odgajio. Poznato?

Svakako, banalno je reći, ali nije svinja htela da mre. I mora da baš boli kad ti se nož zabode u grkljan. I mora da je jeziv stres za živo biće da je svesno da umire. Svejedno, mi deca smo prisustvovali ovim scenama redovno. Jednom su tako klali jagnje. Jako je umiljato bilo, išlo je za nama, valjda jel mu nije bilo majke tu. I tanke nožice je imalo. Taj zvuk koje je ono proizvodilo kad su ga zaklali je bio nešto veoma čudnovato. Ono je pokušalo da se otme, da pobegne, ali su ga muškarci zgrabili i čvrsto ga držali. Uvek sam primećivala kako su velike njihove šake na tim telima. Vrištalo je baš čudnovato. Neke moje rodjake nisu mogle to da slušaju i napuštale su dvorište. Ja nisam nikad. Uvek sam ih gledala u oči nekako više u nekom transu. I nikad nisam uspela da uhvatim taj trenutak u njihovim očima kad umru. Jedino po tome kako im se telo opusti i počne povremeno samo da se trza sam znala da je njihov život završen. Ne znam koliko sam puta gledala i posle jela njihovo meso. Ukusna je jagnjetina. Ja sam najviše volela da jedem rebarca iz nekog razloga. I nožice. Krckavo je. I sad mislim da volim taj ukus.

Vrlo je teško da misliš o tim slikama kao o nečemu čudnom. Pa šta sad zaklali svinju. Milioni svinja se kolju. I tako nema puno prilika da misliš o životinjskoj patnji i smrti u našem društvu. Ima nešto više prilika da misliš o patnji žena. O tome kako je svaka treća zlostavljana, trpela nasilje, trpela neželjene ruke na svom telu i čije je telo nasilno manipulisano i povredjivano.

Ima prilike da misliš  o tome kako je neko zgrabio neku devojčicu za njene tanke noge, odvukao je na neki beton, prikovao je svojim telom, zabadao svoj kurac u nju dok su njene oči bile širom otvorene, a ona možda vrištala, možda se batrgala, a možda joj se telo koje drže te ogromne i teške ruke preplavljeno hormonima stresa samo umireno trzalo dok je on svršavao, a ona ležala raščerečenih nogu, kao mrtva, kao mrtva svinja okačena o penjalicu. I to je normalno u mnogo kultura. Na kraju krajeva, žensko ili svinjsko, meso je meso.

Da li je isto jesti ćevape i silovati devojčice i dečake i odrasle žene. Ne, nije. Da li smo u našem društvu naučili i naučile da je normalno jesti meso potpuno bespomoćnih, nasilnički povredjivanih i ubijenih životinja koje pate i ne žele da umru? Jesmo. Da li smo naučili da je normalno koristiti meso devojčica, dečaka i odraslih žena koje ne žele da ih jebu, za jebanje? Jesmo, pardon, nismo. Ne, nije isto jesti ćevape i silovati. A da li ima nešto što je jezivo isto, a o čemu nema prostora da se misli ni medju onima koje vole da misle o sebi kao o zaštitnicama i zaštitnicima bespomoćnih i ljubiteljima životinja, pa, fakat, ima.

Naštelovale smo se da slušamo patnje žena. Postoji hermeneutički bazen iz koga mi sada možemo da vadimo naša suptilna razumevanja onog što bi mogla preživeti jedna žena, čak i bez da muškarac stavi prst na nju. Postoji li ta mogućnost da se naštelujemo da slušamo i patnje onih koji ne govore, ne mogu da govore, i nikada neće moći da govore? Da li je uopšte govor jedino bitan?