Jelena Savic

I am a fuckn artist!

Ne možeš da letiš tuđim krilima June 5, 2012

 Ne znam koji je kurac sa ljudima, posebno sa nekim muškarcima. Iz nekog razloga očekuju da imaju pravo da me pozovu I da misle kako je meni stalo do toga šta je njima bitno, iako nikada nisu pokazali da je njima stalo do mene, čak iako su me svaki put kada sam im dopustila da mi priđu sjebali. Ja se držim pristojnosti iz nekog razloga sa tim ljudima, ne želim da vide da mi je uopšte stalo, dodje mi da im kažem , a od kad je to kao meni bitno šta je tebi bitno. Kao, brate, jebe mi se za tebe i kako ti tripuješ. Pa se pitam- a što sam ja u odnosima sa takvim ljudima. Za koji mi kurac pa oni trebaju. I zgadim se sama sebi.

A zanimljivo je kako recimo to izgleda kada mislim o tome kao oni doživljavaj ljude. Kako doživljavaju  mene. Kao , ja uvek imam vremena za njih. Iako ja radim, treba da učim, treba da sredim kuću, treba da spremim ručak, treba da jedem, već sam nešto isplanirala…al ja sam spremna da za njih uvek nađem vremena.
Kao želim da budem u kontaktu sa njima, slušam ih, onda im iznosim svoja iskustva, svoje emocije, svoje želje, svoje mišljen

je. Imaju sve to na gotovo. I to radim unapred, čak I kad oni to ne rade, računam da oni to razumeju.  Trošim svoje vreme, svoje emocije.

 A oni steknu utisak da je to jefitna roba I prestanu da vrednuju . I onda misle da imaju prava na sve to.Da to nije poklon, nego da je to njihovo sledovanje. Da ja tu u stvari ne postojim autonomno. Da ja ne mogu drugačije nego da im to nudim. Da ću im sve dati samo ako traže. I ne samo to, nego I još pored toga, sve. I svoje telo ako treba. Da ako se njima odjednom desi da  im iz nekog krajnje providnog  instrumentalnog razloga treba odnos samonom onda misle da ja to, I ako vidim, nemam problem sa tim. Da mogu samo da požele I da ću ja biti sa njima u vezi, da ću im roditi I predati im dete ako treba.

Zanimljive postavke.

I onda mislim kako se ja držim pristojnosti. Uvek sam ljubazna. Čak I kada mi se ne viđa sa njima ja imam poriv da udovoljim njihovim potrebama, jer šta me košta samo da se vidim sa njima kad su me već pozvali, nisu bili bezobrazni da im spustim slušalicu. (Nisu bili bezobrazni?) Onda stanem pa mislim kako mi se ne viđa sa

njima, poučena iskustvom, znam kako će pokušavati da pređu moje granice. I imam problem da im to kažem da neću da se viđam sa njima.

Ili opet, ja njih zovem da se vidim sa njima, iz nekog razloga, računam ih kao neke prijatelje, još uvek u iluziji da oni nisu toliko loši, I da će me ovaj put možda poštovati , opet im dajem kredit. Ne znam koji je kurac samnom isto.

Mislim kako oni valjda imaju nešto što deluje vredno, neki socijalni status prijatelja, opšte kako je društveno važno da budeš prijateljica sa nekim I psihološki da nisi sama, da postoji neko kome je stalo do tebe.

Patetično.

I tako sad mislim kako ću da odjebem sve te ljude tako što ću da im I kažem šta mislim I kako mi do njih uopšte I nije stalo, da su mi bili potrebni iz nekog razloga koji više ne postoji.

Realno, hrane neku suludu ideju da nisam sama. Suočavanje sa samoćom je realno pakao. Ali to je kao kriza. Bude vrlo vrlo loše, psihički I fizički. Onda shvatim da vreme prolazi, da procesi teku, da se sakupljaju sudovi u sudoperi, da je sve oko mene prljavo, da moram da obavim neke poslove, da nisam umrla. Tako plačem I skupljam veš za pranje. Ribam kupatilo I ne vidim od suza. Pišem izveštaje na poslu I grcam. Ne mogu da spavam bez upaljenog svetla I uključenog Tva ili radija.  Postanem anksiozna kad treba da ostanem sama u kući, zovem ljude I jurim po tribinama I dešavanjima. Suzdržavam suze na putu do kuće I zagrcnem se kad zaključam vrata kad uđem u stan. Vrlo se uznemirim kad mi se ljudi ne javljaju, kad ne vidim barem jednu poruku. I vrlo smešno sa svima hoću da ulazim u konflikte. Kada se to ne desi, kada izostane ta komunikacija, onda mrzim ljude I shvatam kako je neki klinac mogao da baci bombu na svoje “drugare”.

I tako to traje neko vreme. Dok se ne izmorim, dok ne izgubim sposobnost da govorim. Onda ležim neko vreme i gušim se, osećam da se gušim.

Onda vidim da ne mogu više i prihvatim da sam sama.

Prihvatim na čudan ravnodušan način, uđem u sebe I smestim se tu. Onda mi to da neku čudnu energiju. Da budem spokojna, da odmerim, da se branim od divljačkih nasrtaja ljudi, posebno muškaraca sa njuhom za druge koji su u paničnoj potrebi kojom mogu da ih ucenjuju.

Onda im hladno kažem ,” ma da, važi, doći ću, čujemo se”….i nikad ih ne pozovem više I ne javljam se na njihove pozive.

Ili im kažem šta sve mislim o našem odnosu. Oni se najčešće ponašaju odbranaški, ili prosto manevrišu kako bi izbegli te teme, prave se blesavi, negiraju.

Onda oni dobijaju čudno mesto u mojoj glavi . Vidim kako su slabi, iako su oni videli koliko sam ja slaba, I to koristili, skoro uz prezir, kao da se pozicije moći preokreću, jer  ja sada radim nešto  za šta oni valjda nikada nemaju snage, I  što malo ljudi koje oni koriste realno radi.

Tu prestaje moje bavljenje njima. Nije mi ni bitno kako I šta imaju da kažu. Želim jedino da iznesem šta imam o tom odnosu I njima , imam utisak da više ne mogu da me povrede svojim ego tripom i svojim potrebama, jer  taj finalni ultimatum napuštanja je već preživljen I oni nemaju više nikakvo oružije u rukama, I oni to prepoznaju.

To ostavlja gorak ukus, to finalno suočavanje sa ljudima su

očenih sa svojim strahovima, kako su strašni I zli, onda pokazuju na šta su sve vreme bili spremni, a ja sam ih izabrala. Kakvo otvaranje dubokog klanca, zastrašujuće je stajati nad sobom tako sa svešću da si se sama dovela to tog mesta, da nema nikog sem tebe ko će ti reći da ne treba da ideš tuda.

I onda mislim o odnosima , da I kada ulazim u odnose nikad ne treba da u njih uđem jer želim da posedujem ljude, to što oni jesu, što oni imaju. Jer u suštini to je nemoguće. Ako je to osnova odnosa onda je on pogrešan jer se nužno završava neuspehom I mržnjom. Deljenje ne znači to, ja tebe I ti mene poseduješ.

Tako je to teško razumeti.

Možeš da poletiš jedino ako ti izrastu krila, ne možeš da letiš tuđim krilima. Niti možeš da nekome platiš za to. Ni svojim emocijama, svojim vremenom, svojim telom…ničim…Niti bilo ko , iako ti možda I obeća, to može da uradi za tebe.

Jedino što možeš je da gledaš kako da gajiš ta krila. A to znači da se suočiš sa samoćom I sa tim da za sebe moraš sve sama. Sve. Moraš da budeš svoja najbolja prijateljica, svoja učiteljica, nadzornica…I da je jedini način da to uradiš da slušaš sebe, da pričaš I da pokušaš da razumeš sebe, da budeš svoja partnerka I svoja vojska. Da veruješ da si ti ta koja će nešto učiniti za tebe, da nema ko drugi to da uradi.I da budeš svoja podrška kad treba nešto uraditi, da se neće pojaviti niko drugi da ti kaže šta i kako da radiš.Da stičeš poštovanje jedino kada sama sebe dovedeš na mesto koje želiš. Da ti to moraš, i da je to jedni način da vrednuješ sebe i svoj život, svoje vreme, svoje sve, da je to jedini način da vrednuješ sebe i da te drugi vrednuju. Da se brineš o sebi, da preuzmeš inicijativu i odgovornost za sebe u svakoj oblasti života, kao kada bi to radila za svoje dete recimo.

Valjda jedino onda možeš da gradiš autentične odnose, prijateljstva I partnerstva, bez prinude.

Advertisements
 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s