Usernameka's Blog

bedno pisakralo!hahahhaaahahahah

I naših seminara nasušnih daj nam danas November 2, 2014

Već neko duže vreme ne učestvujem na seminarima, delom zato što sam godinu dana provela vam zemlje, delom zato što sam sa 3o-i-kusur godina “shvatila” da nemam diplomu, da sam pet godina provela radeći adminsitrativni posao na dnu lestvice romskih politika koji je faktički mogao da radi bilo ko i bez diplome, da pri tom nisam stekla nikakve veštine do administrativnih, da sam upoznala ljude koji rade u ovoj oblasti romskih politika, sa kojima sam shvatila da imam vrlo malo zajedničkog i sa kojima nisam uspostavila nikakve socijalne kontakte i nisam uspela da izgradim svoj “socijalni kapital”, zapravo sam uspela da se pozicioniram nigde, sa više ljudi koji me prepoznaju kao osobu sa kojom ne žele da rade jer stalno nešto “zanovetam i kritikujem”, i da je ono što sam imala od tog posla to što sam putovala, mogla sebi da platim stan u centru, da odem na more, upoznam po neku ok osobu i da ga navedem kao stavku u CV-ju. Naravno, kada prestanete da radite u NVO sve to vrlo lako se pretvori u jednu sobu na kraju Beograda i 200 dinara dnevno, previše godina za mesečnu BusfckinPlus karticu (ne da imam od čega da je platim, nit da bih bila srećna da je plaćam, ali bi me sačuvalo od stresa napujdanih ludaka kontrolora koji mi skraćuju život) i završenu srednju školu sa kojom teško da mogu da nađem bilo kakav posao( ne da ga ima i za ostale sa fakultetom). Ali, hej, naučila sam na poslu neke stvari o tome kako se “radi pod pritiskom”, vrlo cenjena veština za poslodavce. Sad i to mogu da stavim u CV.

Dok sam bila mlađa išla sam na seminare koji su se ticali ženskih prava, romskih prava, išla sam na tribine i javna predavanja, izložbe i pratila sve one stvari koje mi je moj privilegovani položaj Romkinje koja studira, živi i na kraju radi u Beogradu. ( Danas je to što se dešava po Bgu toliko sranje po meni da posle nekoliko pokušaja i izlazaka sa dešavanja više ni na to ne idem). Dakle, ti seminari su trajali od dva do deset, čak petnaest dana. Seminari su uglavnom forma koja omogućava da se izolujete od svakodnevnog života i pretpostavlja se da to doprinosi procesu učenja za koji se pretpostavlja da se dešava na seminarima. Seminari na koje sam ja rado išla skoro nikada nisu podrazumevali predavanja. Uglavnom su se radile radionice i podrazumevao se grupni rad, iskustveno učenje, najčešće dve osobe koje vode ceo proces. I sama sam prošla kroz neke programe za držanje radionica, a moje obrazovanje na katedri za andragogiju dosta mi je pomoglo da razumem proces učenja i obrazovne oblike, didaktiku.I na kraju volim da učestvujem i da držim seminare.

FEMINIZAM

Moje iskustvo sa seminarima počelo je prvo sa feministkinjama, one su verovale u alternativne modele učenja i življenja i uglavnom je bilo izuzetno osnažujuće, posle tih seminara stvari su imale drugačiji smisao i bila sam podstaknuta da nastavim da se bavim temama o kojima smo govorile, uglavnom govorile, pošto su učesnice najčešće žena na tim seminarima. Oni su se održavali u prostorima nekih organizacija ili ređe po hotelima, kojih se ja realno ni ne sećam. Vrlo retko se enterijer tih hotela isticao. Hrana je obično bila bezveze. Svejedno, mislim da činjenica da putujete, boravite u hotelu jeste privilegija, posebno za nekog ko ne bi mogao sam ili sama da plati tako nešto, ma kako hotel ne bio ekskluzivan.

Posle nekog vremena prestala sam da se prijavljujem na seminare sa temom ženskih prava i feminizma. Jedan razlog je što sam shvatila da mi ne trebaju više toliko radionice osnaživanja, videla sam i da se prestaje sa tim osnaživanjem i da se više rade neke drug stvari koje se tiču generalno rodnih uloga,pa neke teorijske priče i ljudska prava, da mi postaje dosadno, sve teme su mi bile uglavnom poznate , a nije se išlo preterano u dubinu, i nisam imala želju da se bavim femnističkim politikama kroz ljudskih prava i da ulazim toliko u javne politike. Ne da se ne nauči od novih ljudi nešto novo, nego prosto, omrazenim ekonomskim rečnikom rečeno, ta računica je meni bila nekako neisplativa. Počele su da me intresuju i neke druge stvari, malo me je gušio pristup gledanja svega isključivo kroz feminizam.Još jedna stvar je to što je počela da se pojavljuje starosna granica, a ja sam već iskakala iz tih okvira, pa sam tako prestala da idem na seminare tog tipa.

ROMSKE POLITIKE

Tek kasnije sam krenula na neke seminare koji se tiču ljudskih prava, javnih politika, položaja Roma. Ti seminari su mi u sećanju kao neka lepa iskustva susreta sa drugim romskim studentima, za koje nisam ni znala da postoje. Uglavom nije bilo radionica osnaživanja tu, češće se radilo na programima koji su se ticali ljudskih prava, položaja Roma, diskriminacije. Upoznala sam neke ljude koji su tada bili aktivni u romskom nevladinom sektoru, koji su već imali ili započinjali rad u svojim organizacijama. Uglavnom, nisam išla na puno ovih seminara, neki od njih su bili posvećeni Romkinjama, uglavnom su okupljali studente i studentkinje. Bilo je seminara koji su se ticali javnih politika u vezi sa Romima, tada sam bila studentkinja i nisam išla na te seminare uglavnom. U svakom slučaju na ovim seminarima bilo je dobro što smo se, kao i na onim feministčkim, sretali sa poznatim ljudima, prolazili zajedno kroz neke teme pretpostavljam.Ali fakat ,to jesmo bili isti ljudi. Predavača i sadržaja se ne sećam. Uglavnom su to bile osobe koji nisu Romi. Ovi seminari održavali su se, takođe, van većih centara, ali u boljim hotelima od onih u kojima su se održavale neke prve feminističke radionice.

Išla sam na razne događaje koji se tiču Roma, konferencije recimo. Tu se se najčešće pojavljivali stariji romski lideri i uvek isti, isto tako, češće kao učesnici nego kao govorinici. Žena skoro nikad nije bilo među govornicima. I pričali su neke priče o obrazovanju, zapošljavanju, stanovanju, zdravlju, Dekadi Roma, i diskriminaciji. Generalno ti govori neromskih govornika su mi isparili iz sećanja, ostala mi je slika nekih belih, rezervisanih ljudi, koji govore o tome šta je urađeno i kako postoji uspešna saradnja i kao se radi na saradnji, dok su mi govori romskih lidera ostali u sećanju kao dosta neartikulisani, nejasni, uz pominjanje nekih opšta mesta, uz obavezno navođenje nekih pojedinačnih primeri uz dosta emocija i nekakvog humora, ironije, sarkazma koji mi se činio prilično banalnim i obavezno pominjanje nekih zloupotreba položaja i sredstava od strane drugih Roma. Videlo se da ljudi nemaju ni dovoljno obrazovanja ni političkog iskustva po meni.

I banalno, ostali su mi u sećanju putni troškovi. Redovi u isplaćivanju putnih troškova, žagor i neke frustracije ljudi oko isplate putnih troškova. Ostala mi je u sećanju posebno OEBS-ova dnevnica za učesnice sa jednog jedinog njihovog seminara na koji sam otišla i koji se ticao osnaživanja romskih ženskih organizacija, i na koji sam više pozvana kao nekakva gošća govornica, pošto nisam svakako mogla biti govornica, i na koji sam , bar je moj utisak sada, pozvana više, i između ostalog, jer je neko mislio da mi treba pomoć, tj. pare u tom momentu i predložio nekome ko je tamo radio da učestvujem. I da dodam, posle kog sam se osećala kupljeno. Obično su tu na ovim dešavanjima bili obilni ručkovi, bilo u hotelima, bilo da je to bio naručeni ketering. Ostalo mi je u sećanju na kraju da je ugodno u tim hotelima ili nekakvim konferencijskim salama i da se dobro jede na tim događajima i da kvalitet predavanja i diskusija često ne obećava.

Bilo je i onih programa koji su trajali dugo, pa se recimo išlo na jedan seminar od dva-tri dana svaki mesec ili svaki drugi, ne sećam se.Taj na koji sam išla pravljen je sa ciljem formiranja -romske elite-sa idejom da ona nešto ima preduzeti u kontekstu reprezentativne demokratije sa idejom da se prati grasroots organizovanje ja mislim. I taj seminar radio je BOŠ, opšte poznat po svojim kvalitetnim programima političke edukacije kroz koji je prosao valjda svaki od vrle političke omladine  koji drzi do sebe. Na koje, avaj,verovatno u svojoj istoriji nisu primili neke Rome, pošto , jel , kad radite test inteligencije ili pak test opšte informisanosti,opšte poznat po tome da meri vaš socijalni kapital, specijalno napravljen za potrebe BOš-a , pretpostavljam u saradnji sa profesorima sa Filozofskog, to nije kriterijum. Neko je morao da plati da bi neki Romi mogli da pristupe tom znanju, tako generacijski dostupnom studentima drugih nacionalnosti.

Uglavnom u sećanju mi je ostao osećaj nedobrodošlice u BOŠ-ovim prostorijama, rasprave sa njihovim osobljem, hoteli u kojima su se održavali seminari su bili uglavnom dobri koliko se sećam, generalno mislim da su to bili skupi seminari. Predavanja su mi bila značajna, naučila sam dosta, i prvi put videla da neko ko plaća te seminare ima intres da ozbiljno prati napredak u grupi posle tih predavanja i da nešto u stvari očekuje od učesika i učesnica, ali mi je ostao gorak ukus sa tih predavanja zbog čestih izjava predavača iz kojih se videlo da koriste pozicije moći, najčešće profesora nekih fakulteta, njihovog grubog odnosa prema učesnicima. Takođe, sećam se neuspelih interakacija romskih studenata, od kojih se očekivalo da će proizvesti neke promene (shvatilo se da se samo ide po seminarima, a ništa ne radi), propale pokušaje zajedničkog rada, nakon čega sam došla do zaključka da su partikularni intresi studenata i studentkinja, koji su svi mahom bili već društveno angažovani, ako tako može da se kaže, suviše jaki, iako ih ima izuzetno malo, da ne postoji dovoljan motiv za zajednički rad. Nisu se nalazili ljudi u idejama grassroots akcija, mislim da je i to bilo suviše nekako daleko, a razne druge stvari, poput brige za lični intres, pa i prost egzistencijalni intres, mnogo su realnije.

Generalno, bilo je “oskudnijih” seminara koji su trebali da podignu kapacitete romskih nevladinih organizacija, pretpostavljalo se da će doći neki ljudi koji vode organizacije. Recimo neki su održavani u Medija centru. Na te seminare uglavnom su predstavnici organizacija slali “svoje ljude”, uglavnom mlađe ili žene, koji ne donose odluke, u sećanju mi je ostao bled predavački rad, opet uglavnom ljudi koji nisu Romi, i još sumornija atmosfera bez kvalitetnih diskusija. Kao prećutni dogovor učesnika i predavača, ni jedni ni drugi ne žele da pritiskaju, postavljaju neka kritička pitanja. Pregura se dan. Nije uvek tako, nekada je bilo ljudi koji su pokazivali da slušaju i postavljala su se pitanja, ali je moj opšti utisak da je to više izuzetak nego pravilo.

Bilo je nekih glupačkih , ako ta reč uopšte postoji, seminara nekih omladinskih i neromskih organizacija koje su se bavile diskriminacijom, između ostalog diskriminacijom prema Romima, uglavnom sa pričom o inkluziji. Bili su vrlo dosadni, i te omladinske nekompetencije i nonšalantnosti u pristupu multikulturalizmu sam zaobilazila.

I tako, prestala sam da se prijavljujem i odlazim na ove seminare.Oni su sigurno imali neki pozitivan uticaj na romski pokret, mada nisam sigurna ko čini taj pokret, više mislim na romske nevladine organizacije kad to kažem. Generalno verujem da danas organizacije koje postoje već dugo jesu podigle svoje kapacitete. Neki ljudi koji ih vode uglavnom su se usavršili u onome što rade, sa njima i neki ljudi sa kojima rade. Pretpostavljam da je to kako se radilo bilo jedino moguće. Ja sam, na kraju, produkt tih edukacija, između ostalog, na sreću, ne samo tih.

Poslednji put kada sam razgovarala sa nekim studentkinjama koje sam zvala na seminar koji sam ja organizovala i koji se ticao političke edukacije i levih perspektiva pitale su me da li je obavezno i da li će dobiti dnevnicu. Nemaju one vremena ako ne mogu da zarade i ako ne moraju, tj. ako to nije povezano sa njihovom stipendijom. Tema i sadržaj su nekako prestali da budu važni za neke romske studentkinje i studente, posebno za one iz Beograda, ako su i bili važni…

Ne da su svi romski studenti i studentkinje sa ovim stavom, neki su prošli seminare koji su ih dovoljno motivisali da se udruže , da se pokrenu i urade nešto na lokalu, ima takvih akcija od skoro u Novom Sadu, Nišu, pa i Kragujevcu, a opet, ne smatram da oni imaju neke ideje koje su alternativa priči o ljudskim pravima, ali sama činjenica da su bili spremni da nešto urade u opštem stanju demotivisanosti za bavljenje položajem drugih jeste značajno. Ovi seminari su opet organizovani od romske studentske organizacije u kojoj su ljudi svesni levih alternativa, iako novac dolazi od istih onih koji su finansirali najveći broj ovih drugih seminara koje sam pomenula.

LEVE ROMSKE POLITIKE

Danas postoje kakve takve leve alternative ovoj koja se smatra ljudskopravaškom. Smatra se često da se sa leve pozicije šire obuhvataju problemi marginalizovanih i ugroženih grupa, sistemski, strukturalno, štagod, da se prevazilaze separatizmi u borbi i da se podstiče solidarnost i pre svega kritička orijentacija. Smatra se da su priče o ljudskim pravima povezane sa kapitalizmom, a dok se priča o ljudskim pravima možete da sedite u skupim hotelima, banjate se u spa centrima, slušate neke opšte priče dok se od vas ne zahteva ništa, plus dobijete i neke pare što ste “učestvovali”, steknete neke kontakte i slično, upišete to sve u CV kao dokaz vaše “romskosti” i “angažovanja”.

Cilj ovog teksta nije da potvrdi priču o besmislenosti nevladinih organizacija, čime bi se diskreditovao ovaj sektor i njegova važnost i doprinos u društvu, što je priča iz devedestih koja se nastavlja. Danas nevladin sektor ima velikih problema koliko shvatam zbog “demokratske” vlasti, povlačenja donatora, i centralizacije distribucije postojećih EU fondova u rukama države i u slučaju manjinskih grupa Nacionalnih saveta, čije su monopolizacija i politizacija posebna priča.

Ukoliko su se neke stvari pomerile na bolje za romsku populaciju mislim da su se uglavnom desile jer ih je gurao nevladin sektor, i mislim da to treba da se uvaži kad se kritikuje ovaj ljudskopravaški pristup. Nije bilo nikog drugog da to radi. Koliko su te promene sada značajne može da se problematizuje. Ovih dana se govori o tome da su pomaci izuzetno mali i svi se valjda čudimo šta se to desilo u toj Dekadi, prebacuje se odgovornost na ove i one, a u političarenju za izbore za Nacionalni savet posebno su kandidati bili voljni da nabroje šta sve nije urađeno i ko je kriv. Dakle, isti oni ljudi koji zauzimaju pozicije tokom ovih deset godina i čija lica su neprestano bila prisutna na ovim konferencijama, seminarima, okruglim stolovima i sličnom.

Tužno mi je da su ti ljudi formirali politike i da ne postoje drugi , bolji koji se kandiduju za te izbore. Posle nastupa u Medija centru koji može da se vidi na njihovom yutube kanalu, mene je bilo sramota. I tužno mi je, ne mogu da verujem da je to maksimum do kog se osnažio romski pokret, da ne postoji niko drugi ko bi mogao da predstavlja Rome. Ne da mi je manjinska reprezentativna demokratija uverljiva priča, teško je poverovati da bi bilo ko u zemlji u kojoj je sve pitanje stranačke pripadnosti valjda ostao depolitizovan, nekooptiran, nezavisan, sa javnim intresom kao prvom motivacijom, sve i da je ima pre ulaska u to telo.

E sad, sećajući se svega ovoga, nakon seminara koji treba da se bavi povezivanjem romskih politka i levih ideja, ja se pitam hoće li se levica pretvoriti u još jednog generatora “mesta za odmor” i pitam se gde je kritička misao tako pretpostavljena levoj perspektivi. Slušala sam predavače Rome, uglavnom opet muškarce, koji pričaju svoje ustaljene priče bez preteranog smisla,dok dele opšepoznate činjenice o stanju romske populacije, koju svi ti ljudi suviše dobro znaju, verovatno i bolje od tih što govore. Slušala sam neke normativne parole ovih ljudi o jedinstvu Roma i savete da “Romi iznesu svoj glas”, dok se o odnosima sa neromskim stanovništvom govorilo na jedan čudno bahat i nacionalistički način, uz pominjanje i romske države, što je u stvari na moj zahtev za pojašnjenjem kasnije interpretirano kao “filozofski način mišljenja, misaoni eksperiment” sa valjda ubogim podtekstom o mojoj, i valjda još nekih drugih učesnika, nesposobnosti da mislimo “filozofski”, dok se grubo samopromovišu ovi ljudi.

Bez ideje da bi eventualno trebali da kažu više o mehanizmima ako su već bili uspešni, bez ideje da bi trebalo da se osvrnu na politiku svog rada, ako je već relevantan, na ekonomsku stranu priče, da bi eventualno trebali da dekonstruišu postojeće strukture u okviru kojih rade sa levih pozicija, ako su u stanju, dok besomučno čitaju svoje radove, koje vidljivo niko ne prati i svima je dosadno, na koje svi učesnici, uglavnom Romi i Romkinje, opet sa istih onih seminara od pre deset godina, sede i slušaju, bez komentara, isključeni samo preživaljvaju dan, između ostalog i studenti i studentkinje, ili opet komentarišu tako što ne postavljaju pitanja nego drže svoje monologe i govore u parolama i normativima za koje smo nakon deset godina tako očigledno svesni da nemaju nikakvu snagu, ja se pitam gde je levica u svemu tome.

Pretpostavka je da organizatori, svesniji politike odnosa Romi-drugi, pokušavaju valjda da ostanu neutralni, a sa druge strane učesnici sede, svesni baljezgarija i vlastite dosade i gubljenja vremena isto tako “neutralni” iz nekog razloga, ne znam tačno iz kog, posle svih deset godina rada na osnaživanju i treninga o asertivnosti i organizaciji vremena i bogtepita kolikom broju semnara o pravima Roma i vlastitog rada na kraju na tim pitanjima! I svima je ok. Preživi se dan.Predavači dobiju honorar, učesnici besplatan boravak u Bgu, hranu , piće, rade se projekti.

Na kraju u razgovoru od jednog učesnika čujem da je naravno svestan da su to budalaštine, ali mi se kaže da sam radikalna zbog mojih očekivanja i postavljanja zahteva ljudima koji govore da pojasne o čemu tačno govore, zapravo mi je jasno da ljudi svesno ne žele da postavljaju pitanja i kritikuju, jer ne vide da postoji prostor valjda za to. To je jedan naučen model rada, u kom se niko ne zamera nikome, svako radi svoj posao, da se preživi, jer danas-sutra, treba da se radi sa tim ljudima. Nema sa kim drugim. A zamerati se u ovom smislu znači kako mi se čini postaviti bilo kakvo kritičko pitanje ili zahtevati razjašnjenje. Tu nema prostora za debate i kritičko mišljenje. Čak i kada se ono saopšti, jasno je da ti govornici ne mogu ni da čuju pitanje, kritiku, nemaju sposobnost autorefleksije. Oni će po svaku cenu držati svoje pozicije. I valjda i to može da doprinosi ovom stavu učesnika, oni već znaju unapred da bilo kakv kritika promašuje. To je upravo prostor za lične promocije. I svako čeka svoj red da se promoviše. To je prostor za predstave, pozorište. Scena sa scenografijom seminara, obrazovnog oblika, na kom se ljudi, meni se čini, na žalost, obrazuju o pozorištu leve romske priče.

Ne da je sve loše, kao što ni na seminarima ljudskopravaške orijentacije nije sve loše ja mislim. Samo je pitanje, hoće li se sa levim donatorima i organizacijama ponoviti isti pozorišni scenario nakon koga se izađe iz pozorišta i shvati da se napolju slabo šta promenilo. I gde je uopšte levica ovde?Ja nisam čula ništa posebno levičarski, čula sam iste one “muškarce, glavne za Rome”. I da li je to maksimum i da li je to najbolje što levica može?

Ne verujem da će biti problem da se Romi koji su aktivni u svojim NVO uključe u ove priče, one suviše liče na one koje su im već dobro poznate. Ne znam samo kako će početi da menjaju perspektivu ka toj levoj, pošto ne postoji neki poseban podsticaj za to, sem finansijskog valjda. Ako je sada problem da se dodje do finansija sa ljudskopravaškim pristupom, naučiće se i kako se pišu projekti za donatore leve orijentacije. Motivacija je krajnje egzitencijalna tu.

Mislim da levica, ako ima ozbiljnu nameru da se bavi problemima i politikama u vezi sa Romima mora da ima ovo u vidu. Isto tako, valjda treba da ima u vidu i kritiku koju neretko čujem o predstavnicima NVO kao predstavnicima srednje klase ili bar neke boljestojeće, koji imaju poseban klasni intres, koji je drugačiji od onog koji imaju najsiromašniji o kojima se na levici govor, pošto se nerado govori o etnicitetu, rasi i sličnom. Nisam sigurna kako bi se ova dinamika rasplela u ovoj priči. Nisam sigurna da , ukoliko se prihvati ova ideja, može i da se očekuje posebna motivacija da se ozbiljno i kritički pristupa društvu sa političke leve pozicije pa je, iako se bave problemima siromašnijih od sebe, u tom smislu mnogo veći pritisak potreban da bi se romski učesnici, predstavnici NVO podstakli da misle u tom pravcu koji bi ih verovatno odveo do neprijatnog preispitivanja vlastitih pozicija.

Na ovom seminaru bili su prisutni ljudi iz nekoliko organizacija koji ih vode i neki mlađi ljudi koji sa njima uglavnom sada rade. To su mahom neki student i studentkinje. Uglavnom ti isti koji su navikli da idu na seminare na kojima niko od njih ništa ne traži, na kojima je dosadno,na kojima sede i bulje u FB, gde se organizatori zadovoljvaju njihovim prisustvom i popunjavanjem mesta i praćenja projektnih brojki, za koje zapravo nema mesta u sad postojećim romskim politikama, i koji bi, možda grešim, ali koji bi valjda najradije da mogu da nadju neki posao od 2000-5000 evra, kupe neka fensi odela, kola i žive svoje živote bez problema i neke posebne društvene odgovornosti, ili eventualno da se bave romskim politikama ali koje ne zanimaju preterano sada problemi drugih.

A posebno u Beogradu ovi student i studentkinje imaju dovoljno prilike da se uključe u neke aktivnosti Nacionalnog saveta, NDI-ja, OEBS-a i drugih koji imaju pare. I ti angažmani im sigurno daju isplativiju perspektivu , mogućnosti da prosperiraju u ovom društvu i od romskih politika. Na kraju, ne osećam toliko da je krivica na njima, oni su produkt onog obrazovanja koje im se nudilo, iako snose odgovornost za svoje postupke. I opet, neki od njih ja verujem iskreno žele da pomognu drugima.

Kakobilo, na koji način levica targetira romske studente meni ostaje nejasno, ako ih uopšte targetira, posebno na ovakvim seminarima na kojima oni sada imaju prilike da povežu nešto što je ideja leve ideje uglavnom sa nečim krajnje nekritičkim, neinspirativnim, sa još jednim prostorom u kom vladaju “romski lideri”, koji neograničeno mogu da pričaju šta god hoće, koliko god hoće, kako god hoće, bez ikakve kritike, gde se ne poziva na kritiku, gde se preživljava dan, i koji se pokazuje kao jedino dobar da se upotrebi valjda opet u iste svrhe kao i drugi dobro poznati im seminari. Ne vidim šta novo ima da ponudi levica u ovom smislu trenutno, iako meni deluje da je jasno da ne postoji drugi načini da se ide dalje u borbi za promene položaja Roma i drugih ljudi koji su na razne načine ugroženi, marginalizovani, ekspoloatisani.

Sa druge strane, bolno je pitanje koliko drugi mogu da doprinesu rešavanju problema koje imaju neki Romi. Ukoliko ljudi koji su levo orijentisani ne daju svoj maksimum, ne preispituju, ne podstiču preispitivanje onoga što se govori, recimo ukoliko nisu Romi, sa svešću o svojoj poziciji i potrebi da se da prostor Romima, i retkim Romkinjama, da sami vode procese, i to vodi ovome čemu je vodilo recimo na ovom seminaru, ishod sasvim lako može biti identičan onom koji se dešava kada se praktično “odradi projekat”, preživi dan, i još jednom se time mislim misreprezentuje rad na poboljšanju položaja nekih marginalnih grupa. I onda se za deset godina pojavljuju neki Romi koji pričaju iste banalne i normativne priče na pozicijama moći, kao da je vreme stalo. I plašim se da romske studenate sa bilo kakvom perspektivom u životu teško može da zanima ta priča.

E sad se evo nadam da nisam bila previše kritična za levo orijentisane, ako jesam, e jebiga onda.

 

2 Responses to “I naših seminara nasušnih daj nam danas”

  1. Farkas Istvan Says:

    a vreme jeste stalo. baš zbog tih seminara i seminarčenja, jer nije ostalo ni vremena ni novaca a ni zainteresovanosti za bilo šta drugo. i stalo je zato jer je seminarčenje isklučivo zbog biznisa, a ne zbog promena. ako bi se išta promenilo, nestalo bi biznisa. i da se promenilo ko bi smislio nove teme koje mogu biti profitabilne 20 godina….

  2. zdravka Says:

    odlicno Jelena divno si sve rekla , ne da bih te bodovala nego zaista je tako od vsakog seminara treba imati dobar produkt ali slaba vajda slaba prica takva isto i meni je u pocetku bilo super naucila i ucim i sada upoznajem nove ljude lica,sticem poznanstva vazna za izgradnju CV organizacije i onda s eprobudim i akd sam htela najvise da se angazujem posustajem jer svi korumpirani ucenjeni i slicno , sada jos imam NvO ali kad saljem projekat kazu badava saljes zna se ko ce dobiiti ili dzaba to radis ubice te neko ako nastavis da pricas toliko javno i glasno , ali jbg takva sam ne bojim se i nemam dilema jer znam ko sam i odustala sam od romske politicke price jer sve su lanci umrseni


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s