Usernameka's Blog

bedno pisakralo!hahahhaaahahahah

Put putuje moj jaran, putujem i ja… December 6, 2009

http://birobeograd.info/putovanje/index.html

Na samom početku, pošto sam shvatila da ovi mladi ljudi koriste internet i čitaju ono što se tiče ovog rada, htela bih da im čestitam. Verujem da postoji niz prepreka koje siromašna romska deca moraju da pređu da bi mogla da učestvuju u ovako nečemu. Verujem da se ovi mladi ljudi i sada, nakon ovog rada na razne načine suočavaju sa medijskom pažnjom koja može biti i sasvim fašistička, a sa kojom većina dece ne mora da se suočava. I da naglasim da ma kako ovaj rad kritikovan ono što su oni uradili.e jeste velika stvar i da imaju svo moje poštovanje za ovakav izlazak u javnost i podršku da nastave da rade na sebi, da stvaraju i iskoriste sve prilike za usavršavanje, lični rast i društveni angažman koje im se nude i za istupanje  u javnost sa hrabroscu i ponosom .

Kritika na ovaj rad je bilo dosta. Na forumu je stajao niz komentara, meni u momentima tesko razumljiv.Na skupu onih koji su učestvovali.e na forumu kritike su se kretale u nekoliko pravaca kako sam ja uspela da shvatim:

  • Zbog čega je rađena radionica samo sa jednom grupom dece, i to romske?Ovaj argument je išao u pravcu ideje da ako se hoće raditi na inkluziji onda se mora raditi sa svim učesnicima.cama društvenog procesa.

E sad na argument o tome da li je neophodno raditi sa svim akterima.kama društvenog procesa  u jednom umetničkom radu dobili smo odgovor da su neke radionice i rađene ranije sa mešovitim grupama, a i da je nekada dobro i neophodno raditi i samo sa jednom grupom, kao što se to radi u femnizmu u slučaju stvaranja sigurnog ženskog prostora.

Naravno, super je da se radi sa svakom grupom , no po meni, to ne isključuje mogućnost da se neki projekat bavi isključivo jednom grupom, iako bi možda bilo zanimljivo videti šta su želje dece koja pripadaju drugim nacionalnim manjinama i većinskoj populaciji…nisam sigurna da bi se rad mogao onda okarakterisati kao neinkluzivan zbog toga.

INKLUZIJA-EXKLUZIJA

  • Bilo je pitanja na forumu o tome na koji način ovaj rad komunicira sa većinskom populacijom.

 Ja nisam sigurna na koji način bilo koji rad komunicira sa publikom. Ljudi koji ovaj rad gledaju na neki način će tumačiti sve ove slike, koliko će uticati na razbijanje stereotipa nisam sigurna. Jedan učesnik je rekao da on nije imao do sada mnogo prilke da se sretne sa romskom decom i da sazna nešto više o njima, a da ih je sad video kao decu koja zapravo žele ono što i bilo koje drugo dete i da je to njemu približilo ovu decu na neki način. Vratiću se kasnije na ove mogućnosti tumačenja.

 KAPITALIZAM-ANTIKAPITALIZAM

  • Kritika ide dalje na vrenosnom nivou. Deca imaju želje , želje se izgrađuju, pa se smatra da u ovom radu nije dovoljno rađeno na procesu same proizvodnje rada u smislu nekakvog dijaloga sa decom o socijalnoj ulozi ovog rada. Ovde se dodaje i argument o učestvovanju marginalizovanih grupa u diskriminaciji samih sebe. Kako to da devojčici koja se slika u „Delta sitiju“ nije palo na pamet da se slika u nekom Muzeju?

Dobile smo odgovor da se nije htelo intervenisati u želje te dece. Da je njima data puna sloboda da odlučuju o lokacijama.

Ja nisam sigurna da se moglo intervenisati na način na koji je ovde izneto.Da formirate dečije želje? Kako je pa i moglo da padne na pamet devojčici da se slika u muzeju? Na koji način je taj muzej referentan za njeno iskustvo?Da li se u muzeju nalazi nešto što je za nju od posebne važnosti?

Ja volim da idem u kupovinu. Volim male radnje posebno indijske i one sa zdravom hranom, i one second hand,  ali volim da odem u velike markete. Sasvim potošački, da. Kad imam dovoljno para da odem u kupovinu to je onda kao neka vrsta nagrade. Osećam kako mi je sve to šarenilo ukusa, boja, mirisa, slatkog, slanog,te raznovrsne odeće na dohvat ruke. Sve mi je to dostupno. Iza toga stoji ko zna šta, gladni u Indiji, u Africi, ispod Gazele, ali je čudan osećaj sigurnosti kad možete da birate, vrlo lekovit. Veoma različito od toga kad imam 200 dinara u džepu i treba da ostanem u gradu ceo dan. To je veoma frustrirajuće kad znate da vam je tako malo stvari dostupno, iako možda nemate realnu potrebu da nešto kupite. Samo razmišljanje o tome kako ćete racionalno da potrošite tih 200 dinara veoma je iscrpljujuće. Osećam se kao da sam u stanju stalnog deficita, lišavanja, bazične egzistencijalne nesigurnosti, čudnovato kako to utiče na odose sa ljudima, plašljivosti i osećanja ranjivosti.

Dakle, kad imate dovoljno novca da možete, ukoliko hoćete da kupujete i u velikim marketima i tržnim centrima po meni imate mnogo u psihološkom smislu. Ne u smislu novca kao autonomnog motiva,ili da gomilate stvari koje posedujete, što bi moglo da se protumači kroz jednu antikapitalističku prizmu, već u smislu egzistencijalne bazične sigurnosti. Novac vam ne mora doneti mnogo da tako kažem,ne morate ni da ga trošite, da kupujete, možete da živite skromno, ali vam sigurno donosi mnogo veći stepen osećanja sigurnosti, pa i samopoštovanja.Mislim da ovde to treba imati na umu.

Ne da tvrdim da je moj doživlja identičan njihovom, ali po meni mnogo je komplikovanije uvesti u dijalog motive devetogodišnjih devojčica i dečaka romske nacionalnosti u Srbiji i nekakve antikapitalističke pozicije koja bi se mogla pretpostaviti ovde. Šta njima može da znači Delta i šta nekom  ko je odrasla osoba i to odrastao.la u tom istom kapitalizmu crpeći iz njega mnogo više od te dece….stvarno ne znam…možda im se stavlja veliko očekivanje da sa devet godina shvate zašto su materijalizam, konzumerizam i kapitalizam u suštini loši…sigurno bi imali neku reakciju na to…ali , mislim da postoje donekle, prevelika očekivanja od dece…

Odgovornost je dakle na autorki i autoru projekta da na neki način uvedu značenje u nekakve zagrade. Ne mislim da je to moglo da ide kroz nametanje mesta za slikanje, mogao je možda da se napravi drugačiji izbor onih slika koje su napravljene i da se predstave samo one slike koje bi išle antikapitalističkoj paradigmi u korist…(ovde posebno ide na živce što se može naići i na tumačenje kako autor i autorka i mali Romi.kinje reklamiraju „Deltu“ novcem koji je dobijen od Ministarstva i opet ta veza između kapitalista, Roma.kinja i vlasti…)no, ako je sve išlo kako su objasnili autor i autorka , da je njihov uticaj sveden na minimum, zbog čega su ovde i na neki način optuženi, možda je teže objasniti ovako predstavljene želje. I ovde možda u neku ruku nedostaje intervencija u smislu konceptualizacije i naknadanog teorijskog osmišljavanja projekta, davanja nekakve moguće interpretacije i akcentovanja određenog razmišljanja o samim slikama.

Jeste data informacija da je ideja projekta bila da se radi na zauzimanju prostora koji je slabo dostupan, u tom smislu zaista slike podstiču na razmišljanje -pa zar nekom nije dostupan „Delta siti“ ili zgrada Rektorata ili neka druga mesta…i to stoji, no, čini se usled ovih reakcija koje su usledile da to , očigledno, nije bilo dovoljno. Moguće da ima još mogućih interpretacija i same dece i publike koje su na neki način trebale biti uzete u razmatranje…

isto tako bila je ideja da se sa decom radi na sticanju nekih kompjuterskih znanja. Na to je išla kritika da je trebalo raditi na vrednostima pre nego na edukaciji, da su deca trebala biti uvedena u koncepte savremene umetnosti …

Možda se na ovo moglo odgovoriti  jednom solidnom interpretacijom samih slika. Možda bi bilo zanimljivo i da su deca mogla da budu u interakciji sa tom interpretacijom i da se sa njima o tome razgovaralo, nisam sigurna, moguće da se na to misli kad se kaže da su trebala biti  uvedena u koncept savremene umetnosti.  

 Mehanizam autostereotipa i autodiskriminacije je veoma zanimljiv. Na koji način sami Romi.kinje doprinose situaciji u kojoj se nalaze.

To po meni stoji, mislim da smo i osobe koje trpe nasilje i one koje vrše nasilje prema drugima i prema sebi. To su suptilni mehanizmi i verujem da ih svaka osoba poseduje. Treba, međutim, videti na koji način to komunicirati. Ako nekoj osobi koja je trpela nasilje i usled toga razvila nisko samovrednovanje , osećaj bespomoćnosti, slabosti, neverovanje u to da ima kapacitet da se nosi sa stvarima , ne verovanje da zaslužuje najbazičnije poštovanje, naviku da funkcioniše pod nečijom presijom i usled toga strah od života van tog užasa u kom živi i nespremnost da preuzme odgovornost jer je na svaku inicijativu bila kažnjavana i ponižavana, onda je teško očekivati da će takva osoba i ako ima neke mogućnosti da ih prepozna, da veruje da ona treba i može da ih koristi ili u slučaju Roma.kinja kad im ukažete na neke mogućnosti od ono malo što ih imaju ili im date neke mogućnosti prvo da poveruju da imaju realno prava ,da ih  nećete kazniti, a i  kapaciteta da ih iskoriste.

Verujem da ima osoba koje trpe nasilje, ali nisu izgubile mentalnu snagu, one samo čekaju priliku i grabe mogućnosti, ako živite celog života u položaju parija takvih će biti  vrlo malo u tim redovima. I mislim da je nerealno i da kažem selfcentred , ne znam koja bi bila srpska reč…da se pozivamo na ovo, posebno ako se ima u vidu enormna razlika u moći romske i većinske populacije. Ako bismo se na nekog ljutile.i onda bi to trebalo, po meni , da bude na većinsku populaciju što ne pruža mogućnosti , a zato što i kad to radi nije dovoljno istrajna u pružanju tih mogućnosti.

Naravno, svako ima svoje granice, pa ima prava da odustane od pomaganja, to još nije zakonom propisano kao obaveza , iako jeste u nekom nepisanom zakonu, no, onda je to vaš neuspeh, ne neuspeh tih ljudi. Vrlo je lako reći Romi-kinje neće ništa da rade…pokušali.e smo ali oni neće, nego hoće da žive tako kako žive i dalje…skoro da je rasistički.

To ne znači da ne teba govoriti o odgovornosti  romske populacije, ali se onda mora uzeti  u obzir njihovo prethodno iskustvo i njihove potrebe. Ne možete nahraniti bebu biftekom, ali isto tako ne možete tretirati Rome.kinje kao bebe.

CIGANI-ROMI?

  • Dalje je bila otvorena i priča o terminu Rom.kinja-Cigan.ka

Argumenti za korišćenje termina Cigan.ka:

a) Da neki Romi.kinje koriste termin Cigani.ke za sebe

Pa , ovo je tačno. Ako se u privatnom životu obraćate osobama koje se tako identifikuju , mogu nekako i da razumem ovo. Ostaje pitanje zašto se one tako identifikuju, ali ok. Sad, neki Romi.kinje , politička i akademska elita i neki akademski i politički krugovi velikog broja država u Evropi odlučili su da se koristi termin Romi.kinje iz nekih razloga, između ostalog jer je taj termin u velikoj meri pežorativan. Ako se termin Srbi.kinje, ili bilo koji naziv neke grupe ljudi, koristi u javnoj sferi zato što je postignut  nekakav dogovor , zašto bi to u javnoj sferi bilo drugačije za Rome?

Ovde imam utisak da je često ne podrazumeva jednak tretman i da se iz nekog razloga smatra da za građane.ke romske nacionalnosti vrlo često ne važe pravila i političnost  onako kako važe za sve građake.ne ove i drugih država. Još uvek se ne vidi taj politički angažman, ne vide se Romi.kinje kao subjekti političke participacije. Ovo je veoma zabrinjavajuće, to mora biti mesto za rad samih roma.kinja ali je  i veoma iritirajuće za mene, kao jedna perfidna ubistvena vrsta diskriminacije, smrtonosna po meni, koja se namaže kao puter preko hleba i kane samo kapljicu otrova iz jednog ogromnog i dubokog korena vekovne diskriminacije u dostojanstvo Roma.kinja koji žive u 21. veku.

b) Da osoba nije srela Rome.kinje kojima je termin Cigani.ka uvredljiv.

Pa eto, postoje u različitim zemljama širom Evrope, i skoro po celoj Srbiji….

c)            Da to nekom ko upotrebljava taj termin, a nije romske nacionanosti,  ne mora biti pežorativan termin

Da, vama ne mora biti pežorativan, bitan je kontekst, vaša namera,ako nemate pojma o problemima koje imaju Romi.kinje, ako se ne bavite time, možda , možda može da stoji da niste svesni politike težine reči, mada je to zaista čudno ako živite u Srbiji gde se ljudi vređaju i ako ima kažete da liče na Cigane….no, i onda ako vam neko kaže da je to pežorativan termin, i da joj ne prija da je zovete tako,onda je to valjda dovoljan argument da to ne činite…

 I onda ako vam je poznata priča o tome ko je i zašto usvojio reč Rom.kinja, a vi i dalje smatrate da imate pravo da upotrebljavate reč Ciganin.ka , jer vi ne podrazumevate ništa loše pod tim pojmom , onda pretostavljam da ćete morati vrlo često da objašnjavate i da uveravate mnogo ljudi oko vas da vi zapravo ne želite nikoga da uvredite….posebno ako komunicirate sa onim Romima.kinjama koji smatraju da je reč Ciganin.ka neprihvatljiv….posebno ako želite da radite na rešavanju problema Roma.kinja i da  komunicirate sa institucijama koje bi mogle da vam daju novac da nešto radite ili da podrže na drugi način vaš rad.

d)     Da je termin Rom.kinja kompromitovan neprofesionalnim i korupcionaškim radom RNVO

Naravno, ovde nemamo nikakve dokaze ni presude, no i pored toga, shvatam da puno ljudi ima loše iskustvo sa RNVO i njihovim načinom rada, no, mislim da  ovom slučaju težina kompromitacije, da tako kažem, nije  ni blizu težini negativne konotacije koja se pridaje reči Ciganin.ka usled koje su se političke i akademske elite Roma.kinja i zvaničnici.ce velikog broja zemalja u Evropi i odlučili na upotrebu termina Rom.kinja.

Pri tom bih se podsetila  u vezi sa tim priča i o neprofesionalnom i korupcionaškom radu pripadnika.ca većinskog naroda koji.e  su donosili.e i donose bitne odlike,  a odlučivali.e su i odlučuju o sredstvima koje je trebalo usmeriti na rešavanje problema Roma.kinja u Srbiji i njihovom odnosu prema problemu Roma.kinja.

 Rekla bih da se nečije pravo na slobodu govora završava pravom drugih na odlučivanje o vlastitom imenu.

 DEKADA & DEDA MRAZ PRISTUP

  • Takođe izneta je argumentacija da je ovaj projekat u skladu sa ciljevima Dekade Roma, koja je po sebi za osudu jer po shvatanju nekih učesnika.ca ovaj projekat je zapravo zamagljivanje realnih problema, ne odgovara na potrebe samih Roma.kinja, dok je izneta procena  za koju nisu date reference da je skoro 80% novca otišlo u ruke nekih ljudi koji nisu Romi.kinje. Što će reči da ovaj projekat ne odgovara na potrebe samih Roma.kinja. Da se realizator i realizaotorka postavljaju kao Deda Mraz koji kao ostvaruje želje malih Roma.kinja a zapravo ne čini ništa za rešavanje njihovih realnih problema.

A ovde bih se još kratko nadovezala na pitanje indivualnih i kolektivnih identiteta, veze nacije i nacionalizma koje se otvorilo na forumu.

Moguće da Dekada ne odgovara na potrebe Roma.kinja. Zapravo, na neke potrebe odgovara po meni , na neke možda manje , na neke verovatno ne uopšte. Znam da su mnoge organizacije dobile novac iz ovog fonda da bi radile neke stvari koje su realno imale pozitivan efekat na Rome.kinje. Ne znam da li bi ova država uopšte bilo šta pokrenula da niej bilo inicijative raznih RNVO, pa i para i pritisaka ostalih subjekata koji upravljaju i odlučuju o ovom projektu Dekade.

Da li treba nešto da se menja u načinu rada, sigurno. Da li zato treba odbaciti celu Dekadu-nisam sigurna. Deluje mi kao stroga presuda i to sa veoma lošim posledicama za same Rome.kinje.

Ako se kritikuje sa ove pozicije bilo bi fer da se ponudi alternativa barem.

Sa stavom da u ovom projektu imamo pristup Deda Mraza, donekle se slažem, ali opet, umetnost je neko polje dođavola teško za ovakva razmatranja jer po defoltu nije po meni najvažnija tačka sa koje se rešavaju problemi koje imaju Romi.kinje teško da mogu da odgovore direktno na ove probleme i pitam se da li onda kritika pravilno usmerena i dozirana.

Ono što bi moglo biti zanimljivo je to što iz njega iskače nekakav nonsens.  Da vam je najveća želja da se slikate ispred zgrade Rektorata na Studentskom trgu? Da vam je životni san da kročite u hotel „Hajat“? da bi sve dali da se slikate u „Delta sitiju“?

Uopšte da li je moguće da jedino što sami Romi definišu da im treba u životu jeste da ih neko slika?Da li je moguće da neko ko živi ispod granice siromaštva ili veoma siromašno i izopšteno samo čeka da se pojavi neki Deda Mraz i da donese ne materijalnu i socijalnu sigurnost,ostvarivanje ljudskih prava, dokumente, zaštitu od nasilja ….već mogućnost da ih neko slika po gradu…I ne deluje realno ,s obzirom da svaki dan viđamo Rome.kinje po gradu, može da pomisli neko…sad možda ne u Hajatu ili Delti…ali da li je to njihov jedini i najvažniji problem?i ako jeste zašto jeste….

 Postoji kao odgovor ideja da se deluje na njihovu potrebu u smislu da osvajaju prostor koji im je nedostupan na nekakav način, makar i slikajući se,uz to da se ta slika onda šalje u javnost. Volela bih da je bilo malo više osmišljavanja ovog polazišta. Zašto je važno makar i simbolički osvojiti neki prostor….

A onda stoji pitanje kakav uticaj ima ovaju slike i ovaj rad dalje u javnosti? Ako ih komentariše neko poput naših novinara.ki ili možda profesora.ki  ne previše afirmativnu za same Rome.kinje meni se čini, mada je to samo moja opservacija. Eto neki dobri Deda Mraz je došao i ispunio Romima želje. A eto, za njih je i to dosta, da ih neko slika.I to je jedino što njima treba, Deda Mraz.  

ANTROPOLOŠKO-NOVINARSKI ZAHVAT MILENKOVIĆ- ĐORĐEVIĆ ILITI KAKO ĆEMO VAS MRZETI

Ovo je delo dalo povoda da novinarka Marija Đorđević, između ostalih, pita i Miloša Milenkovića, uvaženog docenta na katedri za antropologiju i etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, fakulteta koji uvek pravi problem kad treba primiti studente.kinje romske nacionalnosti putem afirmativne akcije,  na kom nam kažu kako oni nisu ni u kakvoj obavezi u odnosu na Dekadu Roma, šta on misli o Romima. http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Ispunjen-Derijev-san.sr.html

 I tako on će nam reći da nema između Roma i Srba razlike u tome da nemaju kulturnu autentičnost, valjda da ne postoje kao nacije kako ja to razumem…Autentičnost bi vodila tome da Rome lakše mrze ,pa eto treba Romima pomoći da izbegnu tu autentičnost, Romi se homogenizuju odozgo i to je loše,manjina treba da se odrekne lutanja i da je pošteno razmeni za valjda nešto bolje , da se prilagodi da bude kao i svi građani.ke Novog Sada, Beograda, Niša…da…kao većina…da se asimiluje, pošto nema prava na svoju kulturu , koju i nema, po ovom čoveku…

 

I ovo je diskurs koji je još dobronameran i koji čeka da sažvaće ovu akciju….ali eto , zanimljivo kako je jedan rad autorskog para koji je poznat po svojoj saradnji sa romskom populacijom  i angažmanu , posebno u toku protesta povodom naselja Gazela, mogao da se nađe u ovakvom  tekstu i kontekstu.

Ne mislim da u oblasti umetnosti morate da radite neka dela kojima ćete da odgovarate na egzistencijalne potrebe Roma.kinja, imaju oni razne potrebe, i artističke, sa druge strane ne možete da se bavite u ovo vreme Romima.kinjama u svojoj umetnosti, a da nemate ideju i problemima sa kojima se susreću. I tako možete po meni da opstajete u sferi umetnosti baveći se Romima i da  budete na nekom nivu reference na te probleme,pa ma kako malu,to je ljigav teren uvek, puno ljudi tako napravi nekakav rad bez realnih benefita za same Rome.kinje… ali ako ne pokažete da ste duboko ušli neki problem, ako ne date jasnu interpretaciju svog dela u kom ćete pokazati tačno zašto ste izabrali baš te probleme, ako ne pokažete na koji način ste učinili same Rome.kinje subjektima i uključili ih u rešavanje i referiranje na te probleme onda pretpostavljam, na žalost, da će vam se lako desiti da vas stavljaju u isti tekst sa nekim ko tvrdi da Romi.kinje nemaju kulturu i da kao nacija i ne treba da postoje jer će u suprotnom biti doživljeni kao zamišljna celina koju je lako mrzeti….ironije li…kao da to već nije…ali zanimljivo je to, govori o tome da Romi.kinje počinju bivati shvatani kao potencijalni politički subjekti, iako im se, doduše, preti da će ih mrzeti zbog toga…

Još samo da naglasim da je građanski identitet veoma važan za mene. Mislim da nacionalni identiteti mogu skliznuti u nacionalizme. No, ne mislim da je to nužno ako postoji jedna atmosfera u kojoj se nacionalizmi ne šire i ne konstruišu govorom mržnje i rečenicama u kojima se kaže da je neku naciju, ako se homogenizuje i izgrađuje, lako videti kao zamišljenu celinu i zato lako mrzeti.  Isto tako mi je jasno da živim u nacionalnoj državi gde predsednik šalje u etar tri prsta pri pobedi na izborima. Treba razvijati građanski identitet kod romske manjine, da. Treba po meni to čini kod svih građana.ki  ove zemlje, a možda pre svega kod onih koji imaju najviše moći…. Ne vidim zašto biste odrekli mogućnost romske nacionalne manjine koja kao takva već i postoji zakonski pa i u svakodnevnom životu na nekakvom nivou, da izgrađuje svoj identitet i brine se o svojoj kulturi, jeziku, običajima, tradiciji…pa malo je zabrinjavajuće da neko ko je pripadnik većinskog naroda,  i ni manje ni više neko ko ima relevantnu poziciju i ko je izuzetno svestan značaja kulture, tradicije, jezika…da dakle, u istoriji ne postojite bez toga, u državi koja kroz sve institucije podržava kulturu, tradiciju, običaje , jezik srpske većine , ma kako oni bili izmešani i „neautenični“, pa čak ide u ratove u ime srpstva, govori manjini da je lakše mrzeti ako počne da upražnjava svoja kulturna prava…na kraju to nije ni po zakonu…

Moguće da je upravo zbog ovakvih stavova naše akademske elite Srbija učestvovala u toliko ratova. HM…sad razmišljam kako pišem naša i misim na Srbiju, srbijanska akademska elita-moja, naša…

 

3 Responses to “Put putuje moj jaran, putujem i ja…”

  1. noa Says:

    ABOUT THE ROMA DECADE AND ANTI-CAPITALISM

    My problem with the Roma Decade is not only with the use of the money or with the philanthropic approach, but much before that on a conceptual base and this is a debate that has started after the second world war regarding reparations but comes up every few years in different contexts.
    The problem with the Roma Decade is that as we have heard in the discussion it comes to compensate for hundreds of years of suffering that is, it quantifies and monetarizes human suffering, “how much does exclusion cost?”, “how much is suffering worth?”. It makes suffering exchangeable, it enables it to be compensated for and forgotten. That is the reason that it is possible for the Germans now, for instance, to set the official date of the fall of the Berlin Wall at exactly the same date as the kristallnacht creating a horrible erasure of history. Of course, as all before them (Jews, Serbs, political prisoners, forced laborers) the Roma accept that exchange because of the urgent need to rebuild lives but in the long run what does it do to their identity, memory, culture? What does it do to the identity of the general society?
    This is also the problem with consumerism, that everything in the end is exchangeable desire, pleasure, suffering, death, birth….
    One (maybe only I) would expect art to keep this excess of suffering (over its signifiers) unexchangeble, maybe that is the only concrete contribution art can make in this practical world but in this project we see again an exchange i.e. we will give you visibility and inclusion in exchange for the symbolic capital that we will make over your suffering. That is the basic philanthropic exchange (not only cleaning one’s conscience as many people think) and it happens in art because the addressee of the project was not the children, nor the Roma community, nor the general population but the art world.

    INTERNAL OBSTACLES WITHIN THE ROMA COMMUNITY

    The problem with an uncritical approach to the internal structures at work within the Roma or any other community is not that institutions or activist will give up on them but that no matter how much help will be given the situation will not change. It is only if these obstacles are addressed by the Roma themselves (and this should be one of the tasks of Roma NGOs) and problems are not only referred to external causes that sociopolitical awareness can be built and change will take place.
    Now even if one is at times a victim in reality one does not have to take on the internal position of victim. This is a very important point to educate for because discrimination is not going to go away any time soon but poverty can. These two conditions are related but can be divorced by the understanding that the reasons for discrimination lie in the general population not in the minority; this prevents the combination of guilt and shame that come from internalizing the position of the victim.

  2. Dragana Zarevac Says:

    Dobro i lose

    Sto bi rekli Francuzi – samo idioti nikad ne menjaju misljenje (a to mi odlicno dodje da se opravdam kad hocu da porekenem nesto sto sam ranije tvrdila), te samo sto sam napisala da vise nemam nista da kazem – otkrih da ipak imam. Svako ima svog Atilu Bica bozijeg ili, sto bi rekao Don Juan – pinche tiranita, a meni pripao Milikic koji me ocas posla ubedi da napisem ono sto govorim. I nek je Milikic ziv i zdrav, da nije njega, ne bih uradila mnogo stvari na koje sam sada ponosna. Zatim, vec znate da je meni blizak Noin nacin misljenja, ali mislim da je vazno da svi razmislimo o ovoj tezi na liniji (slinavog) Zizeka o lakoj kupovini cestitog odnosa prema ’onima sa manje sredstava’ (les demunis) kako bi politicki korektno rekli opet Francuzi.

    Zapisala bih ovde nekoliko stavova sa tri aspekta: filoloskog, psiholoskog i umetnickog.

    Sto se tice teorije da je rec Cigan sama po sebi pezorativna, mislim da je ona nategnuta i slabo drzi vodu. Antiganoi je ime duhovnog pravca i ne znamo mu preciznu etimologiju, a ako znaci ’onaj koji ne treba da bude dodirnut’ moze odrazavati i jedan bramanski stav grupe koja je sebe tako imenovala, stav onoga koji se oseca uprljanim dodirom ’drugog’. Kod termina Tiganos nema negativnog prefiksa pa je nelogicno zakljuciti da znaci isto sto i Atiganos (nedodirljiv), nego – suprotno. Ovo sam odmah zapazila, ali to isto razmatraju i bolji poznavaoci od mene. Na kraju, mada bi ovaj stav mogao biti sasvim definisan mojom licnom istorijom, najsuvislije zvuci teorija da je rec Tigan sanskritska i da znaci ’odlazeci’ (ablativna forma korena glagola ’ga’). Na kraju, sve ovo je skriveno naslagama vremena, te bi za nas najpametnije bilo da kazemo da – ne znamo. I jos da pitam, kad vec o znacaju imena: Jelena, zar tebi ne smeta sto ti se blog odaziva na ime userna meka? Meni je to grozno.

    Drugo: veoma mi smeta sto se mi ’polomismo’ pricajuci i pisuci, a Vladane i Rena, autori projekta koji je povod prici, vi skoro uopste ne odgovarate na izreceno, ni u elektronskom, ni u usmenom obliku. (Za razliku od Milikica koji smatra da treba ocistiti licno iz ovakvih razgovora, ja mislim da je to u ljudskom svetu nemoguce i da smo zato duzni da ga stalno imamo u vidu.) Jadna komunikacija. Otvara mi prazan prostor u koji mogu da ulijem ogromnu kolicinu svojih racionalnih i iracionalnih sumnji koje se odnose i na vase ljudske, licne strane i narocito na sam rad i njegov kontekst.

    Najzad i jos jednom – sam rad nije kvalitetan i ja cu biti tu da primim sve posledice ovako direktnog izrazavanja stava zato sto mi se smucilo da gledam umetnicku scenu na kojoj niko nece da kaze sta nije dobro i – narocito – zasto nije, a umetnici koji su cesto inteligentni ili bar snalazljivi, rado kreiraju radove kojima nece da izraze stav i tako se lepo smestaju u zavetrinu i korisni su samo samima sebi.

    Odlicno je da umetnici budu korisni, izmedju ostalog, i samima sebi. Jeste da mi se dopada kad Orhan Pamuk govoreci o slikarima minijatura kaze: ’ako trazis novac i moc, ne trazi ga kroz svoju umetnost’, ali ako ne bismo zaradjivali od umetnosti kojom se bavimo, opet bismo sebe stavili u poziciju zavisnih od nekog drugog trzista i onda jos vise zakomplikovali socijalnu poziciju dodajuci joj jos i kategorije profesionalnosti i slobodnog vremena. Dakle, verujem da je sasvim u redu odgovoriti na poziv fondacija da se ostvaruju projekti u okviru finansiranja ’Dekade Roma’ cak iako niste mislili da to spada u vasa prioritetna interesovanja, ali ste bili motivisani mogucnoscu da steknete novac za produkciju rada. Medjutim, samim radom umetnik moze da kritikuje politiku fondacije koja ga finansira, samo ako je dovoljno hrabar. Ovaj rad to ne cini.

    Trsa (Branimir) smatra da je moguce da rad izrice stav da je vrednosni sistem manjine sacinjen po uzoru dominantne grupe, ali ja bih rekla da se autorima to omaklo. Ako se umetnik odluci na radionicarski rad, znaci da mu je bitno da osvesti drustvenu ulogu umetnosti. Umetnikovo drustvo u tom trenutku pocinje od sastava tog radionicarskog kruga. Sustina rada tada je u saznajnom procesu kroz koji prolaze svi ucesnici, naravno – i sami autori. Rena je objasnila deo saznajnog procesa u oblasti upotrebe tehnologije. Odlicno. Sta je sa ostalim dimenzijama rada i saznanja? Ne samo da su, po mom misljenju izostale, nego se tu potkralo jos mnogo neosvescenih posledica koje su za ucesnike postale stetne. O tome sam vec dosta rekla i mislim da nema potrebe da ponavljam. Stetno je, izmedju ostalog i to sto jedna devojcica sada mozda misli da je vazno i da ima veze s umetnoscu to sto se doterana kao za priredbu virtuelno pojavila u Delta sitiju (e od tog Delta sitija mi se stvarno zeludac prevrce), a jedan decak verovatno misli da ga cini znacajnim da se pojavi pored besnog auta (vidi i rad Miodraga Krkobabica ’Successful Series’) . A jos je neka tamo (ta sam) na sajtu Ministarstva kulture izvredjala njihove roditelje, kumove i rodjake nazivajuci ih Ciganima, pa je na kraju sve cenzurisano i jedva se nekako iskobeljasmo, bar delimicno. Verujem da je odgovornost umetnika, autora, (ako hocete, poci cu i ja s vama jer sam i ja mojim delom odgovorna)da sa ucesicima radionice o tome porazgovaraju. Sada. (E, bas se vidi da sam gledala mnogo americkih reklama: call now!)

    Pozdrav svima!

  3. rena Says:

    Drage i dragi,
    posle razgovora sa Nebojsom pre dva dana citala sam ponovo stare i nove prepiske i komentare na forum-u http://www.rex.b92.net/negde-somewhere/ pa i ovde.
    Ne zelim da dodje do nesporazuma da mene ne interesuje ta diskusija… :) Evo nekoliko recenica na pokrenute teme.
    Pozdrav svima,
    Rena

    DZ:Sto se tice teorije da je rec Cigan sama po sebi pezorativna, mislim da je ona nategnuta i slabo drzi vodu. Antiganoi je ime duhovnog pravca i ne znamo mu preciznu etimologiju, a ako znaci ’onaj koji ne treba da bude dodirnut’ moze odrazavati i jedan bramanski stav grupe koja je sebe tako imenovala, stav onoga koji se oseca uprljanim dodirom ’drugog’. Kod termina Tiganos nema negativnog prefiksa pa je nelogicno zakljuciti da znaci isto sto i Atiganos (nedodirljiv), nego – suprotno. Ovo sam odmah zapazila, ali to isto razmatraju i bolji poznavaoci od mene. Na kraju, mada bi ovaj stav mogao biti sasvim definisan mojom licnom istorijom, najsuvislije zvuci teorija da je rec Tigan sanskritska i da znaci ’odlazeci’ (ablativna forma korena glagola ’ga’). Na kraju, sve ovo je skriveno naslagama vremena, te bi za nas najpametnije bilo da kazemo da – ne znamo. I jos da pitam, kad vec o znacaju imena: Jelena, zar tebi ne smeta sto ti se blog odaziva na ime userna meka? Meni je to grozno.

    RR:Kao sto je Rajko Djuric na nasem sastanku izmedju ostalog objasnio, je rec “Cigan” (kao i gypsy, tsigane, gitano, Zigeuner, etc ) eksonim, a rec Rom autonim. “Cigan” ima pezorativnu konotaciju, kao sto moze da se cita u recnicima raznih jezika: In the Travníček “Dictionary of the Czech Language” (Prague 1952) the entry “cikán” reads: ” member of an itinerant nation, symbol of lying, theft, wanderlust… figuratively: rogue, liar, swindler.” In English, the term “Gypsy” is used for a nomad, a vagabond regardless of his ethnic origin. The verb “to gypsy” is a colloquial term meaning “to wander around”. In America, “to gyp/gip” someone means “to cheat” someone.(http://romani.uni-graz.at/rombase/). U nemackim recniku pise da Zigeuner potice od reci ziehen, herumziehen, sto znaci lutati, vagabundirati. (Artikel “Ziegeuner” (1. Seite) im Universallexicon (1731-1754) von Johann Heinrich Zedler, der einflussreichsten deutschsprachigen Enzyklopädie des 18. Jahrhunderts).

    Ako Dragana licno oseca da je Ciganin ili Ciganka pozitivan izraz, onda to prihvatim kao njen licni osecaj. U strucnoj literaturi, javnom diskursu i u politickom kontekstu se koristi “Roma” kao naziv naroda koji obuhvata razne sub-grupe: Sinti (Nemacka), Cale (Spanska), Kale (Finska), Romanichel, Gypsies (Engleska), itd. i eksonim po znacima navoda. To je odluka predstavnica romskih grupa na medjunarodnom nivou (1971 u Londonu), koju treba postovati, pogotovo u javnoj sferi, iako je mozda licna asocijacija vezana za rec “Ciganin” drugacija. Mislim da je moguce menjati konotaciju reci, naravno to samo moze “subjekat” termina da ucini. U istocnoj Evropi kao i na Balkanu nisam primetila da je autonim vecina Roma “Cigani”.

    DZ: Drugo: veoma mi smeta sto se mi ’polomismo’ pricajuci i pisuci, a Vladane i Rena, autori projekta koji je povod prici, vi skoro uopste ne odgovarate na izreceno, ni u elektronskom, ni u usmenom obliku. (Za razliku od Milikica koji smatra da treba ocistiti licno iz ovakvih razgovora, ja mislim da je to u ljudskom svetu nemoguce i da smo zato duzni da ga stalno imamo u vidu.) Jadna komunikacija. Otvara mi prazan prostor u koji mogu da ulijem ogromnu kolicinu svojih racionalnih i iracionalnih sumnji koje se odnose i na vase ljudske, licne strane i narocito na sam rad i njegov kontekst.

    RR: Citajuci tekst od Noe koji je ocigledno citat sajt-a Dekade Roma sam svatila kao nekakav cinizam i nisam imala na sta da reagujem. Raspravu na forumu sajt-a rex-a dugo nisam pratila. Saznala sam kasnije da ste Vi i Noa imale zadatak da pisete na forum-u. Objasnila sam na diskusiji zasto sam molila Nebojsu da odvezuje forum od stranice gde se radionica predstavlja. Razlog je bilo da nisam htela da se koristi rec “Cigani” na toj stranici. O tome smo na diskusiji dovoljno govorili, to jeste i najlakse teren.

    Vi ste u pravo da ima tu jos puno da se prica i da nismo odgovorili ne sve teme. Na primer, na dikusiji nismo prokrenuli temu (internalizovanog) rasizma, koji se pojavlja kad ljudi (Ne-Romi i Romi) pricaju o “Ciganima” ili Romima, misleci na “one druge”. Klasican primer tog rasizma su sledece izjave:
    1. “Oni nemaju papire jer roditelje ne upisu decu u maticne knjige rodjenih, iz toga slede sve probleme.”
    2. “Po tome se vidi da oni ne preuzmu odgovornost za sebe i ne zele da se pokrenu.”
    3. “Oni su sami krivi za njihovu situaciju.”
    To je jako udoban stav onih koji nemogu da zamisle da neko nema pristup administrativnim (pravnim, socijalnim, kulturnim) organima drzave vecinskog drustva.

    Taj “obican” rasizam se ovde mesa sa necemu sto nazovem klasnim rasizmom. Slicne izjave se mogu cuti u Nemackoj kad se prica o ljudima koji su nezaposleni i dobijaju socijalni pomoc. U Nemackoj se upravo stvara niza klasa u kojoj se nalaze i “neuspelih deca” gastarbajtera i drugih imigranata. Ko je “odgovoran” za to? U mojim ocima to jeste politicko pitanje dakle pitanje ne samo pojedinaca nego celog drustva.

    Druga pojava je paternalizam. Taj se moze primetiti kad postavljeni ili samo-postavljeni reprezentanti marginalizovanih grupa pricaju u mesto potlacenih kao da postoj jedan uopste politicki subjekat. Treba odkrivati i kritikovati mehanizme koje podrzavaju i hrane dominaciju jednih nad drugima, nezavisno od kulturnih normi i pripadnosti. Desava se da se podmece marginalizovanim grupama nekakav anti-sistemski, cak i antikapitalisticki stav. Tu se pokaze sa jedne strane ignorancija polozaja u kome se nalaze te grupe (odsudstva klasne svesti u marksistickom smislu), sa druge strane se osvetli projekcija koja se vrsi na njih, kao neki drugi, ziveci “izvan sistema”.

    Treca tema je sloboda, individuum itd. Za ljude koji zive u apartheid-u je tesko reci da mogu da budu slobodni kao individuumi. Noina filozofija o slobodi, da se ona ne dobija nego da covek se mora boriti dugo i tesko za nju i dakle nije za slabe (“weaklings”) mi zvuci malo liberal-fasisticki, ako je takva kombinacija uopste moguc. Sloboda je sirok pojam, Noa mozda prica o slobodi odlucivanje generalno. Ja sad vise mislim na slobodu u politickom smislu: Kad pricamo o slobodi u kontekstu Roma treba znati da su Romi u Rumuniji (Moldavija i Vlaska) bili robovi (na rumunskom: robi) do 1856. godine.
    Iako nisam zagovornica identitarnih politika mislim da postoji situacija kad je nemoguce postati politicki subjekat bez identitarnog ujedinitelja. Medjutim ga treba koristiti strateski. Primeri za to su feministicka borba, borba homoseksualaca,… ali i narodne oslobodilacke borbe protiv kolonijalnih sila. Ovo je klizavo podrucije ali smatram da je moguce spreciti kliziste putem politike privremene solidarnosti. Tako se moze izbegavati reprodukcija ekskluzivnosti iz koje potice problem. Treba uvek tematizirati da etnizacija i kulturalizacija (npr kroz religiju) politickog samo zamagle i skrivaju sustinske interese i konflikte.

    DZ:Najzad i jos jednom – sam rad nije kvalitetan i ja cu biti tu da primim sve posledice ovako direktnog izrazavanja stava zato sto mi se smucilo da gledam umetnicku scenu na kojoj niko nece da kaze sta nije dobro i – narocito – zasto nije, a umetnici koji su cesto inteligentni ili bar snalazljivi, rado kreiraju radove kojima nece da izraze stav i tako se lepo smestaju u zavetrinu i korisni su samo samima sebi.

    RR:Sta se tice diskusije o samom radu. Radionicu o kojoj pricamo sam vodila 2008 godine i ona nikad nije MOJ rad. To je proces u kontaktu sa ljudima. Mogu da kazem da Noa i Dragana nisu jedini koji su reagovali na ove fotomontaze. Ima ih i u formi razglednica, tako da su ih puno ljudi videli i komentarisali. Pokazemo ih i ponekad u kontekstu sa nasim umetnickim radovima na izlozbama. Ljudi uvek reaguju, sto je za mene dobar znak. Noa trvdi da “the addressee of the project was not the children, nor the Roma community, nor the general population but the art world.” Trudim se da moji radovi komuniciraju sa sto vise ljudima i u sto vise konteksta. Za ovaj projekat (odnosno nastale fotomontaze) mogu da kazem da najmanje ima odjek u kontekstu art market-a. Ako bi neki art kolekcijonar kupio slike, mislim da autori ne bi odbili da ih prodaju! Najbolje funcionisu slike kao trigger za diskusiju, to jeste u nekom edukativnom okviru. (Na primer sam ih koristila u radionici sa studentenima na temu konzumerizam i shopping arhitektura).

    Historijski gledano postoji tradicija fotografisanja Roma. U Nemackoj kraj 19og veka se pojavio zanr “Zigeunerfotografie”, gde se Romi predstavljaju po tadasnim stereotipima. Pored etnografske fotografije najveci broj fotografija su nastale u okviru registracije “lutalica” od strane policije i za potrebe “rasnih istrazivanja” za vreme nacionalsocijalizma. Jako malo ima historijskih fotografija koji su narucili sami Romi. Dugo sam razmislila kako fotografija moze da bude korisna kao medium i da ne reprodukuje stereotipne slike. Ove fotomontaze nisu stereotipne u kontekstu predstavljanja Roma u fotografiji. Oni jesu stereotipne u kontekstu “povrsinskih” zelja decaka i devojcica iz Beograda. U tom paradoksu lezi njihova provokacija i njihov edukativni i komunikativni drustveni efekat.

    DZ:….Rena je objasnila deo saznajnog procesa u oblasti upotrebe tehnologije. Odlicno. Sta je sa ostalim dimenzijama rada i saznanja? Ne samo da su, po mom misljenju izostale, nego se tu potkralo jos mnogo neosvescenih posledica koje su za ucesnike postale stetne. O tome sam vec dosta rekla i mislim da nema potrebe da ponavljam. Stetno je, izmedju ostalog i to sto jedna devojcica sada mozda misli da je vazno i da ima veze s umetnoscu to sto se doterana kao za priredbu virtuelno pojavila u Delta sitiju (e od tog Delta sitija mi se stvarno zeludac prevrce), a jedan decak verovatno misli da ga cini znacajnim da se pojavi pored besnog auta (vidi i rad Miodraga Krkobabica ’Successful Series’)

    RR: Sta se tice deca sami sam ih molila da mi napisu na kraju radionice sta su naucili. Odgovori su bili: da slikamo, da montiramo slike, da se slazemo i da smo stekli nove prijatelje. Okacili su slike u skoli i bili su ponosni na njihov rad. Jedan od decaka sa kolima se predstavlja na billboard-u kao prodavac automobila, ne bih rekla da je to stetno. A ona “doterana” devojka mi je rekla da hoce da bude “tako slobodna kao ti, da vozim kola i da radim sta hocu.”


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s