Usernameka's Blog

bedno pisakralo!hahahhaaahahahah

solidarnost? December 12, 2010

Danas smo saznali da je među 300 novih članova GO SPS-a  i Boris Milićević, osnivač Gej-strejt alijanse.

Neki ljudi reaguju sa  podsmehom, smireno, očekivali su tako nešto valjda.

 

Jasna je bila ideja ulaženja u mainstream, u insitucije i saradnje sa partijama kako bi se osiguralo poštovanje prava seksualnih manjina valjda. Zapravo su ljudi to očekivali izgleda.

 

Ako je to uspeh za neke moje prijatelje i prijateljice različite seksualne prakse, pitam se zašto ja ne mogu da budem srećna u ovom trenutku. Zašto osećam   potrebu da se ogradjujem od  ljudi sa kojima sam do juče osećala potrebu da budem bliska, solidarna i da se sa njima zajedno  suočavam sa onima koji nas diskriminišu?

To je iskreno jedno vrlo ponižavajuće i bolno iskustvo . Neki doživljaj… kao da imate ozbiljne sukobe unutar porodice.

Sad mogu da mislim da su moja očekivanja moj problem.

Medjutim, teško mi je da ne pomislim da su ta moja očekivanja, koja su valjda sad izneverena, bila neosnovana.

Ta priča o solidarnosti mi je prodavana , meni se čini, da imam poverenja u te ljude, da verujem da je njihova borba i moja i da isto razumemo taj pojam.

 

 Od kad sam počela da se bavim feminizmom učila sam da je solidarnost  manjinskih i diskriminisanih grupa nešto što se podrazumeva. Da je važna ta solidarnost jer je sistem taj koji proizvodi nepravdu prema svim tim grupama moćan i da je ta solidarnost ono što čini da se sistem menja u korist tih grupa.

Trebalo je danas da pričam o toj solidarnosti.

Nisam znala zapravo šta tačno treba da kažem u okruženju kome želim da pripadam, a osećam se nekako čudno nepripadajuće među mladim belim feministkinjama,visoko obrazovanim, teoretičarkama, filozofkinjama, ekspertkinjama,kako sebe nazivaju, koje me ne poznaju, niti pokazuju poseban intres da me upoznaju,u finoj odeći,  pored kojih osećam ogroman zjapeći klasni jaz i pored kojih se osećam krajnje instrumentalizovano u jednoj po meni krajnje iznenadjujuće neosmišljenoj priči o solidarnosti, što je najstrašnije možda uz svu njihovu dobronamenrost…..

Ali ne znam čemu, ne osećam da je to mesto, da su to ljudi sa kojima mogu i treba da pričam o solidarnosti, čini mi se čak i da se ne očekuje da se udje u neku ozbiljnu kritiku tog pojma. Da postoji poziv na koji se zapravo ne očekuje odgovor. Da je to jedan fini prostor za fine ljude za koji se  želi da bude nežan, da bude mek i da u njemu možemo da se opustimo od stalne borbe sa sistemom.  

U trenutku kad mi se  čini da gubim one sa kojima treba da se borim protiv takvog sistema koji proizvodi nepravde vrlo mi je teško da se bavim ovim pitanjem zašto je to tako, a bolno mi je jasno koliko je to upravo sad važno, urgentno, možda upravo zbog toga.

Izgleda teško je da se zagledamo u ono što smo učile  i što smo ugrađivale u svoje temelje i da kažemo da, ima puno razlika sa kojima izgleda ne znamo  kako da se nosimo. I ako hoćemo da nastavimo borbu, to polje  koje smo   investirale  emocije više ne sme da bude polje emocija, već strahovite svesti i  borbe među nama koji.e smo različiti.e i vodimo svoje politike borbe, svoje strategije. Dakle, to su borbe jednih protiv drugih, sa povremenim koalicijama, borbe koje se ne razlikuju preterano od onih koje treba da vodimo protiv sistema, pošto smo očigledno deo tog sistema.

A zapravo je nelagodno kad se uoči da se sve vreme vodi borba i unutar krugova koje doživljavam kao prijateljske.

 

Jasno je da je uvek bilo i da se manje ili više  oduvek govorilo o razlikama i hijerarhijama unutar ovih krugova, al su te priče ostajale unutar tih krugova i priča o  solidarnost  je bilo jedna konstanta.

Medjutim , u tom kontekstu praviti dil sa strankama koje su sprovodile najstrašnije politike prema mnogim pripadnicima.cama manjinskih i diskriminisanih grupa, prema onima koji su definisani kao drugi, sa kojima vrlo često  imate krajnje lične i emocionalne odnose i osećate nešto što bi se moglo zvati solidarnošću, od kojih ste i sami dobijali potvrdu te solidarnosti, na kojoj ste sasvim moguće i rasli,  nije zvanično nije nešto posebno dramatično, što bi moglo da izazove neke kritike.

Sad, da..treba razumeti društvene tokove, sve te promene, svi ti faktori koje treba uračunati i shvati kompleksnost relacija, razvoj feminizma i svih mogućih odnosa sa političkim, ekonomskim, kulturnim faktorima.

Pa tako ćemo da naučimo da  imamo danas feministkinje za i protiv pornografije, i nema više jednoznačnih označitelja i svako ima pravo na interpretaciju feminizma i borbe i solidarnosti i mi nemamo pravo da namećemo nešto kao „pravi feminizam“ ili „pravu solidarnost“ .

Danas se u moj glavi  nešto dramatično desilo. Kako ja razumem te unutrašnje razlike su postale nekako ozvaničene, iznete u javnu sferu, posebno je po meni ovim legitimisana  borba za vlastiti intres uz uobičajene kompromise stranačke politike i svim što uz to ide.

Možda je to samo primer iz prakse šta zapravo znače ove rečenice gore , možda je to uvodjenje u jedan savremen kontekst društvenih tokova, verovatno.No, za mene kao pripadnicu grupe u kojoj svaki 100 doživi 60 godina, to je nešto potresno i opasno  i zapravo me tera da preispitujem osnove i da donesem neke dramatične odluke o tome šta je solidarnsot, kako manifestujem, prema kome i kada.

Da bi vam bilo bolje morate da učestvujete u donošenju odluka.I razumem potrebu da se udje u sistem da bi se bilo na poziciji sa koje će se donositi odluke koje vas se tiču. Opet pitanje je da li morate da udjete u taj sistem , tj. institucije koje proizvodi te nepravde,  isto tako na koji način. Strategija koja se bira ovde je da se ulazi u mainstream, ulazi se u institucionalizaciju, menadzerizam, ekspertizam i politizaciju….tu politizaciju u ovom slučaju hoću  sad da mislim, za mene to  znači da postoje stranački intresi pre svega.

Kako ja da razumem solidarnost sa seksuano različitim osobama? Kako da mislim solidarnost u uslovima stranačke politike u Srbiji . Kao što razmem i stranačku politiku….sa puno puno puno nepoverenja. Sa svešću o politizaciji, korupciji, mitu, kriminalu i svim ostalim atributima stranačke politike, sa svešču o besomučnoj institucionalnoj opresiji, neogodovornosti i bahatosti..zapravo, verujem da to sad treba demistifikovati,  tu sad nema priče o solidarnosti,  sem solidarnsti sa samim sobom,ako mogu tako da kažem. Cilj je da budete na poziciji moći i da donosite odluke u vlastitu korist, ako to ne radite, prosto nećete opstati. A da, naravno , kao što sistem  donosi boljitak samo odredjenim slojevima ljudi, tako i borba seksualno različitih u ovoj areni, pretpostavimo da će se oni boriti za prava seksualno razičitih ,može da dotakne odredjene slojeve tih seksualno različitih. Zapravo , o motivima ulaska u stranačku politku mogu da mislim, zašto da ne, kao i u slučaju ostalih funkcionera, pa da ih razumem kao potrebu da se poboljša vlastita pozicija, čak ne ni onih koje bi trebalo po nekom modelu da predstavlja.

Ovo naravno nije daleko od ulaska u aktivizam po bilo kom osnovu, razlika je što ovde imate mnogo više moći, donosite odluke i nekako je lakše da niste u skladu sa onim za šta se deklarativno zalažete,kako ja razumem prosto se podrazumeva da ćete trgovati.

Poverenje u predstavnike seksualno različitih osoba u strankama imam koliko i u ostale  političke funkcionere.

A sad imam problem što mi ovo što se desilo uvodi jedan princip o kome sa nelagodom mislim da bilo ko od ljudi sa kojima verujem da delim neki sistem vrednosti, sa kojma sam solidarna, za čija prava bih se borila, može sledeći da se pokaže kao spreman da postane stranačka figura koja će se zarad stranačkih ili svojih intresa prosto zanemariti borbu za moja prava i prava bilo kojih drugih marginalizovanih grupa.

I sad mislim da svugde gde postoje partijski fukcioneri  ma koje seksualne orjentacije mora izrasti neki alternativni pokret koji će ući u poltičke okršaje sa svojim partijskim „predstavnicima“ …malo je čudno što shvatam da to očigledno nije bio dosadašnji pokret ,  treba na neki način restruktuirati mentalnu šemu sad….

Ovo pitanje je  staro, al stvarno, u ovom momentu ne znam da li je ikada bila veća potreba da se ozbiljno promišlja sposobnost  ovog društva , ovakve društvene organizacije i ekonomske politike da kooptira boru protiv nepravdi koje ti sistemi proizvode u Srbiji, u našem kontekstu, u našem društvu, našim aktivističkim krugovima.
Dokle treba da ide ta spremnost da se podržava ideja o slobodi interpretacije pojmova solidarnosti, feminizma , aktivizma…bez  posebne potrebe da se ozbiljno stane iza neke interpretacije ili kritike neke interpretacije.

 

Imam čudan osećaj da postoji shvatanje feminizma  kao neke slepe tačke  u smislu  odbacivanja odgovornosti i nespremnosti za samokritiku.

Zanimljivo je misliti sad kakvi su to mehanizmi putem kojih se proizvodi nekakav separatistički aktivizam samo za svoja prava u okviru datog sistema, vrlo često  uz jednu retoriku o poštovanju prava na različito mišljenje , na različitost, pa ni manje ni više uz priču o solidarnosti sa svima.

Po meni je to kooptirani aktivizam koji ove pojmove poštovanja  prava na različito mišljenje , na različitost i solidarnost može da tretira sasvim kozmetički.

Gde je feminizam danas u odnosu na ovo što se dešava?

Da li će konačno  ova situacija da izazove neke reakcije sem priče o  kompleksnosti društvenih fenomena ili rezigniranih,  pomirljivih,  podsmešljivih komentara.

Teško mi je da mislim da je to sve, da borba treba da bude u tome da se pozicioniramo što više u hijerarhiji tog sistema koji proizvodi nepravde jer će nama biti bolja,  pošto smo mi žrtve i zaslužujemo da nam bude bolje, a šta sad da radimo što to znači da više doprinosimo nepravdama i proizvodimo još žrtava.

Jel to novo značenje feminizma iza ove opšte priče  o različitosti, razlici,  o kompleksnosti društvenih fenomena i savremenog društva?Jel to znači solidarnost?Ja tebi pomognem da se popneš na poziciji sa koje možeš da tlačiš, pa ti meni malo pomogneš da se ja popnem na poziciju sa koje mogu da tlačim?

Jasno je meni da svi sve tlačimo, ne mislim da možete da se borite van sistema, ne znam da li postoji nešto van sistema, ali verujem da je važno misliti kritiku i borbu protiv tog sistema svim snagama, jer taj sistem proizvodi nepravde prema mnogim grupama, i da se pri tom naglasi prema mnogima, da mi nismo jedine žrtve, da se upoznaju te druge žrtve, ti načini na koji su drugi žrtve, da je to važno  i konačno shvatanje da smo mi deo tog sistema, kako se brutalno pokazuje, a sa čim očigledno  nismo u stanju da se nosimo, pa je valjda jedino što nam je preostalo da se bavimo estetikom aktivizma, da nakačimo fensi bedz „solidarne“ i da počnemo da relativizujemo i tu borbu i kritiku uz zadovoljstvo da sebe smatramo solidarnima….

Ne znam…. dodje mi da psujem , stvarno. Sa velikim rizikom da budem shvaćena kao neko ko banalizuje i ne shvata kompleknost ovog društva moram da kažem nekad mi se čini da se dešava nešto vrlo banalno….da neki ljudi koje kao znamo  čine da neki ljudi umiru, a mi se zajebavamo, oblačimo se fensi ,poštujemo različitosti,  kačimo bedževe i ušuškano volimo prazninu tog označitelja solidarnosti….

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s